БЕКСТВО У АМЕРИКУ И У СВЕТ ПУН ЧАРОЛИЈА: Одувек сам бежала од идеје о браку с неким досадним принцем, од протокола, ограничења и очекивања

РETKE тренутке радости пружале су ми посете музејима и галеријама у које сам одлазила са оцем. Била сам сувише млада да бих разумела да је то и за њега бег од туробне стварности. Уживала сам у његовим причама о сликама, сликарима, о историји.

ЕМАНЦИПАЦИЈА Јелисавета је схватила да су жене добиле више слобода него икада раније, Фото Профимедија

Имао је истанчан укус и увежбано око и није се задржавао пред сваком сликом или скулптуром. Знао је тачно шта жели да види, а кад би се нашао пред тим делом, све би се променило. Нестајао је онај ћутљиви, сетни, помало нестрпљиви, строги човек. Лице би му засијало, глас би му постао живахан. Често се дешавало да више гледам њега него слику о којој ми је причао. Волела сам да га слушам у тим тренуцима у којима је постајао опет онај отац каквог памтим из детињства – отац кога сам обожавала.

Поред тих, нажалост ретких, излета са оцем, монотонију свакодневице је поправљао и мој хонорарни ангажман код „Жансена“,  где сам се запослила захваљујући очевој препоруци.

Кућа „Жансен“, један од најугледнијих атељеа за дизајн ентеријера, налазила се у отменом 16. арондисману, надомак зграде у којој је некада становао Оноре де Балзак. Били су познати по својим аристократским клијентима и рафинираном смислу за скупоцени намештај.

И даље сам била незадовољна својим изгледом, несигурна и нервозна. Сећам се из тог времена једне епизоде са скијања у Кортини. Упознала сам тада занимљивог италијанског скијаша, коме се више не сећам имена. Иако сам била предебела и стегнута уским скијашким панталонама, он је ипак флертовао са мном. Мислила сам да је сигурно луд јер сам ја себе у том тренутку видела као неку безличну наказу.

Кад сам се вратила у Париз, само сам желела да спавам. Вечно. Нисам могла да поднесем сунчане зоре. Лежала сам зурећи у плафон, очију натечених од непроливених суза. Хтела сам да вриштим, а нисам имала с ким о томе да причам. Моја соба је била мрачна, гушила ме је.

Та летаргија и апатија биле су више од осећаја заробљености. Имала сам ноћне море, а себе сам замишљала у болници за менталне болести, са седом косом и брковима на лицу.

Била сам на ивици нервног слома када сам 1960. добила позив за скијање у Сан Антону.

Мајка је невољно пошла са мном. Нисам знала да ће то скијање из корена променити мој живот.

УПОЗНАЛА сам несвакидашњег човека, Американца по имену Хауард  и уживала сам скијајући у његовом друштву. Срели смо се након тога у Паризу и ја сам се истог тренутка заљубила у њега и слободу коју ми је пружао. Први пут сам осетила да ми се неко, и то мушкарац, обраћа као људском бићу и као жени. Код куће је било толико напето да сам једва чекала да се нешто промени. Четири дана после Хауардовог позива, узела сам пасош затражила америчку визу. Он ми је купио авионску карту.

Спаковала сам кофер и спремила се за бег у земљу својих снова – Сједињене Америчке Државе! С неколико ствари у коферу, отишла сам код рођаке Хелене, чија је кућа била близу аеродрома „Орли“. Мајка је била у Грчкој, па сам оставила опроштајну поруку оцу.

Написала сам да више не могу да поднесем напетост у кући јер бих у супротном полудела, и да морам да започнем нови живот.

Отац ми никада није опростио што сам побегла.

Провела сам ноћ код Хелене, која није знала да се спремам да побегнем. Рано ујутру сам позвала такси и под изговором да идем некога да дочекам, кренула на аеродром. Тресла сам се од страха док нисам села у авион. Међутим, негде изнад Атлантика појавио се квар на мотору авиона „Ер Франса“ и морали смо да се вратимо назад у Париз. Обневидела сам од панике. Имала сам испред очију слике како ме полицајци, ватрогасци и мој отац чекају на аеродрому спремни да ме приведу. Једна љубазна жена ми је дала три таблете за спавање које сам све прогутала пре него што смо поново полетели.

Утонула сам у сан дубок попут коме и пробудила се у новом животу. Пошто сам још била ошамућена и полусвесна кад смо слетели у Њујорк, морали су да ме изнесу на носилима.

Био је 13. март 1960. и знала сам да почиње ново поглавље мог живота.Родитеље нећу видети наредних десет месеци.

ИСТИНА је да никада нисам размишљала о браку на традиционалан начин. Моја једина жеља била је да побегнем из, како се чинило, зачараног круга туге и непрестаних губитака у кући мојих родитеља. Обоје су били заточени у неком прошлом времену, успоменама, болу и безнађу, дубоко уверени да је њихов свет, а с њим и најмањи разлог за веселост, заувек нестао.

У том зачараном кругу ја сам била млада, збуњена девојка, фрустрирана својим изгледом, дубоко несрећна и све што сам желела било је да побегнем. Да побегнем од идеје брака с неким досадним принцем, од протокола, ограничења и очекивања. Нисам могла да замислим да будем још једна у низу девојака угледног порекла која ће поновити образац толиких аристократских кћери које су се удавале с циљем да обезбеде потомство и одрже у животу неку племићку лозу. Била сам свесна из какве породице долазим, али била сам свесна и тога да се свет мењао. Није ми било потребно да прекидам везе него да се просто уклопим у савремено друштво.

Желела сам да живим! Тих година свет је уронио у чаролију филма и рокенрола, Америка је блистала привлачним сјајем Холивуда. Жене су добиле много више слобода него икада раније. Требало је ићи напред. Ићи ка том свету пуном узбуђења!

Нисам имала амбицију да се удам за Хауарда. Одсела сам код њега у Њујорку и ништа нисам имала у плану, ништа друго осим да уживам у слободи и откривању тог узбудљивог града.

Међутим, живот је имао друге планове. Хауард и ја смо се зближили и ја сам непланирано остала у другом стању. Нисам појма имала о контроли рађања, а све моје знање о сексу заснивало се на разговорима с рођаком и пријатељицом Александром, па се овакав исход могао очекивати.

Иако седамнаест година старији од мене, Хауард просто није марио шта ће се догодити.

Тек сам стигла до какве-такве слободе и нисам била спремна на ново ропство. Поготову што ни саму себе нисам довољно познавала, а камоли да сам нешто знала о родитељству.

И данас, после свих ових година, сматрам да не знам довољно о родитељству или можда само нисам родитељски тип особе. То не значи да не волим своју децу, напротив. Међутим, понекад искрено мислим да немам довољно дара за тако озбиљну обавезу каква је родитељство.

ХАУАРД је предложио да се венчамо. Почетком 1961, промрзлих носева, у скијашким оделима, у Вирџинији смо потписали брачни уговор.

Тако је почео мој брачни живот. Далеко од сваке идеје о уживању у новостеченој слободи и откривању Њујорка, нашла сам се у најнеобичнијој ситуацији у животу. Нисам имала појма како да будем супруга, а поготово како да будем домаћица.

Током прва четири месеца трудноће осећала сам мучнину. Били смо у ресторану. Сели смо на једну клупу, а ја сам пожелела да легнем.

Хауард ми је шапнуо у уво:

– Седи нормално.

– Па мука ми је и не могу да седим.

– Не желим сада да одем. Хоћу да шармирам новинара Џоа да би писао нешто лепо о нама.

Ко зна шта ће да пише кад ти не знаш да се понашаш као цивилизована дама – одбрусио ми је.

– Зашто ме не одведеш кући? Мука ми је. Ваљда сам ја важнија од новинара – узвратила сам му. Онда сам се покупила и отишла сама да ухватим такси.

Катарина се родила 22. септембра 1961. године. Била је прелепа и личила је на малог зеку, због чега ће добити надимак Бани, којим је ословљавам и данас.

Била сам престрављена. Моје неискуство и одсуство сваке стручне помоћи непрекидно су доприносили том страху. Плашила сам се да се беби нешто не догоди, а да ја не знам како да јој помогнем. Мене је одгајала професионална дадиља, а нико није нашао за сходно претходних година да ме подучи нези деце. Моји родитељи су живели у уверењу да ћу се удати за неког принца, па ће и моју децу одгајати професионалне дадиље. Покушала сам да дојим Катарину, што је била потпуно нормална ствар, али како нисам имала довољно млека, агресивна бабица у болници ми ју је отела из наручја и дала јој флашицу формуле.

Добра страна овог искуства било је нагло губљење килограма. Буквално сам се отопила за неколико месеци, да се више никада у животу не угојим.

ФАТАЛНИ МИТОВИ

НИЈЕ ми било лако да донесем одлуку да побегнем у земљу својих снова – Сједињене Америчке Државе, али знала сам да ћу остати заувек заробљена у мртвилу у којем су вегетирали моји родитељи ако не искористим прилику која ми се указала у лику Хауарда Оксенберга. Иако сам желела да постанем модерна, еманципована жена, и ја сам, као и многе друге девојке, одрасла на представи о принцу из бајке који спасава несрећну лепотицу. Рекла бих да сам одрасла на једном од најфаталнијих митова, на којем и данас, без обзира на сав напредак, стасавају генерације девојака широм света.

 СУТРА: ПЛЕС СА ХАРИЗМАТИЧНИМ ПРЕДСЕДНИКОМ КЕНЕДИЈЕМ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ДВА МЕСЕЦА У РЕНЕСАНСНОМ ПАРКУ ПОРОДИЦЕ ДЕМИДОВ: Демидови су били велики колекционари, а њихове палате прави уметнички музеји

25. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ВЕСТ О ПОГИБИЈИ СИНА ДОТУКЛА КНЕЗА ПАВЛА: Иако сам обожавала мог оца, комуникација с родитељима ми је постала напорна

24. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈЕДИНИ СУСРЕТ С КРАЉЕМ ПЕТРОМ У СУМОРНОМ ПАРИСКОМ СТАНУ: Краљ Петар и краљица Александра нису нарочито волели сина па је дечак деловао тужно

23. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ИЗ АФРИКЕ У ГРЧКУ, У КРАЉЕВСКО ОКРУЖЕЊЕ: Богата приватна збирка уметнина, која се налазила у Белом двору, одузета је кнезу Павлу

22. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације