Фељтон

ИЗ АФРИКЕ У ГРЧКУ, У КРАЉЕВСКО ОКРУЖЕЊЕ: Богата приватна збирка уметнина, која се налазила у Белом двору, одузета је кнезу Павлу

22. 01. 2025. у 18:00

ПОСЕТА енглеског краља Ђорђа VI Јужноафричкој Унији у априлу 1947. године симболично је најавила крај нашег боравка у Африци.

ИЗ АФРИКЕ У ГРЧКУ, У КРАЉЕВСКО ОКРУЖЕЊЕ: Богата приватна збирка уметнина, која се налазила у Белом двору, одузета је кнезу Павлу

Моји родитељи, које је краљ венчао 23. октобра, 1923. у Београду, радовали су се тој посети. За мене је то била прилика да упознам јужноафричког премијера фелдмаршала Сматса и његове сестре, које су говориле африкански језик. Једна од њих је тврдила да стално види мале људе како играју око њене столице. Била је толико убедљива да сам поверовала да их и сама видим.

Узбуђење је достигло врхунац кад су се краљ, његова супруга Елизабета и њихове кћери принцезе Елизабета и Маргарет појавили у Јоханесбургу 5. априла 1947. Моји родитељи су се приватно срели с краљевским паром. Тада их нисам упознала. Била сам у публици махнито машући енглеском заставицом направљеном од папира. Нисам знала у том тренутку да не машем само британском суверену већ и да се поздрављам са Африком, у којој сам провела седам година.

Отац је замолио генерала Сматса да провери са британским Министарством спољних послова можемо ли да одемо из Јужноафричке Уније у Ирску, али је стигао негативан одговор. Покушао је са Швајцарском, али су Швајцарци такође рекли „не“ јер су имали проблема с Титом.

Отац је мислио да ће полудети ако заувек буде морао да остане затвореник. Предложио је мајци да покуша да му обезбеди грчки пасош јер он више није имао никакав, а онда би он узео име Гроф од Авале! Надао се да ће му грчки краљ помоћи. Генерал Сматс, кога су моји родитељи звали Пајтус, сматрао је да је мој отац неправедно стављен на стуб срама и да се према њему и његовој породици треба односити с много више поштовања.

Мајка, моја гувернанта госпођица Харди и ја напустиле смо Африку 1948. године у летелици локалне владе дакоти DC3. Сваког дана смо летели по седам сати у кабини с нерегулисаним притиском и мени је било мука не само од лета већ и од ужасне буке мотора.

У Кисумуу сам јела најукуснији мекани бели хлеб на свету. Врела белина аеродрома натерала ме је да се муњевито затетурам назад ка авиону. Током ноћи ме је расхладио вентилатор на плафону владине куће у којој смо били смештени.

Следећа станица: Картум. Троми Нил се полако стапао с љубичастим сутоном.

Аеродром је постао само сићушна тачка у пустињи.

КОНАЧНО – Грчка! Одсели смо у Фисику, предграђу Атине, код моје баке велике кнегиње Елене Романове од Русије, удовице принца Николе од Грчке и Данске, који је умро 1938. године. Он је био солидан сликар, писац и врло близак пријатељ мог оца. Иако се моја мајка плашила баке, ја сам се баки допадала, па је била мила и нежна према мени. Бака Елена је умела да опомене мајку: „Пусти дете да ради шта хоће.“ Мајка је остајала у чуду јер су она и њене сестре веома строго васпитаване.

Заљубила сам се у прелепог плавокосог немачког рођака Карла фон Хеса, сестрића принца Филипа, војводе од Единбурга, коме је тада било, као и мени, дванаест година. Покушала сам да му напишем љубавно писмо на немачком. Он ми је само рекао да је било граматички неисправно и вероватно је био у праву јер ја и нисам говорила немачки.

Провели смо неколико дана на Миконосу, острву са триста шездесет и пет цркава. По једна црква за сваки дан у години. На острву препуном смоквиног дрвећа и морских коњица који су пливали вертикално, што је поуздан знак да је вода чиста, била сам једина странкиња.

Била сам мрзовољна и мајчина пријатељица Мика ме је стално опомињала због тога. Нисам имала претерано развијен однос с мајком, па је она за мене била странац.

Вратила сам се у Татои, на имање грчке краљевске породице надомак Атине, где су живели грчки краљ Павле и краљица Фредерика, односно теча Пало и тетка Фреди. Играла сам се са својим братом и сестром од тетке Тином (Константином) и Софијом од Грчке. Тамо је било прелепих коња које смо сваког дана јахали заједно с пуковником који је носио монокл, а чије име је било Пападијамантопулос или тако нешто. Мени се свиђала мала разиграна арапска кобила по имену Спита, што значи „искра“, све док једног дана није протрчала кроз шумицу вукући мене за собом кроз дрвеће и бусење.

ГУВЕРНАНТУ госпођицу Харди, коју ми деца нисмо нарочито волели и на чији смо рачун збијали шале, заменила је француска гувернанта јер је моја мајка сматрала да је коначно дошло време да се у моје образовање уведе елемент културе. Једног дана нас неколико деце је припремило одвратан колач који смо декорисали пастом за зубе надајући се да ћемо њиме послужити гувернанту Харди.

Пружала сам пасивни отпор током свакодневних часова француског, гледајући кроз прозор и сањарећи о било чему – само да то не буде француска граматика. Те наступе досаде ублажавали су излети на обалу и пливање у мору.

У ГРЧКОЈ смо остали целог лета, а на јесен смо отишли у Женеву да се сретнемо са оцем, који је коначно добио јужноафрички пасош и дозволу да напусти Африку и оде куда жели.

Брат Никола је још похађао универзитет, па је он био последњи члан наше породице који је напустио Африку.

Небо у Женеви је било сиво и време хладно. Гувернанта је муку мучила с мојим француским, а ја сам се опирала колико год сам могла.

Једне суморне вечери у хотелу поново сам питала оца хоћемо ли икада моћи да се вратимо у Југославију.

– Не, никада нећемо моћи да се вратимо. Прошле године Титова влада је одлучила да смо сви ми, укључујући и тебе, државни непријатељи! То значи да немамо имовину, држављанство ни пасош. Одузели су нам све што смо поседовали, укључујући и моју приватну збирку уметнина у Белом двору. Много се бринем за музеј који сам основао, препун дивних слика које сам поклонио нацији. Надам се да ни Немци, а ни комунисти нису ништа украли или уништили. Не постоји начин да то сазнамо. Знам да си скоро заборавила српски јер мораш да учиш друге језике, али од свахилија нећеш имати много користи у Европи, па бих желео да добро научиш француски.

У Женеви сам се осећала клаустрофобично. Помисао на непрегледна пространства Африке изазивала је носталгију. Недостајали су ми моја другарица Џоан и моја мачка. Нарочито сам била тужна због мачке Фриски. Оставили смо је код породице Реџивил, која се о њој добро бринула. Касније сам чула да је живела чак двадесет и две године. Каква мачка! Била је стварно посебна.

ИСПОВЕСТ НА УСКРС

ПО ПРАВОСЛАВНИМ обичајима, седам дана пре Ускрса, током Страсне седмице, јели смо само барено поврће. Понекад бисмо добили и мало алве, али месо, риба и сир нису били дозвољени. Иако су биле дивне, литургије су се чиниле бесконачним, нарочито због тога што није било места за седење. Волела сам мирис тамјана и свештенике који су изгледали као из Библије, али нисам разумела ништа ни на грчком ни на руском језику иако сам у руској цркви и сама волела да певам. Бака ми је увек говорила да Грци више ћаскају у цркви, као да је литургија некакав коктел, док се Руси пристојније понашају.Препоручено ми је да на Ускрс одем да се исповедим. Тако сам се нашла потпуно нема испред свештеника са брадом и тамним очима. Мој грчки и његов енглески нису били уопште компатибилни. Ускоро сам побегла, надајући се да је довољно већ и то што изгледам покајнички.

СУТРА: