ДИПЛОМАТА ПОСТАЈЕ ХОНОРАРНИ КОРЕКТОР: Стојан Живадиновић се није политички декларисао, показивао је неутралан однос према партијама

У БЕОГРАДУ су Живадиновићи нашли стан у Кумановској улици број 17, а 26. новембра пријавили су се београдској полицији као житељи Београда.

ПРИПОВЕДАЧ У антологији "Седам приповедака" Живадиновић се нашао у друштву Иве Андрића , Фото из књиге "Блесак и заборав"

Шест дана раније него што се као стални житељ Београда пријавио у београдску полицију, Живадиновић се 20. новембра обратио Управном одељењу Министарства иностраних послова руком писаним захтевом где је стајала само једна реченица: 

''Част ми је молити Министарство да ми изволи издати уверење о томе колико по закону имам признатих година за пензију.'' Већ 27. новембра стигло је решење о пензионисању, где је стајало да краљевски намесници, у име малолетног краља Петра II, на предлог Министарског савета и министра иностраних послова, доносе решење: ''Да се Живадиновић Стојан, секретар 5. положајне групе и 1. периотске повишице Министарства иностраних послова, стави у стање покоја са правом на пензију која му према годинама службе по закону  припада.''

Тако се Стојан Живадиновић вратио у Београд у који је из Сокобање дошао пре балканских ратова. Сада је у овом граду могао да се посвети Албертининој болести и књижевном раду.

У изнајмљени стан у Кумановској улици унео је намештај који је набавио док је службовао у иностранству и своју библиотеку. Као франкофил који је имао жену Францускињу стан је опремио у француском стилу. Чак је на улазним вратима стана ставио натпис Givadinovich. 

Сада су му на дохват руке били издавачи и књижевни часописи,  где је директно могао да се договара са уредницима и да тако објављује своја дела која је брзо писао. У Београду је стекао неку врсту статуса ''брзописца'', чиме се он поносио говорећи: ''И Балзак је писао брзо, па је зато после Бога створио највише људи на земљи.'' Али изгледа да му ни пензија, а ни хонорари од књижевних дела нису доносили довољно новца којим би плаћао Албертинино лечење и остале животне трошкове, па је  морао да тражи посао.

Запослио се у коректури тада најугледнијег београдског дневног листа ''Политика''. У тај лист тада се тешко улазило, па се и ту морао наћи неко до чије препоруке се много држало.

Коректорски посао радио се углавном поподне и увече када су странице листа биле сложене, што је Живадиновићу одговарало као старијем човеку који није жудио за вечерњим изласцима. Ваља подсетити на то да је ''Политика'', захваљујући њеном главном човеку Владиславу Рибникару, у то време  практично била у рукама комуниста. Иако се у својој трилогији о Карађорђу легитимисао као карађорђевићевац,  радећи у дипломатији он је испољавао једну врсту неутралности према политичким партијама.

СВЕДОЧЕЊа Милојка Чоловића пружила су нам доста података о раду  Стојана Живадиновића у коректури ''Политике'', где су га звали Конзул. У то време поред Живадиновића са њим у коректури радили су образовани, млади људи. Већина њих била је факултетски образована, студирали су српски језик и књижевност и сви су имали књижевне амбиције. Двојица Душан Јерковић и Милорад Панић – Суреп били су афирмисани песници.  Били су симпатизери, или су припадали комунистичком покрету.

Сви су се, судећи према Чоловићевим сведочењима, колико се то могло очекивати од млађих људи, са поштовањем односили према господину Конзулу. Ишли су му на славу док је становао у Кумановској улици. Овако га је Чоловић описао: ''Био је најстарији међу нама коректорима. Поносио се тиме што му је жена Францускиња. А француско образовање га је и чинило гордим.''

Наступила је изузетно тешка 1937. година. У априлу се се Живадиновићи преселили у други стан у Вршачкој улици. Албертина није могла да се избори са тешком болешћу рака дојки. Само три месеца живела је у новом стану.  Сахрањена је 16. јула  на београдском Новом гробљу у парцели 76 – 173. На сахрану су дошли и ''Политикини'' коректори. Милојко Чоловић забележио је детаљ са те сахране: ''Из Француске је била дошла унесрећена мајка, већ у дубокој старости. Кад смо јој изјављивали саучешће, била је веома прибрана, уздржана и мирна,  и своје merci изговарала је , чак, уз благ , једва приметан смешак.

Умела је несрећна мајка да свој превелики бол савлада и сачува за себе, у дубини своје уцвиљене душе. Нама, у коректорској соби, се то свидело, те смо о томе често разговарали.  А ја ни до дана – данашњег нисам могао да заборавим држање те отмене старе Францускиње. Када смо једном рекли Конзулу да нам се допало овакво понашање његове таште, он само рече: 'Француска култура!''  

Иста 1937. година била је плодна за књижевника Живадиновића. Српска књижевна задруга у едицији ''Савременик'' објавила му је роман ''Тридесет година ћутања'',  а у издању Геце Кона изашла му је друга књига ''Приповетке''.  У ''Југоистоковој'' едицији ''Биографије знаменитих људи'' објављена је трећа Живадиновићева књига ''Бетовен''. У тада угледном и читаном београдском часопису ''Недељне илустрације'' изашао му је у тридесет наставака роман ''Мој злочин''.  Одмах после тога крајем новембра 1937. у ''Недељним илустрацијама'' почео је да излази и други Живадиновићев роман ''Ало, овде радио мртвих!...''  У тој години, у којој је изгубио Албертину, Живадиновић је објавио пет књига.

ИЗГЛЕДА да се Живадиновић није много задржао у стану у Вршачкој улици. Нашао је нови стан у  Француској 78, недалеко од Бајлонијеве пијаце и ''Политике'' где је радио. Пензија и додатна зарада на пословима коректора у ''Политици'', али и хонорари за објављене књиге омогућавали су му да најми служавку. Милојко Чоловић се сећа да је то била једна млађа девојка родом из Баната, да се звала Катица. Служавка му је, како каже Чоловић, сваке вечери доносила вечеру у коректорску собу у ''Политици''. Уз вечеру доносила му је црнога вина. Живадиновић би вечерао за радним коректорским столом. Део јела које би му Катица донела, давао је помоћном раднику Ибри Кадрићу, из Зворника.

У коректуру су често свраћали новинари, уредници и сарадници „Политике“. Двојицу од њих, како се сећа Милојко Чоловић, Живадиновић није подносио. Свраћао је левичар Велибор Глигорић који је у ''Политици'' водио рубрику ''Друштвена хроника'', где се обрушавао на све што је буржоаско и национално. Он је неповољно писао и о Живадиновићевим романима. Кад год би он пролазио или када год би се о њему повела реч, Живадиновић би жустро реаговао псујући му мајку. Није због нечега подносио ни ''Политикиног'' музичког критичара, иначе левичара, Милоја Милојевића, кога је звао Свироје Свиројевић. Милојко Чоловић не наводи ниједан пример да се Живадиновић политички декларисао, да је према некоме показао своје политичке симпатије или одбојност.

Тиме се завршавала једна динамична и необична животна путања, праћена плодним књижевним радом. Живадиновићеве приповетке уврштене су у три антологије. Две су се појавиле за Живадиновићева живота, а трећа после његове смрти, што представља својеврсно признање његовом књижевном раду. У антологији ''Седам приповедака'' која се појавила средином двадесетих година двадесетога века у издању београдске ''Народне књижнице'' у којој су била заступљена дела седморице савремених српских приповедача Живадиновићева приповетка ''Браћа'' нашла се у друштву са приповеткама Иве Андрића, Нике Бартуловића, Божидара Ковачевића, Вељка Милићевића, Сиба Миличића и Растка Петровића. Нашао се Живадиновић у антологији југословенских писаца ''Из великих дана'', која се појавила у Београду 1940. године и у којој се нашло шеснаест приповедача. Приповетке су углавном тематски везане за време које је претходило балканским и Првом светском рату, али и за ратно и поратно време. У антологији је заступљена Живадиновићева приповетка ''Данак у крви''. У антологију ''Савремена српска приповетка'' која се појавила ратне 1943. у издању Српске књижевне задруге,  две године после пишчеве смрти, била је уврштена Живадиновићева приповетка ''Руси''. У антологију су уврштене приповетке  двадесет шест приповедача који су стварали између два светска рата.

ЗНАЧАЈНА ПРИЗНАЊА

ЗА СВОЈ  рад Стојан Живадиновић је од савременика примио значајна признања. Одликован је Орденом Светога Саве четвртог степена и белгијским Орденом Алберта. Три књиге му је, што Живадиновић сматра великим признањем, објавила Српска књижевна задруга, а три пута је његов рад награђивала Српска краљевска академија. Последње је  награђено дело ''О раду''. Дело је 1941. године објавио Фонд Димитрија Стаменковића Српске краљевске академије на седамдесетак страна. У овом делу Живадиновић је показао склоност ка апстрактнијим филозофским  темама.

 СУТРА: ТРАГИЧАН ДОЖИВЉАЈ НАЦИОНАЛНОГ ПОРАЗА 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ТРИЛОГИЈА О КАРАЂОРЂУ И ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ: За Стојана књаз Милош и Вујица Вулићевић су учинили најтежи злочин у нашој историји

13. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

МАШТОВИТИ ПИСАЦ ОСВАЈА СРПСКУ КЊИЖЕВНУ СЦЕНУ: Августа 1925. Живадиновић је упућен у прву дипломатску мисију, у конзулат у Печују у Мађарској

12. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

НЕСУЂЕНИ МУЗИЧАР У РАТНОМ МЕТЕЖУ ПОСТАЈЕ КЊИЖЕВНИК: Као војник Тимочке дивизије, која је ратовала на Церу, преживо је албанску голготу

11. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ДРЖАВА ПОСЛЕ ТИМОЧКЕ БУНЕ УНЕСРЕЋИЛА МНОГЕ ПОРОДИЦЕ: После пропасти Тимочке буне следила је одмазда - власт је пљачкала све живо

10. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације