ИДЕОЛОШКО ЧИШЋЕЊЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: После рата Стојаново претапало се именом његовог рођака новинара Ратка Живадиновића, љотићевца

ДОК је од почетка Другог светског рата Стојан Живадиновић почивао на београдском Новом гробљу, његово име у тим ратним годинама, изузев два некролога у два листа, није помињано.

НЕКРОЛОГ Извештај "Новог времена" од 9. јула 1941. године о смрти Стојана Живадиновића, Фото принтскрин

Али се често у окупационој штампи, па и у јавном животу помињало име његовог брата од стрица, Ратка Живадиновића, високог дужносника Југословенског покрета „Збор“, новинара и уредника дневног листа „Обнове“, у коју је преименована предратна „Политика“. У то време Стојаново име као да се неосетно претапало у име новинара Ратка Живадиновића.

Можемо само да претпоставимо како би се Стојан Живадиновић понашао и како би се провео да га је здравље послужило и да је поживео током немачке окупације. Можда би се укључио у живот под окупацијом који је организовала влада Милана Недића, као што је то учинио његов брат од стрица Ратко Живадиновић, и његов колега по перу из „Политике“ Живко Милићевић, или би се потпуно повукао, чекајући да невреме прође и да се укаже исход рата, као што је то чинио књижевник Марко Ристић. Можемо само да претпоставимо шта би се са њиме догодило када су крајем 1944. године у Београд ушли комунисти.

У идеолошком чишћењу српског књижевног наслеђа створеног између два светска рата скрајнути су многи српски писци као што је Глигорије Божовић, Светислав Стефановић, Драгиша Васић, Владимир Велмар Јанковић, Слободан Јовановић, Владика Николај Велимировић, па и Јован Цвијић, који је умро много пре почетка Другог светског рата.

Заједно са њима скрајнут је и Стојан Живадиновић.

Али неки предратни и нови критичари  књижевног дела Живадиновића нису мировали.

Левичари Милан Богдановић и Марко Ристић постали су књижевни и духовни арбитри комунистичке власти. Своје предратне критике којима су се обрушавали на Живадиновићеве историјске романе поново су објављивали у књигама и тиме подгревали негацију целокупног Живадиновићевог дела. А штампани нови судови који су имали за циљ да у потпуности пониште  дело Стојана Живадиновића.

У ОЗОГЛАШЕНОМ индексу, регистру и тумачу имена писаца поменутом у књизи Књижевна политика  Марка Ристића означена су и имена писаца чије књижевно дело се ставља у страну због саме констатације Марка Ристића да је назадно и неприхватљиво за ново време и нови друштвени поредак. Уз имена неких од тих писаца као уз име др Косте Луковића или др Светислава Стефановића написано је: „стрељан 1944.“, или „стрељан је одмах после ослобођења Београда“. За Живка Милићевића је речено да је „мрачан, мрзешљив, конзервативан, досадан и назадан“. Стојан Живадиновић је најгоре прошао. Њему је Ристић овако пресудио: „Писао лоше и некултурне приповетке и романе, без интереса“.

НЕКРОЛОГ Извештај "Новог времена" од 9. јула 1941. године о смрти Стојана Живадиновића, Фото принтскрин

Знатан допринос настојању да се поништи књижевно име и књижевно дело Стојана Живадиновића дао је и Живко Милићевић, и то онда пошто му је у свом индексу Марко Ристић убележио „лошу оцену“, и и објавивши чланак „Непознати Стојан Живадиновић“.

Шта је Живка Милићевића подстакло да обрачуна са мртвим Стојаном Живадиновићем. Није ли то настојање да поправи своје позиције код нових власти?

Живко Милићевић, који је се такође бавио књижевношћу, име је стекао као уредник предратне „Политике“ али и уредник у издавачкој кући Геце Кона где је уређивао тада популарну едицију „Наша књига“ у којој су објављивана дела савремених српских писаца. У Четвртом колу ове едиције објављена је 1937. године књига Приповетке Стојана Живадиновића, а у Седмом колу 1940. Живадиновићев роман Змија у недрима. Поред тога он је Живадиновићу у листу „Политика“ објавио више приповедака. Једно  време, како сведочи  Милојко Чоловић, захладнели су односи између та два човека и Милићевић је престао да објављује Живадиновићеве приповетке у „Политици“.

Други светски рат Милићевић је провео у Београду, живећи од плате коју је зарађивао сарађујући са недићевским властима. Уређивао је окупационе „Општинске новине“.  У новоформираној издавачкој кући „Југоисток“,  створеној по налогу Немаца, Милићевић је био уредник едиције „Српска књига“. По доласку комунистичких снага у Београд, 1944. године многи су за такве „грехе“ стрељани, али Живка Милићевића,  на срећу, није снашла таква судбина. Одмах по успостављању нове власти радио је једно време у некој књижари, а затим га је Владислав Рибникар вратио у „Политику“  у којој је остао све до 1952, до времена објављивања индекса писаца  Марка Ристића. Отпуштен је из „Политике“ те године заједно са новинаром Предрагом Милојевићем, али је Милојевић поново био враћен у „Политику“.

Баш у то време Милићевић је покушао да у потпуности поништи књижевно дело а и морални лик Стојана Живадиновића. Свој чланак о Стојану Живадиновићу овако започиње: „У годинама после Првог светског рата име Стојана Живадиновића јавило се у нашој књижевности као метеор који је, летећи муњевитом брзином, расипао око себе довољно блиставу светлост, да су и многи поверовали како и није обичан метеор, већ права звезда, можда чак и величине првога и другога реда. У тешким годинама Другога светскога рата та метеорска појава се угасила. Живот и дело човека били су завршени.“

Затим  Милићевић указује на „скривени рад“ Стојана Живадиновића, на трагове „минулих блистања и сагоревања“,   на шест романа овога писца које је објавио кријући своје име под разним псеудонимима. Књиге су штампане код истог издавача Т. Јовановића и Вујића.

Реч је о петопарачким романима криминалистичког садржаја: Злочин из љубоморе, који је објављен 1926. године под псеудонимом В. Марић, затим Болан опроштај, са назнаком: сентментални роман, објављен 1931. године под псеудонимом  Ђ. Филиповић. Њима Милићевић придодаје још четири романа који се јављају под разним псеудонимима: Донка лепа Српкиња, Казна, Изгнаници и Проклета девојка.

Милићевић се упустио у анализу Живадиновићеве личности, чију склоност ка „преварама“ види у Живадиновићевом  детињству, у васпитању, где каже: „Сваки човек је, несумњиво, производ својих родитеља, па својих навика и свога васпитања, па свога времена и средине. Васпитати се у раној младости можда на лектири у издањима браће Савић; али свакако саображавати се, као сарадник не само њеним потребама већ и њеним узорима – представља у сваком случају рано стицање једне радне склоности која се све више претвара у једну неизбежну навику и потребу духа. Навика у даном тренутку постаје друга природа: и кад је истерате на врата, вратиће вам се на прозор. Ничег отуд необичног у томе ако је Живадиновић наставио како је и почео: криминал је област којој је он поклонио највише пажње. Не само његови каснији романи штампани у Политици, па потом необјављени у засебним књигама већ и његово У ђавољим канџама, Госпођа загонетка, Тридесет година ћутања, и Змија у недрима, шта су друго до криминални романи? Мислите ли да су другојаче замишљени и рађени његов Карађорђе, Хајдук Вељко и Вујица?“

Свој чланак о „скривеном“ књижевном раду Стојана Живадиновића, Милићевић закључује да „је његов књижевни подвиг највећим делом остао изван књижевности. Само неколико приповедака чини изузетак. У мору мастила које данас представља његово дело, оне се показују као чист случај, ако нису чиста срећа. Било једно или друго, оне ће му сачувати име писца“.

СКРИВЕНА ЛИТЕРАТУРА

НАЈВЕЋИ део свога чланка о „скривеном“ књижевном раду Стојана Живадиновића Милићевић је посветио препричавању  романа Злочин из љубоморе и Болан опроштај, посебно указујући на њихове слабости и приписујући их, без додатних доказа, Живадиновићу. Ове романе Милићевић нуди као кључ за разумевање Живадиновићеве личности и целокупног његовог књижевног рада јер "скривени и непознати  досад његови романи су кључ који откључава и расветљује све остало. За сваког ко по зори дан познаје, нема необичности у томе што је, почињући свој рад као криминални писац, тако после наставио па га тако и завршио".

 СУТРА: ЖИВОТ ЈЕ САМО ЗА ЈАКЕ И НЕПРИКОСНОВЕНЕ ЉУДЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

РОМАНИ И ПРИПОВЕТКЕ ПИСАНИ С ПУНО ЉУБАВИ: Живадиновић је први значајнији српски писац који се амбициозно окренуо националној прошлости

18. 02. 2025. у 18:00

Друштво

0 2

ТРАГИЧАН ДОЖИВЉАЈ НАЦИОНАЛНОГ ПОРАЗА: Гроб Стојана Живадиновића данас не постоји, гробно место је прекопано и уступљено другој породици

17. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ПРВИ "КРИМИ" РОМАНИ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ: Роман ''Змија у недрима'' је прича заснована на убиству старијег брачног пара у једној паланци

20. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

КАРАЂОРЂЕ И ХАЈДУК ВЕЉКО ХЕРОЈИ БЕЗ МАНЕ И СТРАХА: Поједини критичари Живадиновића су видели као глорификатора српске националне прошлости

19. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације