ПРВИ "КРИМИ" РОМАНИ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ: Роман ''Змија у недрима'' је прича заснована на убиству старијег брачног пара у једној паланци

СВОЈЕ право књижевно усмерење Живадиновић је најавио романом У ђавољим канџама (1931) у чијој је основи убиство.

ЛАУРЕАТ Насловна страна награђеног криминалистичког романа Змију у недрима, Фото ''Википедија''

Он врло вешто, са доста детаља, плете криминалистичку причу у којој покушава да проникне у тамне нагоне главних личности које су починиле злочин, у генетско наслеђе, које су преци оставили својим наследницима, трауме из детињства главних личности.

Објавио је више романа са таквом садржином, чија се радња догађа у србијанским варошицама, али главне личности погођене тим злочином понекада су и у иностранству. Једно од таквих дела је и роман Тридесет година ћутања који се појавио 1937. године у престижној Едицији „Савременик“ Српске књижевне задруге.

Пишући о овом новом роману у Летопису Матице српске, К. Георгијевић је, чини нам се, преузео онај клише критичара који су неповољно писали о историјским романима овога писца. Тако Георгијевић, пре него што ће се изјаснити о овој Живадиновићевој књизи, подсећа на  Живадиновићеве историјске романе, чији се јунаци јављају „као стихијске појаве, независне од средине и њених потреба. Колико је то далеко од толстојевског схватања историје, а да не говоримо о материјалистичком!..“ Тако је исто и са делом Тридесет година ћутања. „Личностима у роману недостаје стварно тло под ногама, немају везе са стварним животом, далеко су од проблема и криза којима је растрзана данашњица.

Такав манир писања показује једног непоправљивог романтичара; он изабира бајронске личности које распињу велике, наслеђене страсти, које су у сукобу са својом ужом околином, које су екскулзивне, посебне, неприродне, онакве какве су биле у моди у доба када је  писао Богобој Атанацковић“.

Ту своју тврдњу о роману Тридесет година ћутања као романтичарском делу Георгијевић је овако образложио: „Живадиновић је романтичар; избором теме и фабуле, и начином обраде. И други наши писци обрађивали су теме о силини страсти, али су друкчије постављали своје личности: Борина Софка произилази из својих предака, ближих и даљих, али она има своју личну психологију, психологију једне бујне и свеже младости, једног лепог и опојног тела из којег избија чежња, незадовољена осећања, туга и страст једне изгубљене младости: али све је то тако психолошки мотивисано, чврсто постављено у средини у којој та младост узалуд пропада. Живадиновићеве личности ишчупане су из своје средине, немају никаквих веза са другим људима, с простором и временом у којима живе.

Његова проблематика састоји се у читању и одгонетању написаних листова тајанства (тога романтичарског тајанства има доста у овом роману) маште, судбине: тако ће Милош рећи да је судбина, кад су се отац и он родили, ‘засела више наше колевке и држала у руци велик кухињски нож’ . Живадиновићевој главној личности често ‘заседа крв за нокте’, он носи у себи још у детињству ‘опори укус смрти’: све то показује један застарео, романтичарски стил, психолошки нетачан и извештачен; али и читава техника романа је таква. Исповест пише човек који је тридесет година ћутао: он се сећа невероватних ситница и детаља: како се у том и том моменту неком мењао израз зеница, какве су биле нијансе у очима, какве је ко водио разговоре, речи, све! Колико је од тога напредовала приповедачка техника и уметност савремене европске прозе!“

 НОВИ роман Стојана Живадиновића, Змија у недрима, објављен је 1940. године. Такође спада у ред криминалистичких романа, прича је заснована на убиству старијег брачног пара у једној паланци. Злочин дуго остаје неразјашњен. Писан је истом руком, истим поступком као и претходни роман Тридесет година ћутања. И у овом делу, као и у претходном,  потврђено је Живадиновићево стваралачко умеће.  Само што је овај роман имао нешто другачију причу која је претходила његовом објављивању. Тада угледни часопис „ХХ век“  расписао је конкурс за најбољи домаћи роман са савременом тематиком. За најбоље дело понуђена је велика новчана награда. Многи писци послали су своје рукописе. Жири кога су чинили Бранко Лазаревић, Сима Пандуровић и Ранко Младеновић одабрали су и наградили само Змију у недрима Стојана Живадиновића. Образложење, реферат за ову награду написао је Сима Пандуровић. Он је у први план ставио сиже романа, а онда је давао судове: „Атмосфера паланке дата добро. Типови ниансирани, убедљиви. Диалози природни. Описи успели, импресивни. Психолошка ситуација главног јунака интересантна... Роман се чита са пажњом и интересом. Даница је (главна јунакиња) чудан, али могућан тип сељанке мушке снаге и мушког става, примитивне, без моралне осетљивости. Типови тутора, начелник, Анка и других, живи. Има драмских сцена и сугестивних описа природе, момената, средине. Ствар је писана књижевно и то без позе, и чини утисак нечег преживљеног. Једино је крај дела слабо убедљив. Можда би се могао изменити наслов. Вероватно да је јунак романа мало одвећ млад. Иначе дело спада у добре ствари овога жанра у нашој литератури по обради, духу и језику“.  И овај роман објавио је Геца Кон  у едицији „Наша књига“ коју је уређивао Живко Милићевић.              

Говорећи о утиску који остављају Живадиновићеве приповетке објављене у овој књизи он каже: „Ма коју средину описивао – а он описује у овој збирци разне средине: и Београд, и своју паланку испод Озрена, и јужносрбијански терен, и Париз -; ма какве личности сликао или само скицирао, а галерија његових личности и овде је велика и разноврсна: ту су студенти са својим неизбежним кубурењима, али и ђаволијама; деца са својим тако малим али за њих тако страшним неприликама; младе девојке са својим љубавним невољама; ојађене жене са разним брачним удесима; разочарани борац  са терена са пушком и бомбом у рукама; стари и млади; болесни и здрави; тужни и весели - ; ма како ситан догађај, доживљај или слику цртао, и ма како кратку причу, фељтон или скицу давао, г. Живадиновић вазда расипа у њима обиље животних могућности  и стварности. Јер све чега се лаћа и што ставља под перо, оно под њим оживљава; и све што описује, он оживотворава и одуховљава својим јасним, снажним изразом, крепком, живом реченицом, свагда занимљивом, лаким, сигурно вођеним приповедањем и вештим склопом казивања“.

ПРИПОВЕДАЧКУ вредност Стојана Живадиновића потврдиле су и две антологије у којима су биле заступљене његове приповетке. Једна од њих појавила се 1940. године, пред крај Живадиновићевог живота, а друга 1943, две године после пишчеве смрти. Године 1940. у издању Државне штампарије појавила се антологија приповедака Из великих дана коју је припремио Драгослав Илић. У антологији су заступљене приповетке тадашњих југословенских писаца које су тематски биле везане за време ослободилачких ратова од 1912. до 1920. године. Приређивач је, у кратком предговору, напоменуо да су у ову књигу ушле најбоље приповетке које подједнако имају националну, али и литерарну вредност.

Међу петнаест приповедака петнаест приповедача нашао се и  Данак у крви Стојана Живадиновића. Међу пет писаца које је приређивач Драгослав Илић поменуо у предговору, наводећи неке карактеристичне ликове родољуба  из њихових приповедака,  јесте и Стојан Живадиновић.

Антологија Савремена српска приповетка, која се 1943. године појавила у 44. колу Српске књижевне задруге објавила је, по избору приређивача Младена Ст. Ђуричића и Боривоја Јевтића, најбоље приповетке српских писаца, настале у времену од 1918. до 1941. године.

Заступљено је 26 писаца, а међу њима и Стојан Живадиновић, приповетком Руси.

Приређивачи Ђуричић и Јевтић у кратком предговору саопштили су мерила по којима су одабирали писце и њихове приповетке. Они кажу да „нису ишли за једном књижевном тенденцијом:  да истакну само оно што је у српској приповедачкој прози у непосредној и јасно одређеној вези са малим српским човеком, већ подједнако са свим књижевним тенденцијама које одређује својом  садржином и својим уметничким облицима и изразима једна богата проза каква је српска“. Све ове захтеве испуниле су приповетке Стојана Живадиновића.

ПЛОДАН ПИСАЦ

KЊИЖЕВНА критика je изгледа да јкрајем тридесетих година  повољније оцене давала Живадиновићевим приповеткама. У издању Геце Кона, у едицији "Наша књига" коју је уређивао Живко Милићевић 1937. године штампана је збирка Живадиновићевих приповедака под насловом Приповетке. Књижевни критичар Владимир Ђ. Бабић, пишући о овој књизи, подсећа да је Живадиновић до тада "дао неколико збирки приповедака и неколико романа историјских и из савременог живота и постао не само један од најплоднијих него и један од најбољих савремених приповедача наших".

 СУТРА: ИДЕОЛОШКО ЧИШЋЕЊЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

РОМАНИ И ПРИПОВЕТКЕ ПИСАНИ С ПУНО ЉУБАВИ: Живадиновић је први значајнији српски писац који се амбициозно окренуо националној прошлости

18. 02. 2025. у 18:00

Друштво

0 2

ТРАГИЧАН ДОЖИВЉАЈ НАЦИОНАЛНОГ ПОРАЗА: Гроб Стојана Живадиновића данас не постоји, гробно место је прекопано и уступљено другој породици

17. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ДИПЛОМАТА ПОСТАЈЕ ХОНОРАРНИ КОРЕКТОР: Стојан Живадиновић се није политички декларисао, показивао је неутралан однос према партијама

14. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

КАРАЂОРЂЕ И ХАЈДУК ВЕЉКО ХЕРОЈИ БЕЗ МАНЕ И СТРАХА: Поједини критичари Живадиновића су видели као глорификатора српске националне прошлости

19. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације