КАРАЂОРЂЕ И ХАЈДУК ВЕЉКО ХЕРОЈИ БЕЗ МАНЕ И СТРАХА: Поједини критичари Живадиновића су видели као глорификатора српске националне прошлости

ВЕЋ први од три Живадиновићева романа, Карађорђе, књижевна критика је дочекала са изузетним интересовањем, а њиме се бавила и све до почетка Другог светског рата.

Писцу Бранимиру Ћосићу нису се свидели историјски романи Стојана Живадиновића , Фото Википедија

Углавном су то биле негативне критике. Књижевни критичари, са књижевне деснице и левице, као да су се утркивали ко ће наћи више мана овим делима. Одједном је Стојан Живадиновић, за кога се раније говорило да је сирови натуралиста, претворен у романтичара који јунаке из Првог српског устанка слика романтичарским потезима.

Књижевни критичари, којима су историјски романи Стојана Живадиновића послужили као повод, као да су се више окретали историчарима, држећи им лекције о томе како треба прилазити историјским догађајима, и како их треба објашњавати, а посебно Први српски устанак. При томе као да су се утркивали у изношењу свога разумевања Првог српског устанка, при чему код неких од њих долазе до изражаја и њихова политичка убеђења. У томе је, чини се, најдаље отишао Велибор Глигорић, који је на Живадиновићевом примеру делио лекције и српским историчарима: „Стварност историје првог устанка далеко је од Живадиновићеве визије која у осталом није његова, већ наших историчара као што су Станоје Станојевић, Ћоровић и други, који су ту визију радили по угледу на народне песме, на ритерске авантуристичке романе Валтера Скота, и који од таквих визија имају своје издавачке користи“.

Велибор Глигорић настоји да што више понизи писца Стојана Живадиновића, а онда и његово дело, правећи од њега препреденог, преобученог сељака, зеленаша, који не преза ни од чега да оствари корист: „Г. Стојан Живадиновић од некога доба носи романе за славом. Збацио је грађански капут са сеоским чакширама и обукао војводско одело за књижевне беле покладе. Тако накићен за јубиларне свечаности, изашао је на књижарско тржиште са два дебела романа који треба да пропагирају већ експлоатисане историјске култове. Г. Живадиновић у историји тражи хероје, и од хероја ствара идоле. Његов Карађорђе је легендарни витез без мане и страха који је са једном узречицом ‘Које куде!’ владао људским душама у Устанку. Као прилог овом тврдокорном култу додата је сада лирска легенда о Хајдук Вељку који је у предању остао као кафански витез севдалија, витез на мегдану и на пићу. Са атрибутима тог предања г. Живадиновић гради његову фигуру кроз цео роман у баналном декору оријенталне лирике у препричавању народне поезије (хајдучког гуслара Филипа Вишњића) уносећи у то препричавање реалне елементе само онда када треба што јаче да заблиста култ Карађорђа и Хајдук Вељка“.

МИЛАН Богдановић је међу првима написао неповољну критику о Карађорђу,  замеривши Живадиновићу да се он повео „за примером старијих наших писаца историјских романа“. А уз то му, поред осталог, замера да није имао довољно снаге да обради ту велику тему какав је Први устанак, да је неспособан да пише о ономе што није доживео, „што није прошло кроз његову перцепцију“, јер „за роман о догађајима и људима из прошлих епоха потребно је, пре свега, уз научно разумевање  историје, визионарне снаге, наслућивања, дочаравалачке моћи да се схвате људи који нисмо ми  и живот који није наш. Оскудица тих способности у Живадиновићевом роману учинила је да преовлада и узме маха романтично, сентиментално, патетично. То се погоршало још и том околношћу што је писац и сам вољно, хтео да своје јунаке подигне за једну добру меру“.  Богдановић доказује и то да је Живадиновићево схватање историје погрешно, код „њега очигледно нема ничега детерминистичкога, пошто он ставља личност као историјски фактор изнад свега. Писац као да назире да је Карађорђе примордијалан чинилац, а да то није колективна воља за устанком и као да би хтео да подвуче да устанка без њеха не би било“. Богдановић Живадиновића види као глорификатора српске прошлости.  

Ево како је Богдановић доказивао да је Живадиновић пуки глорификатор српске историје:

„У хероју историје  Живадиновић је видео, у првом свом роману, натприродну појаву, посленика судбине, предодређенога вођу по милости божијој, који лебди над стварима и догађајима као добра коб народна, и извршује историско дело по надахнутој заповести одозго. Он је мисао и промисао историјског збивања, памет, воља, енергија која га води, интелектуалан појам ‘славе’ која креће и управља један историјски тренутак. И зато га Живадиновић издваја безмало од сваког реалног односа, ‘љушти’ му последњу љуску људскога и живога, чини га сасвим духовним, апстрактним, легендарним. Он великог човека баца на историјско позорје, као под каквим огромним рефлектором, као на једну натприродну  џиновску сенку, која се, хладна и мртва, креће покретима нељудских, и често смешних сразмера“.  

ВРЛО  је занимљиво како Богдановић објашњава илузионизам који наводно ствара Стојан Живадиновић, који покушава да „подведе историју под законе вишег смисла и да је стави под протекторат провиђења. Он би да укаже како се историја више јавља одозго, него што се ствара одоздо, да су први и главни историјски чиниоци судбином предодређене личности, да граде историју, а не побуде које се рађају из стања, потреба и тежња народних. Илузионизам Стојана Живадиновића је у његовом хтењу да историска збивања одвоји од материјалног света и закона, па да га прикаже у границама изузетнога и – како сам вели -  ‘ванљудског’ предодређивања. А то у последици одводи од историске истине глорификацији историје. И зато Стојан Живадиновић у историским романима показује јако истакнуту илузионистичку тенденцију да се нормално подигне до грандиозног, да се човек и јунак, у историјској перспективи, сагледају као легендарни херој и полубог“.

Богдановић као да не скрива своја левичарска политичка убеђења када упућује замерку Живадиновићу због тога што, бавећи се престављањем  историјских јунака, сувише инсистира на српској раси, да „необично воли мутни појам ‘расе’ и њиме врло радо рукујe“. Поред тога Богдановић пребацује Живадиновићу, када описује поједине историјске личности и догађаје, да „га не занима улога народа и масе. Ови се никако не виде ни у првом, ни у другом његовом делу о Устанку. Њихов однос према устанку и према вођама, њихово социјално и психолошко стање у тим временима, уколико су, или нису били подстицани за сам Устанак, све се то овде не додирује. Има се сасвим посредно утисак да су масе остајале прилично пасивне, и чак отпорне према устанку, и ја бих рекао и више, да се према њима вршило и насиље, судећи према изразима незадовољства и жалби које оне показују према војводама. Тај утисак Живадиновић очигледно није хтео да произведе, али се он силом ствари које су се морале рећи сам издваја и намеће“.

Ни писцу Бранимиру Ћосићу нису се свидели историјски романи Стојана Живадиновића.

Углавном се његов суд поклопио са судовима критичара Велибора Глигорића и Милана Богдановића. Ћосић, пишући о овим романима, полази од двеју слика које је виђао у детињству и добро их запамтио. Слике представљају сцену убиства кнеза Михаила, и кнеза Михаила на одру. Сама сцена једног и другог догађаја је неуверљива, ликови су незграпни, а детаљи те слике чине још извештаченијим. Уз то су бојене сировим дречећим бојама.

Тако Ћосићу изгледају и Живадиновићеви историјски јунаци из Устанка: „Слика коју тако добијамо бескрајно је сликовита: доле у низини општи пук, мрак завист, ситно гмизање за личним интересима, уски хоризонти без пророчких визија; а над том долином плача обавијено маглама суморних испарења неколико великих људи, неколико хероја дижу планине, уређују и  преуређују свет. Ти хероји знају све, предвиђају све, могу све“.

ФАТАЛНОСТ УСТАНИКА

ПИСАЦ Бранимир Ћосић замера Живадиновићу што простор који слика, и збивања на том простору у том историјском времену изгледају као "под стакленим звоном". "Као што Турке видимо (у часовима кад их видимо) скоро увек само као пасивну иако крваву препреку устанку - а никако као активне подржаваоце власти – тако исто, по фаталности, устанике видимо скоро увек у акту побуне, али никада у склопу догађаја који су изазвали побуну. Устанак тако остаје потпуно необјашњен, не види се и не знају узроци, ни економски, ни политички, ни спољно-политички, ни психолошки. А сви ти узроци морали су постојати, и утицати на стварање устанка, јер се један устанак не ствара тиме што се један херој сети да треба ослободити поробљену отаџбину. Да тзв. велики људи имају утицај на своју епоху нико паметан не може да спори али да они сами стварају – просто чињеницом свога рођења – и условима којима ће њихов хероизам и њихова генијалност доћи до свог историјског изражаја, више је него апсурд".

 СУТРА: ПРВИ "КРИМИ" РОМАНИ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ   

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ДИПЛОМАТА ПОСТАЈЕ ХОНОРАРНИ КОРЕКТОР: Стојан Живадиновић се није политички декларисао, показивао је неутралан однос према партијама

14. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ТРИЛОГИЈА О КАРАЂОРЂУ И ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ: За Стојана књаз Милош и Вујица Вулићевић су учинили најтежи злочин у нашој историји

13. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

РОМАНИ И ПРИПОВЕТКЕ ПИСАНИ С ПУНО ЉУБАВИ: Живадиновић је први значајнији српски писац који се амбициозно окренуо националној прошлости

18. 02. 2025. у 18:00

Друштво

0 2

ТРАГИЧАН ДОЖИВЉАЈ НАЦИОНАЛНОГ ПОРАЗА: Гроб Стојана Живадиновића данас не постоји, гробно место је прекопано и уступљено другој породици

17. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације