НЕСУЂЕНИ МУЗИЧАР У РАТНОМ МЕТЕЖУ ПОСТАЈЕ КЊИЖЕВНИК: Као војник Тимочке дивизије, која је ратовала на Церу, преживо је албанску голготу

КАО резервни поднаредник и наредник Живадиновић је учествовао у Балканским ратовима и Првом светском рату.

ИЗАЗОВ Стојан Живадиновић у Паризу почетком двадестих година прошлог века , Фото Арив породице Живадиновић

У Балканским ратовима носио је униформу од 18. септембра 1912. до 15. августа 1913. године.  Учествовао је у освајању Једрена. О осећању са којим је отишао у тај рат он говори речима главног јунака једног свог романа такође аутобиографског карактера: ''У Балкански рат сам ушао луд од одушевљења. Било је мука великих; нисам их ни осетио. Ишли смо опијени песмом. Срушили бисмо ма кога да нам је био на путу. Носили смо у себи потиштеност стару пет векова.''

Таман се вратио у Београд и наставио школовање, када је избио Први светски рат. Ратовао је од 13. јула 1914. до 13. маја 1919. године. Према војном распореду морао је да се јави својој јединици у завичају, па је претходно био у Сокобањи да се опрости са својима. О томе је писао: ''У овај рат сам отишао тешка срца. Мучило ме предосећање да неће бити добро. Био сам чак и сигуран у то. Када сам при мобилизацији прошао кроз своје место, да се с мајком опростим, она паде случајно на калдрму у дворишту. Можете се насмејати, али истога тренутка паде ми на ум: 'Овако ћемо сви падати ничице пред тугом без примера!'

Нисам се преварио. И мати ми је непрестано понављала: 'Неће ово да буде добро синко!

Велике државе су се ухватиле у коштац!' То се и десило. Да нисмо били нападнути, још горе бисмо прошли. Бранили смо се очајно као људи који су знали да им је огромна провалија за леђима и да се натраг не може. Сви смо себе жртвовали.''

Вероватно је његова јединица била у саставу Тимочке дивизије која је ратовала на Церу, а затим су се смењивале битке. Са српском војском, где су  била и његова браћа Миодраг и Предраг, прешао је Албанију. Сећа се једног догађаја који се десио уочи Божића 1916. године док се његова јединица кретала од Скадра према Љешу: ''Бежали смо незнано куда, али ипак били задовољни што смо оставили беспућа и наишли на широк друм који се протезао долином као разастрто платно. Дан је био топао и ведар. Под јужњачким сунцем  купале су се у зрацима голе планине, дисали весело дугачки редови кипариса и несташно пиркао топли приморски ветрић.

И поред свега тога пут је био жалостан и околина мртва за нас који смо носили на својим плећима бол читавог народа. Није се могло залутати. Пут је био обележен жалосним остацима изгнанства и лешинама људи који су умирали. Очи су биле исувише навикнуте на такве призоре, и пролазило се ћутећи, журећи се мору. Срца су била скамењена и никакав јаук није се чуо ни од кога. Пред нама беласао се друм и његова белина сијала душом као светлост спасења.

Крај друма умирали су војници под теретом и величином дужности. Нису тражили помоћи ни од кога, знајући да им је нико не може дати, и гледали без горчине како поред њих промичу другови оборених глава, стиснутих вилица под сопственим патњама. Уместо људи пролазиле су тада њихове сенке, које су носиле у очима грозничави сјај глади и сву неосетљивост јединке у борби за опстанак.

Ишао сам полагано друмом. Тражио сам на све стране најмлађег брата и загледао све лешеве крај пута. Био сам скоро усамљен, пошто су ми умакли другови са којима сам ишао.''

ДОСПЕО је са српском војском на Крф.  Док је војска мировала и била на опоравку, он је, како каже у биографији схватио да ће се рат завршитити, а  да ће се вратити у Србију, а да нема ''ништа у рукама'' ни завршене школе, а код куће га је чекала неимаштина. Тада безуспешно покушава да се врати музици, време изгубљено у рату није се могло надокнадити. Пауза коју је изазвао рат није се могла премостити.  Још на Крфу, а онда у Солуну грозничаво је учио француски језик. У Солуну 1916. године успева и да испослује дозволу за школовање у  Француској. Доспео је у чувени српски Депо у француском граду Тулону. Тамо је отпочео нови живот настојећи да се школује у Француској. Ту у тулонском Депоу, несуђени музичар преобразио се у писца.

Српски депо у француском лучком граду Тулону, који је претходно припадао француским колонијалним трупама Живадиновић је овако описао: '' Огромно двориште ограђено високим зидом, чије су ивице испуњене изломљеним стаклом, те шиљци светлуцају подмукло претећи. Неколико ниско жуто обојених зграда, поређане су средином, изгубљене скоро под гранама кестења. Поред њих, набацане као случајно, подижу се дрвене бараке и разносе мирис накатрањене хартије што цврчи над крововима.'' Тај војни комплекс кога је француска држава уступила српској војсци имао је вишеструку намену. Овде су боравили српски војници који су на разне начине доспели у Француску, где су се лечили и школовали. Међу њима је било и разних забушаната и дезертера најразличитије врсте које је француска полиција спроводила овамо. У Депоу је била српска војна команда са више официра и војна лекарска комисија. Био је то прихватни центар за српске добровољце који су пристизали са америчког континента одакле су упућивани на солунски фронт. У Депоу је, како каже Живадиновић,  поред војника била и група свршених ђака једне српске учитељске школе формиране у Француској, ''луда деца, наивна, сиротиња црна, вештаци у гладовању. Млади, бујни жељни добре хране, међу њима је било и таквих који су тужно кашљуцали и хватали се за издубљене груди. Ах, туберкулоза, то је болест српскога ђака, интелектуалца и радника! Најбољи су били од свију војника у Депоу ти млади учитељци. Вечито чуђење да још пролазе кроз неке догађаје почивало им је на лицу.''

ПОЈЕДИНИМ војницима српска војна команда одобравала је да траже послове у граду, да зарађују новац, па чак, ако имају новца, да изнајмљују собе и тамо станују. Ту могућност користио је и Стојан радећи тешке физичке послове. Захваљујући тим пословима, ступао је у додир са Французима. Погодности које му је пружао Депо Живадиновић је користио за учење. Пошто није имао завршену средњу школу, сан о студијама у Француској могао је испунити тек ако положи француску матуру, па се у Тулону спремао за полагање француске матуре. Ту у Тулону почео је да пише, где је  на Ускрс 1919. године завршио роман првенац ''До последењег даха'' који ће му  неколико година касније омогућити да у српску књижевност уђе на велика врата.

Дан завршетка Првог светског рата и закључења мира оглашен је почасним плотунима са француских бродова. Српски војници који су се затекли  у Депоу у Тулону, на лечењу или на повратку из заробљеничких логора, опрали су своје униформе и у почасном маршу продефиловали улицама града. Депо је затворен 13. маја 1919. године, затим је уследила демобилизација. Школарцима, који су се школовали или су намеравали да се школују у Француској  дозвољено је да остану у овој земљи. Такву могућност искористио је и Стојан Живадиновић упутивши се у Париз, где је затекао доста Срба, нашао смештај у једном хотелу пуном његових земљака. Хранио се  у ресторану недалеко од Правног факултета, који је држао један Македонац, где се могло хранити и на вересију. Пред Стојаном је био живот пун изазова. Париз је пружао младом и амбициозном Живадиновићу могућности да испуни своје животне планове, и он је те могућности користио. Већ идуће 1920. године на Сорбони је положио француску матуру о чему сведочи  оверени препис матурске дипломе сачуван у његовом досијеу у Министарству иностраних послова.

ЗАСТУПАО ЈЕ СРПСКУ СТВАР

ЖИВАДИНОВИЋ се добро снашао у Паризу, где је упознао доста Срба, међу којима је било занимљивих личности. Неке од њих, гледајући их са шаљиве стране, описао је у приповеткама, представивши их у ликовима пуковника Душковића и студената Светомира Илића - Зеленотравског и Рада Неимара. Упознао се и зближио са неким угледним личностима међу којима је био и  Миодраг Ибровац, млад човек са добрим везама у српским и француским културним и политичким круговима, који је тада у Паризу спремао докторат из француске књижевности. Једно време 1919. године био је и редактор француског издања билтена српске делегације на мировним преговорима.  Од 1918. до 1923. године он је предавао српски језик у париској Школи  за источне језике и у Школи Друштва за ширење страних језика. Поред тога он је у Француској често држао предавања заступајући тако интересе Србије и српског народа и у француским листовима објављивао чланке у којима је заступао српску ствар.

 СУТРА: МАШТОВИТИ ПИСАЦ ОСВАЈА СРПСКУ КЊИЖЕВНУ СЦЕНУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

РЕХАБИЛИТАЦИЈА КНЕЗА ПАВЛА ПОДВИГ ЖИВОТА: После 64 године престала сам да носим етикету злочинца прикачену од десете година

07. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 12

НИСКИ НАГОНИ ЗЛА У СРПСКИМ ЧАРШИЈАМА: Био је један од најтиражнијих српских писаца, а књиге су објављивале најугледније издавачке куће

09. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ДРЖАВА ПОСЛЕ ТИМОЧКЕ БУНЕ УНЕСРЕЋИЛА МНОГЕ ПОРОДИЦЕ: После пропасти Тимочке буне следила је одмазда - власт је пљачкала све живо

10. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 5

НИ СМРТ НИЈЕ ИЗМИРИЛА КАРАЂОРЂЕВИЋЕ: Заслугом председника Николића, мој отац, моја мајка и мој брат сахрањени су у крипти на Опленцу

08. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације