ПРВИ ПОВРАТАК У БЕОГРАД ПРЕ ПАДА БЕРЛИНСКОГ ЗИДА: Конзул у Будимпешти је добио напад панике видевши пасош са именом Јелисавета Карађорђевић

ЧИНИ се да је сезона венчања средином тих осамдесетих била на врхунцу. Купила сам мали стан у Њујорку.

ОСТВАРЕЊЕ Доласком у Београд Јелисавета је испунила жељу кнеза Павла, Фото Архив књегиње Јелисавете

Почетком 1986. године Мануел Улоа је навратио на вечеру. Изразио је жељу да се венчамо, рекавши да сам једина жена коју је икад волео.

На крају смо то и урадили. Кум нам је био мој тренер борилачких вештина Двајт Вилсон. Ни овог пута нисам обукла венчаницу.

Одмах након венчања одлетели смо за Лиму, где је Мануел живео. Тамо је сазнао да су га изабрали за копредседавајућег Савета за интеракцију,  организације која окупља бивше шефове држава или влада и верске поглаваре у својеврсни аналитички центар.

Сазнали смо да Савет планира врло важну конференцију у Будимпешти. Рушење Берлинског зида назирало се у перспективи, а политичке промене тих година биле су готово опипљиве. Свет се мењао, а с њим и равнотежа међу блоковима.

Са друге стране, нисам ни сањала какву ће промену у мој живот донети та конференција у Будимпешти, а с њом и догађаји толико невероватни да и данас, готово четири деценије касније, повремено имам проблем да поверујем у све оно што се догодило од тог судбоносног пута у Мађарску.

У Будимпешту, на конференцију Савета за интеракције, стигли смо у октобру 1987. Мануел је збијао шале са мном, показујући у правцу недалеке Југославије:

– Да ли би волела да одеш до Београда?

Језа ме је хватала од такве помисли јер једноставно нисам веровала да је тако нешто могуће.

У ЈЕДНОЈ паузи конференције Мануел је питао Митју Рибичича, некадашњег југословенског премијера, да ли сме да ме одведе у кратку посету Београду. Рибичич је одговорио потврдно јер вероватно није имао избора, пошто су Мануел и он у политици имали исти ранг. Била сам изненађена.

Указом Председништва Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије из априла 1947. године породици Карађорђевић одузето је држављанство, имовина, сва грађанска права и заувек нам је забрањен повратак у земљу. А сада један високи југословенски комунистички функционер, одликовани учесник рата на страни партизана, мирно каже да могу у Београд!

Чекала сам дуго у југословенском конзулату у Будимпешти да ми се одобри виза.

Годинама касније, кад сам поново срела конзула који је одобрио моју визу, чула сам какав је напад панике имао чим је угледао моје презиме, знајући да ми је било забрањено да уђем у земљу. А Дејвид Бајндер, дописник „Њујорк тајмса“, звао ме је једне вечери десетак година касније да ми исприча следећу истиниту причу:

„У југословенски конзулат у Будимпешти 1987. ушетала је једна жена носећи дипломатски перуански пасош и распитујући се за југословенску визу. У њеном пасошу је писало Јелисавета Улоа Карађорђевић. Млади конзул Поповић се попео на спрат да пита шта да уради.

– Дођавола – рекао је човек са спрата. – Дођавола, зашто нисам отишао кући пола сата раније!

Позвао је Београд и чуо:

– Зашто сам се јавио на телефон?

Питао је некога на вишем положају, ко је коначно казао:

– Дајте јој ту јебену визу!

Након много расправљања и псовања на телефонској вези између Београда и Будимпеште, одобрена ми је виза. Мануел и ја смо исте вечери возом отпутовали за Београд.

У БЕОГРАДУ нас је дочекао перуански амбасадор Пепе Урутиа и одвео на Опленац у породичну цркву-маузолеј мојих предака.

На путу назад ка Београду, возећи се кроз љупке, питоме пределе, стали смо у неком малом месту да купим камеру. Једина коју сам успела да нађем била је мала црна руска камера марке „афга“ (дакле, није била „агфа“).

Провели смо ноћ у хотелу „Интерконтинентал“ и нисам могла чак да поручим кафу на српском. Срамота!

Сутрадан по подне одвезли смо се на Дедиње, отмени крај с много великих вила. Успут смо стали код Цркве Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру. Мирис лишћа и влажне земље покренуо је лавину сећања на моје рано детињство чим смо изашли из цркве. Почела сам неконтролисано да јецам. Покушала сам да се саберем, али безуспешно. Нисам желела да плачем, али сузе нису престајале. На крају крајева, ипак сам толико дуго живела у Америци да бих, кад год пожелим да видим нешто лепо, очас посла отишла у Гранд кањон, али и тада сам лагала себе.

Ова посета је оставила тако снажан, узнемирујући утисак на мене да се није могла упоредити ни са чим у мом искуству. Одједном сам схватила колико је необично било вратити се, суочити се са собом и трагичном судбином моје породице и земље. Било је као кад човек одједанпут закорачи у дуго сањани сан.

Отпутовали смо за Лондон дан касније. Назвала сам мајку пресрећна што сам могла да јој испричам детаље о посети Београду и Опленцу. Била је изненађена, одушевљена и узбуђена! Обе смо помислиле: Да је отац жив, толико тога бих га питала.

Утисци с кратког путовања у Југославију били су све снажнији како је време пролазило.

Било је тако много ствари које сам желела да знам! Толико много питања!

КРЕНУЛИ смо за Москву 15. маја. Тамо је заказана Пленарна седница Савета интеракције (InterAction Council of Former Heads of State and Government) – који је  основан 1983. године као независна непрофитна организација која је окупљала бивше председнике држава и влада, с циљем да заједно делују за добробит мира, безбедности, привредне обнове и примене универзалних етичких стандарда.

На аеродрому сам видела чувеног позоришног редитеља Питера Брука, који је у то време водио „Краљевску Шекспирову компанију“, како даје интервју на руском језику. Засенио је све политичаре с којима сам путовала: Мануела, португалску премијерку Марију де Лурдеш Пинтасилгу и нигеријског војсковођу и потом председника Олусегуна Обасанџоа.

Одсели смо у хотелу „Совјетскаја“, с великим спаваћим собама, црвеним телефонима и не баш много топле воде. За вечером је Мануел наручио флашу вотке која је коштала тридесет рубаља. Конобарица и два агента КГБ-а су се потпуно избезумили кад је рекао да тренутно код себе нема рубље, па ће вотку платити сутра. Касније је конобарица дошла у нашу собу да замени рубље за доларе.

Била сам одушевљена што сам у Москви. Русија је за мене била земља ћирилице, па су ми се стално јављале српске речи, иако помало зарђале. Град је био чист, скоро без аутомобила, без загађења, тих. Старији људи су се осећали изневереним због сазнања о Стаљину и стално су се питали: „За шта смо се борили?“ Они средовечни су били уморни од приче, а млади бесни на своје родитеље зато што нису схватали шта се дешавало и што нису чинили ништа поводом тога.

У ресторану „Праг“ одржан је велики пријем за учеснике седнице Савета интеракције.

Срела сам се с Виктором Маљцевим, амбасадором СССР-а у Југославији, и Митјом Рибичичем, некадашњим премијером Југославије. Речено ми је да сам добродошла да се вратим у Југославију јер су се ствари промениле, а рат је био пре много времена. Са Иваном Пешић и њеним мужем Душаном Пешићем,  дописником „Политике“ из Москве, прошетали смо кроз Арбат. Изузев два панкера, човека који је свирао на саксофону, сликара који је ту цртао и још једног човека који је носио мајицу с натписом лондонског аеродрома, и даље је све изгледало као да је 1913. година.

УЗБУЂЕЊЕ У МОЈОЈ ЗЕМЉИ

ЖЕЛЕЛА сам да се вратим у Београд исто онако како сам отишла из њега када ми је било непуних пет година – возом. Због узбуђења, нисам могла да спавам у возу, ни тренула нисам. Чекала сам јутро широм отворених очију. Хтела сам да видим зору над мојом некадашњом земљом. У раним јутарњим часовима по доласку у Београд од узбуђења и тензије добила сам главобољу, која се знатно погоршала током дана. Била сам у стању потпуног шока и ужаса јер више нисам могла ни реч српског да проговорим.

 СУТРА: НАДРЕАЛНА СЕЋАЊА У ТИШИНИ БЕЛОГ ДВОРА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

БЕКСТВО У АМЕРИКУ И У СВЕТ ПУН ЧАРОЛИЈА: Одувек сам бежала од идеје о браку с неким досадним принцем, од протокола, ограничења и очекивања

26. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ДВА МЕСЕЦА У РЕНЕСАНСНОМ ПАРКУ ПОРОДИЦЕ ДЕМИДОВ: Демидови су били велики колекционари, а њихове палате прави уметнички музеји

25. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈЕДИНИ СУСРЕТ С КРАЉЕМ ПЕТРОМ У СУМОРНОМ ПАРИСКОМ СТАНУ: Краљ Петар и краљица Александра нису нарочито волели сина па је дечак деловао тужно

23. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

СА РИЧАРДОМ БАРТОНОМ У ЖИВОТУ И ПРЕД КАМЕРАМА: Хтео да се ожени мноме, свиђала му се идеја да му жена буде принцеза

29. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације