РОМАНИ И ПРИПОВЕТКЕ ПИСАНИ С ПУНО ЉУБАВИ: Живадиновић је први значајнији српски писац који се амбициозно окренуо националној прошлости

МЕЂУ књигама које је 1923. године у свом редовном двадесет шестом колу, под бројем 172, објавила Српска књижевна задруга, нашао се и роман До последњег даха, до тада готово непознатог писца Стојана Живадиновића.

У родној кући Стојана Живадиновића у Сокобањи је данас Завичајни музеј , Фото из књиге "Блесак и заборав"

Ова књига, која је у ствари и лични пишчев дневник о његовој породици и његовој кући у Сокобањи, у коме ништа није измишљено и где се и ликови јављају под стварним именима, такође је поделила књижевне критичаре. Једни су је називали сентименталном  почетничком причицом која није смела бити објављена у тако значајној едицији тако важне националне издавачке куће, док су други налазили и њене врлине.

Критичар левичарског усмерења Милан Богдановић дочекао је првих неколико књига Стојана Живадиновића чак и са извесним симпатијама, а пре свих  1924. Живадиновићев првенац „До последњег даха“. Богдановић, поред извесних замерки где се указује на почетничке грешке, каже да „има у исто време у овоме роману нешто што је симпатично, нешто честито, срдачно, просто и кротко. Он је једна добра  књига онако као што се може бити добар човек; и као што добар човек не мора бити ни леп нити располагати природном интелигенцијом па да његова доброта ипак дозрачи до вас, тако и ова књига са свим својима видним недостатцима осваја симпатије. Има у њој толико љубави и суза, и она је тако несумњиво откинути комад једног живога срца, да је немогућно не заволети је. Ово претурање по успоменама у једном тренутку када су човеку успомене доиста могле да буду нешто најдраже на свету, и ово изграђивање из худих сећања читаве једне прошлости коју смо изгубили, има зацело један нарочити значај за свакога који је био бродоломник. Значај је утолико шири уколико књига тумачи тренутак када је читава једна генерација имала свој бродолом“.

Слично мишљење о Живадиновићевом првенцу изнео је и М. М. Пешић: „Роман `До последњег даха` представља занимљиву књигу ‘са много погрешака’. Строго узевши ово дело и није роман већ сентиментално житије мене Стојана В. Живадиновића. Иако писана напрегнуто, али без линије, без проблема, без дубљег сликања живота, повесница је збиља неповезана и у основи наивна. С друге стране, сирови типови, извесни сценски одломци, специално описи природе, иду у најлепше описане ствари после рата. На пр. XVI глава романа, у којој су приказана дедина страдања у празној кући, као и смрт из очајања, по експресији излагања и језовитости, може се поредити са сличним местима Чеховљевог Вишњара. Даље, моменти чежње за снагом, једрим животом, борбом и летом кроз етар; затим самилост према потиштенима, немоћ и страдања, детињство и живот породице – описани су топло и пером мајстора. Уопште, роман До последњег даха није ван књижевности. Он ће увек имати своју публику, нарочито међу омладином, јер је писан са пуно љубави у данима кад перо ‘испада из руку под хладноћом која леди кости...“

КЊИЖЕВНА критика бавила се и првим двема збиркама приповедака Стојана Живадиновића „ Испод Озрена“ и „Догађаји и људи“. Тако, на пример, Милан Богдановић већ 1923. године, пишући о књизи „Испод Озрена“ пореди приповедача Стојана Живадиновића са Бором Станковићем, где су Живадиновићеви ликови „рођаци оних божјака и просијака“ Боре Станковића, али наводи и разлике између та два писца, где Живадиновић не трага за завичајним типовима, него за ликовима „мрачне језовите и трагичне судбине“ које налази свуда и у Сокобањи и Тулону. Богдановић је тада приметио  да се Живадиновић  „не задовољава само сликањем одабраних типова, не ограничава да их само прикаже у њиховој испољеној суштини, већ се труди  да уђе у њих, да их протумачи.

Он покушава да продре у загонетку помрачених умова и помућених психологија својих тако по изузетку бираних типова, не ограничава се да их само прикаже у својој испољеној суштини, већ се труди да уђе у њих, да их протумачи. Он покушава да продре у загонетку помрачених умова и помућених психологија својих тако по изузетку бираних типова. И местимично, као на пример у „Падавичару“ , или боље још у „Гробару“ има тумачења која падају у очи. Живадиновић, уза све то, има у знатној мери још једну за приповедача значајну особину. Он уме да приповеда, уме да се начини занимљивим. Његове ствари се без умора читају. То долази добрим делом и отуда што он врло лако пише. Али пре свега то је резултат живога сликања људи и прилика. Живадиновић вешто одабира детаље и лепо их слаже, и на тај начин живописно забавља. Његова метафора ако и није увек баш оригинална, скоро никад није банална“.

Велибор Глигорић је са крајњим ниподаштавањем писао и о Живадиновићевој књизи приповедака Под Озреном где каже: „Живадиновићеви људи су пећински, недружевни, као нестварни за нашу географију, типови за планине са већом цифром у висинама, за примитивније и егзотичније пределе но што је Озрен. Он њима  или да немогућност општења услед неке болести, недостатка у телесној конструкцији, као у „Мати“ и „Падавичару“, „Петру Јовићу“ или их унакази као у „Казанови“ и „Гробару“. А све их оживотињи и остави. И кад хоће да покаже неку душевност код њих, г. Живадиновић упропасти приповетку јер се осети да је душевност убачена. Гробар који се медвеђе повукао у пећину на гробљу не стиче никакво саучешће код читалаца мада писац као да тражи самилост за њега...Збирка г. Живадиновића је без срца, књига мускула, прослављање природе и то у њеним најгрубљим појавама“.

ДВЕ ГОДИНЕ после Глигорића М. М. Пешић, пишући о двема Живадиновићевим збиркама приповедака „Под Озреном“ и „Догађаји и људи“, износи другачији, супротан суд о приповедачком раду овога писца, сврставајући га међу најбоље прозне писце тога времена као што су Драгиша Васић, Иво Андрић, Милан Кашанин, Милош Црњански, Сибе Миличић.

О овим двема збиркама он пише: „Најбоље приповетке Г. Живадиновића имају типско обележје. Уосталом, он је првенствено портретиста. Најуспелије су му: „Браћа“, „Париски портрети“, „Пуковник“ и „Гробар“. За овим би дошле приповетке психолошког карактера:

„Моја болест“, „Прича осуђенога на смрт“, у којој је насликана моћ наследства са ванредним описом дивље страсти, и „Падавичар“, као психолошки портрет... Г.

Живадиновић у својим приповеткама је реалиста европског жанра. Интуитиван, способан да као Скрјабин, или Флобер, физиолошки осети живот, натуралиста прве врсте, он представља приповедача који има инвенције. Посматралац, психолог, индивидуалиста, он у нашу књижевност уноси портрет, сурову поезију личности,  и улази у литературу као аутор уметничких миниатура... “.

Књижевна критика није, или ми нисмо дошли до таквог податка обратила неку већу пажњу на следећа два Живадиновићева дела, аутобиографски роман „Госпођа загонетка“ (1925) а ни историографско есејистичко дело „Delic de Sarajevo, en collaboration avec J. Almira“, објављено у Паризу 1927. године. Оба дела Живадиновић је написао у иностранству, где је радио као дипломата.

Највећу пажњу књижевне критике изазвала су три Живадиновићева романа о Првом српском устанку („Карађорђе“, „Хајдук Вељко“ и „Вујица Вулићевић“) која су се појавила у времену од 1930. до 1933. године у издању најпознатијег српског издавача Геце Кона.

Књиге су штампане у за оно време великом тиражу, а један део књига био је луксузно опремљен и намењен богатијим купцима. Очигледно је да је прва књига из ове трилогије „Карађорђе“, објављена 1930. била добро примљена, од читалаца, што је издавача охрабрило да у наредне три године објави и преостала два романа. За овај посао, који представља прекретницу у његовом књижевном раду Живадиновић се дуго спремао.

ХАЈДУК ВЕЉКО И УСТАНИЦИ

У РОДНОЈ Сокобањи и сокобањском крају у време Првог српског устанка ратовао је Хајдук Вељко Петровић. За његово име, али и за конкретна бојишта и места где је боравио, везана су бројна предања. Није искључено да је неко од Живадиновићевих предака био међу Хајдук Вељковим устаницима. Пред Стојаном Живадиновићем нашао се изузетно крупан историјски догађај који је он покушавао на уметнички начин обрадити. Он је, колико нам је познато, први српски писац између два светска рата који се усудио да се ухвати у коштац са тако изазовном темом. Живадиновић је, колико нам је познато, први значајнији српски писац који се тако амбициозно окренуо националној прошлости. Тек касније ће његовим стопама, свако на свој начин, кренути Милош Црњански и Иво Андрић.

 СУТРА: КРАЂОРЂЕ И ХАЈДУК ВЕЉКО ХЕРОЈИ БЕЗ МАНЕ И СТРАХА  

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ДИПЛОМАТА ПОСТАЈЕ ХОНОРАРНИ КОРЕКТОР: Стојан Живадиновић се није политички декларисао, показивао је неутралан однос према партијама

14. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ТРИЛОГИЈА О КАРАЂОРЂУ И ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ: За Стојана књаз Милош и Вујица Вулићевић су учинили најтежи злочин у нашој историји

13. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

МАШТОВИТИ ПИСАЦ ОСВАЈА СРПСКУ КЊИЖЕВНУ СЦЕНУ: Августа 1925. Живадиновић је упућен у прву дипломатску мисију, у конзулат у Печују у Мађарској

12. 02. 2025. у 18:00

Друштво

0 2

ТРАГИЧАН ДОЖИВЉАЈ НАЦИОНАЛНОГ ПОРАЗА: Гроб Стојана Живадиновића данас не постоји, гробно место је прекопано и уступљено другој породици

17. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације