НИСКИ НАГОНИ ЗЛА У СРПСКИМ ЧАРШИЈАМА: Био је један од најтиражнијих српских писаца, а књиге су објављивале најугледније издавачке куће

ПО МНОГО чему књижевник Стојан В. Живадиновић јединствен је пример не само у српској књижевности, у коју је, уз метеорски сјај, ушао на најшира врата. Због живота пре него што га је стигла књижевна слава, слављен је као српски Џек Лондон или Максим Горки.

МАШТОВИТОСТ Романе и приповетке Живадиновић је заснивао на јакој причи, Фото Арив породице Живадиновић

У Београд је после Првог светског рата дошао са женом Францускињом, доносећи дух и шарм Париза из кога  је стигао. Из неких београдских књижевних кругова, који су тада прихватали књижевна помодарства која су се углавном ширила из Француске, гледало се на њега као на провинцијалца. Синови богатих београдских трговаца који су , захваљујући новцу својих очева, такође завршили француске школе, а који су имали књижевних амбиција, нису могли да поднесу изненадни сјај књижевне звезде провинцијалца рођеног и одраслог у Источној Србији.  Један од таквих, Марко Ристић, успео је да му „узме меру“ тек после Другог светског рата, када Стојан није био жив.

Из завичаја је отишао препун горчине. Пред Балканске ратове његов отац Владимир, сокобањски трговац, морао је због дугова да распрода имање и затвори радњу. Некада угледна породица је нагло осиромашила. Паду је допринела и сокобањска чаршија, која је са ликовањем дочекала пропаст пишчеве породице,  о чему је Стојан Живадиновић писао:

„Нигде тако као у малим местима нису развијени ниски нагони зла. Варошица у унутрашњости то је средина која не зна за милост, већ прља, руши и убија увек мучки.

Паланка је кукавица као и сваки тиранин... У тим нападима није се штедело ништа: рушене су породице, убијана срећа девојака, прљана младост, срамоћена старост, а за леђима жртава вукла се поруга и стид.“ Тај однос према Стојану Живадиновићу сокобањска чаршија задржала је све до данашњих дана.

Пред Балканске ратове дошао је у Београд, где је похађао музичку школу, и упоредо радио у београдском Народном позоришту. Школовање у Београду прекинули су Балкански ратови, када је доспео под Једрене. Ратовање је наставио и у Првом светском рату, прешао је Албанију, доспео на Крф. На Крфу је фанатично учио француски језик, затим је  стигао у Француску у чувени српски Депо у Тулону, где је радио тешке физичке послове  у тулонској луци. Учио је француски језик и по завршетку Првог светског рата  припремао за школовање па је на париској Сорбони положио француску матуру што му је омогућило да у Паризу заврши права. По доласку у Београд,  запослио се у дипломатији где је радио са значајним именима као што су Јован Дучић, Иво Андрић, Милош Црњански, Растко Петровић, Ристо Ратковић, Бранко Лазаревић.

ПРВУ књигу Стојана Живадиновића објавила 1923. године Српска књижевна задруга у свом редовном плавом колу, што се врло ретко дешавало. Иза те књиге, и књига које су потом уследиле  стајало је изузетно велико животно искуство овога писца. А онда су уследиле и друге књиге које су објављивали најбољи српски издавачи. Његове приповетке уврштене су у антологије српских приповедача између два светска рата. Није пратио нове књижевне  покрете ни помодне трендове који су се тада јављали. Ишао је својим путем. Обдарен бујном маштом своје романе и приповетке заснивао је на фабули, на јакој причи.

Живадиновићева трилогија о Првом српском устанку била је најскупљи и најрепрезентативнији издавачки  књижевни подухват  у Београду између два светска рата, када се на њега излила бујица  оспоравања, зависти и гнева. Књижевни критичари су му замерали због наводног непоштовања историјских чињеница, док су му  историчари давали за право и због тога га уважавали.

Био је један од најтиражнијих српских писаца. Његове књиге објављивале су најугледније издавачке куће, странице најугледнијих новина и часописа биле су му отворене. Био је један од најпродуктивнијих српских  писаца који је од 1923. до 1941. године објавио осамнаест књига, од тога дванаест романа. Само у за њега тешкој 1937. години, када му је умрла супруга Албертина, објавио је пет књига. Његове приповетке биле су уврштене у све значајније антологијама српских приповедача између два светска рата.

„Фетва“ га је стигла десетак година после смрти. Прекопан му је гроб на Новом гробљу, а у свом  чувеном индексу писаца,  објављеном у књизи „Књижевна политика“ (1952) Марко Ристић потпуно је дисквалификовао Стојана Живадиновића, посветивши овом писцу само једну реченицу: „Живадиновић Стојан, писао лоше и некултурне приповетке и романе. Без интереса“. Према Ристићевом суду и идеолошком ставу, равнали су се издавачи  и они који су у у деценијама које су уследиле после Другог светског рата вредновали књижевности и усмеравали издавачку политику. Томе ставу допринела је и чињеница што је Стојанов брат од стрица  био новинара и истакнутог члана Љотићевог „Збора“ Ратко Живадиновић. Често је његово име мешано са Ратковим именом.

Књижевно дело овога писца скрајнуто је у страну, и препуштено забораву. После Другог светског рата, колико нам је познато, објављен је његов роман „Карађорђе“, без предговора и без икаквих белешки о писцу. Заступљен је и са по једном причом у двема антологијама  где су биле заступљене приповетке прећуткиваних и заборављених   писаца.

Његово име уврштавано је у поједине лексиконе писаца, где су о Живадиновићу углавном саопштавани нетачни и штуру подаци. Поменут је и у две локалне завичајне публикације, које су се појавиле последњих година, где су такође саопштени нетачни подаци, почевши од датума рођења и смрти.  Мало ко од Сокобањаца  знао да је Завичајни музеј, једна од најлепших зграда у овом граду, родна кућа Стојана Живадиновића.

ДОЛАЗАК на свет Стојан Живадиновић је овако описао: ''Причали су ми да је дан мога рођења био мутан и буран, као доцније и цео мој живот.  Напољу је урлала мећава и снажно тресла прозоре и врата. Под леденим дахом ветра повијали су се и болно запевали витки, као поглед прави, јаблани. Орах пред кућом пуцао је у корену, придруживао се својим хуктавим кикотом општој тутњави и мумлао срдито, одупирући се кошави старачком тврдоглавошћу. Моравичка долина бректала је под јаукањем ветра. Више ње стајао је Озрен и намрштено гледао у долину, учествујући и сам у том џиновском оркестру. Са његова врха, понета јаукањем побеснеле природе, силазила је чудна мешавина хиљаду гласова бола, плача, радости и необуздане дивље снаге.

Родио сам се лицем према планинама одевеним снегом чија је белина сијала над мрачним јазбинама у подножју. Тога дана ми је први пут затрептала душом снажна песма природе; под њеним звуцима дршће ми и данас душа као ластина крила, мада знам да ме је она унесрећила, осудивши ме да живим само осећањем, а гушећи само разум у себи.''

И поред сачуване матичне књиге и података убележених у њој јављају се  и извесне нејасноће везане за годину и датум Стојановог рођења. Јављају се  заправо две године његовог рођења: 1889. и 1890. Једна у званичним исправама, друга у енциклопедијама, лексиконима и биографијама писца у  Живадиновићевим књигама. И у картону житеља који су измећу два светска рата имали сви Београђани, који је водила полиција,  такође стоји да је Живадиновић рођен 14. децембра 1889. године. И у персоналном картону Стојана Живадиновића у Министарству иностраних послова Краљевине Југославије, где је приложена и крштеница из сокобањске цркве,  стоји да је он рођен 14. децембра 1889. године. У Народној енциклопедији Станоја Станојевића, чија је прва свеска објављена 1925. године,  стоји да је Стојан Живадиновић рођен 14. децембра 1890. године. Тај датум пренесен је  и у књигу  антологију ''Седам приповедака''  у којој је заступљено седам писаца, а међу њима и Живадиновић, где су  наведене биографије приповедача, и где је година пишчевог рођења преузета из Народне енциклопедије Срба, Хрвата и Словенаца Станоја Станојевића. У овом случају најмеродавнија је матична књига рођених где пише да је Стојан Живадиновић рођен 14. децембра по старом јулијанском, или 27. децембра по новом грегоријанском календару 1889. године.

СЕДМО ДЕТЕ

ДАТУМ када се и под којим околностима је рођен Стојан Живадиновић забележен је у матичној књизи рођених Храма Преображења у Сокобањи где су уписивана деца рођена и крштена 1889. године. На 224. страници под бројем 221 убележено је да су трговац Владимир Живадиновић и његова супруга Јелена – Ленка  14. децембра, по тада важећем јулијанском календару, добили сина Стојана, да је дечак рођен пред поноћ и да је 17. децембра крштен. Крстио га је сокобањски свештеник Димитрије Петровић, а кума је била Кристина Живковић, ћерка јереја Аврама Живковића. Забележено је и то да је Стојан био седмо дете његових родитеља.

 СУТРА: ДРЖАВА ПОСЛЕ ТИМОЧКЕ БУНЕ УНЕСРЕЋИЛА МНОГЕ ПОРОДИЦЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 4

НА ДВОРУ НЕМА МЕСТА ЗА СВЕ КАРАЂОРЂЕВИЋЕ: Влада је инсистирала да је дворски комплекс дат на коришћење свим члановима породице

05. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације