СРПСКА ПОБЕДА НА ЦЕРУ ОДЈЕКНУЛА ШИРОМ СВЕТА: Највећа заслуга за велику победу у Церској бици припада генералу Степи Степановићу

ПРЕД само избијање Првог светског рата, када се над малом Србијом, исцрпљеном у два претходна балканска рата, надвила нова ратна опасност од аустроугарске агресије, када су, дакле, земљи поново биле потребне снажне личности, Мишић је опет реактивиран и поново постављен за помоћника начелника Штаба Врховне команде.

ОдЛУЧНОСТ Српска артиљерија осваја положај на Церу, Фото "Википедија"

Дакле, уз војводу Путника, чије је здравље било доста нарушено, поново се налазио енергични Мишић, што је било од изузетног значаја у тешкој ситуацији пред којом сс налазила Србија у лето 1914. године.

Наиме, опасност која се тада наднела над Србијом и целим српским народом није никад била тако застрашујућа од Косова наовамо. После убиства аустроугарског престолонаследника надвојводе Франца Фердинанда, које је извршио Гаврило Принцип на Видовдан, 28. јуна, у Сарајеву, сви фактори Аустроугарске смишљено су сваљивали кривицу на српску владу, у јединој намери да тај догађај искористе као директан повод за објаву рата Србији.

Аустроугарска војска, после вишеднeвнoг страховитог артиљеријског бомбардовања Београда и других пограничних градова и села, отпочела је 12. августг инвазију преко доње Дринe и преко Саве код Шапца. Пре почетка офанзиве, аустроугарски команданти издали су посебна наређења о поступању са српским заробљеницима и становништвом. У веома опширној наредби команданта 9. корпуса гeнeрала Литгедорфа се, између осталог, наглашава: „Рат нас води у непријатељску земљу, која је насељена становништвом испуњсним према нама фанатичном мржњом... Према таквом становништву свака хуманост и благост није ни најмање на свом месту. Наређујем да се за све време ратних операција поступа према свакоме са највећом строгошћу... Пре свега не тражим да се неуниформисани али наоружани људи непријатељске земље, било да се нађу у групама или појединачно заробљавају, већ се морају безусловно поубијати“.

Ако се има у виду да су само кадровске јединице и први позив српске војске имали потпуно комплетне униформе, а да су сви остали борци, посебно трећи позив, пошли у рат углавном у сопственом грађанском и сељачком оделу, јасно је каква их је судбина чекала ако непријатељу падну у руке.

О ПОСТУПАЊУ према цивилном становништву у тој наредби сс каже: „... На улици не смеју стајати више од три човека... Према онима који држе руке у џепу, где може бити скривено оружје, опходити се с највећом строгошћу. Ни једно звоно (на црквама) не сме звонити, одузети звона ако је нужно. Испред сваке звонаре има се поставити по једна патрола. Служба божја дозвољаваће се само на отвореном месту испред цркве, али никако и проповед. За времс службе у близини цркве налазиће се одељење спремно за паљбу.“

Са тако мрачним побудама отпочела је аустроугарска војска напад на Србију. Међутим, њен стратегијски распоред и операцијски план нису били у складу са постављеним циљем. Већ на први поглед могу се уочити противречности у њиховом плану операција. Генерал Поћорек је желео да до 18. августа, на дан на који пада царев рођендан, заузме Ваљево и да то буде „Његовом Апостолском Царском и Краљевском Величанству“ рођенданска честитка од његове „верне војске“ и Поћореков лични дар. Међутим, Поћорек је Пету и Шесту армију, које су биле под његовом непосредном командом и намењене остварењу тог циља, концентрисао ча великој међусобној удаљечости, раздвојене тешко проходним планинским земљиштем и усмерене паралелним правцима те због тога нису биле у могућности да се узајамно потпомажу у борбама после преласка Дрине.  На садејство Друге армије, чије је транспортовање, због уласка Русије у рат, требало да почне осамнаест дана после мобилизације, тј. 17. августа, могло се рачунати само неколико дана и то више у виду претње, али не и јачим ангажовањем у борби на српском фронту. Обузет, пак, жељом да цара обрадује освајањем Ваљева и да у том циљу искористи присуство Друге армије на северном српском фронту, Поћорек је наредио почетак операција пре него што је Шеста армија довршила концентрацију и стратегијски развој. Потпуно потцењујући снагу српске војске, издао је заповест Петој армији да 12. августа отпочне форсирање Дрине без реалног оперативног садејства Шесте и Друге армије.

Српска Врховна команда, оличена у двојици великих стратега, војводи Путнику и генералу Мишићу, и поред неизвесности о намерама непријатеља у почетку рата и потпуном подбачају обавештајне службе, зналачки је уводила у битку потребне снаге на решавајућим правцима и тиме омогућила сигурну победу својим трупама. Ипак, највећа заслуга за победу у Церској бици припада генералу Степи Степановићу, који је правилно проценио зчачај Цера за исход битке, образовао Церску оперативну групу и личним присуством соколио војнике у првим борбеним линијама, за разлику од генерала Франка, који је својом армијом командовао из Јање, с друге стране Дрине. За заслуге у Церској бици, која је била прва српска и савезничка победа у Првом светском рату, генерал Степановић је унапређен у чин војводе, највиши чин у српској војсци.

ПОСЛЕ протеривања непријатеља из земље, српски војници су наишли на стравичне призоре масакра који је аустроугарска војска починила над цивилним становништвом на привремено окупираним подручјима. Само у Поцерини, око Јадра и у Мачви зверски је поубијано и масакрирано 1.300 цивила. Командант Треће армије, генерал Штурм, је у једном од бројних својих извештаја са гнушањем јављао да су његови војници нашли једну жену којој су непријатељски бојовници исекли дојке и кидали кожу са њеног тела у виду ремења. Лозански професор криминологије доктор Арчибалд Рајс, који је на позив председника владе Николе Пашића дошао у Србију да посведочи о том нечувеном разбојништву над цивилним лицима, обавестио је светску јавност о варварском понашању трупа тобожње „културне“ Аустро-Угарске, што је изазвало запрепашћење у целом цивилизованом свату.

Мада није вршено гоњење непријатеља после добијене битке, што би, разуме се, дало неупоредиво веће резултате у коначном билансу укупних губитака аустроугарске војске, непријатељ је, ипак, према сопственим званичним подацима, имао 600 официра и 23.000 војника избачених из строја. У српско заробљеништво јс пало 4.500 официра и војника, а на бојиштима непријатељ је оставио 43 пољска топа, 5 хаубица и огромну количину муницијских кола, пушака, коња и разне убојне опреме. Српска војска претрпела је упола мање губитке: 256 официра и 16.045 подофицира и војника избачених из строја.

Иако је после добијене победе у Церској бици изостало гоњење, српска војска је с поносом и заслужено славила своју победу. Војска мале Србије поразила је царску војску велике Хабзбуршке монархије, која је бројем и опремом надмашивала свог противника и, уз то, имала почетну иницијативу и по сопственом избору одабрала правац и простор за битку. Због тога је српска победа на Церу одјекнула широм света као највећа сензација. Краљевско-царска војска показала се у свему слабија од српске, како у погледу обучености и борбеног морала војничког састава тако и старешинског кадра.

СТРАШНИ ПРИЗОРИ

ФРАНЦУСКИ  публициста Анри Барби, који је био у прилици да се лично увери у злодела над цивилним становништвом, написао је и ове речи: "Ја дрхтим и при помисли на ту злочиначку гнусобу... војске која се сматрала за цивилзовану. Србија и овога пута болно липти у крви... она јауче над ужасима, али се не свети над разоружаним непријатељем".  Ти страшни призори још више су  учврстили одлучност српских бораца да с највећом одлучношћу бране своја огњишта и свој народ. Сваки војник схватио да Аустроугарској није циљ да само војнички победи Србију већ и да уништи цео српски народ.  Управо у том сазнању лежала је одлучност Срба да бране своју отаџбину до последњег даха.

 СУТРА: МИШИЋ ЗА КРАТКО ВРЕМЕ ОБНАВЉА ВОЈСКУ ЗА БОРБУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 3

МИШИЋЕВА ЗАСЛУГА ЗА ПОБЕДУ НА БРЕГАЛНИЦИ: Црна Гора је у Македонију упутила дивизију под командом сердара Јанка Вукотића

09. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ТРИЈУМФ КОД КУМАНОВА НАГОВЕСТИО КРАЈ РАТА: Мишић је посебно замерио генералу Јанковићу што се дан дуже задржао у Приштини

08. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

САВЕЗНИЦИ ОДЛУЧУЈУ ЦРНА ГОРА НАПАДА ПРВА: Наредба краља Петра за рат се завршавала покличем: "Брат је мио које вере био!"

05. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 7

ЖИВОЈИН МИШИЋ ДРУГИ ПУТ НА УДАРУ "ЦРНЕ РУКЕ": У Бечу је била планирана Велика Албанија са Косметом, Рашком и Подгорицом

10. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације