ИЗДАЈНИК ХИТЛЕРА ПОСТАЈЕ НАЈВЕЋИ СТАЉИНОВ ТРОФЕЈ: Толстој осуђен је у Лондону јер је писао како су Британци предали Совјетима антикомунисте

ФРИДРИХ фон Паулус био је професионални немачки официр који се постојано и упорно успињао у хијерархији реформисаног нацистичког Вермахта.

Фридрих фон Паулус у опкољеном Стаљинграду, Фото "Википедија"

Када је пролећа 1942. започела последња офанзива сила Осовине, тада на југ Совјетског Савеза, Паулус се нашао на челу Шесте армије чији је циљ био да се пробије у само средиште совјетске државе. Око Стаљинграда, града који је имао значај за Стаљинову каријеру током Првог светског рата (тада се звао Царичин), али је овом приликом имао далеко већи симболички него стратешки значај, развила се током четири месеца вероватно најтежа и најбеспоштеднија битка у историји. Паулусову армију су напослетку опколиле вишеструко надмоћније совјетске снаге. Настала је борба на живот и смрт, у којој су опкољени најзад доведени на ивицу потпуног уништења. Хитлер је захтевао да борба буде настављена до пропасти, а Паулуса је унапредио у фелдмаршала, налажући му тако и посредно да се убије како не би био заробљен. Немачки фелдмаршали до тада, говорила је традиција, никада нису постали плен непријатеља. Паулус је на крају, негде на дан доласка нациста на власт десет година раније, ипак одлучио да се преда, и то не међу последњима у својој армији. Тада је настала прекретница у светском рату између осталог и због тога. За Стаљина је Паулус био највећи ратни трофеј. Одбио је да замени свог сина за њега, наводно тврдећи да се „мајор не мења за фелдмаршала“. Паулус у заточеништву није мучен језивим мукама, као што је Хитлер предвиђао. Напротив, он је постао део „Националног комитета за слободну Немачку“. Осуђен и проказан у својој земљи, ослобођен је из заробљеништва тек после Стаљинове смрти и послат у Демократску Немачку Републику. Тамо је помагао устројству војске. Жена му је у међувремену умрла у Западној Немачкој. Никада му није било дозвољено да се врати кући.

И генерал Андреј Андрејевич Власов је у ратном поразу Црвене армије 1941. доживео потпуни душевни преокрет. Одликовани генерал, храбар и одан, у оним смутним данима када се захваљујући лошим наређењима и немару претпостављених Москва нашла угрожена од трупа Осовине, претрпео је потпуни слом. Упорно се бранећи, напослетку је заробљен.

Већ тада су га његова збуњеност, незадовољство и огорчење навели да одбаци свој дотадашњи живот и уверења. У заробљеништву је врбован на страну Вермахта. Његова замисао је била да од заробљеника створи руску контрареволуционарну војску, помогне обарању комунистичког режима и под заштитом Трећег рајха створи нову руску државу.

Оваква замисао била је у потпуности у супротности с нацистичким програмом и идеологијом. Иако су поједини команданти Вермахта и министар задужен за освојене области – мало утицајни, секундарни идеолог нацизма Алфред Розенберг – покушавали да макар у првим фазама искористе све унутрашње непријатеље совјетског режима и створе некакве ефемерне сателитске државе, Хитлер је овакве замисли одлучно и сместа одбацивао. За њега је територија Совјетског Савеза требало да постане немачка верзија Дивљег запада, простор за насељавање. Домаће становништво ваљало је свести на 10-15 одсто предратног броја немоћних и у резервате сатераних робова. Планирано је да Москва и Лењинград буду претворени у језера, а граница с Јапаном би напослетку досегла 70. степен географске дужине, крећући се шире од сибирске реке Јанисеј – од Северног Пола до Шри Ланке. Ипак, ако је Совјетски Савез у Црвену армију мобилисао 10 милиона својих грађана, око милион њих, међу којима су многи били Руси, ратовало је на страни Осовине.

Руска ослободилачка армија генерала Власова, иако бројна, праћена је неповерењем и неодлучношћу Вермахта, због чега није имала веће војне успехе. Када су савезници коначно на крају рата заробили последње остатке војске сила Осовине, Власова су поред неколико десетина хиљада његових присталица предали Совјетима. После бруталног мучења Власов је обешен. За многе Русе, посебно званичнике, он је данас симбол издајника, па је амбасадор Руске Федерације Конузин 2010. приликом посете београдском Институту за савремену историју уз приличну нелагоду питао зашто српски историчари раде на рехабилитацији генерала Драгољуба Михаиловића када је реч о једном балканском Власову.

НИКОЛАЈ Толстој, руски емигрантски писац, осуђен је у Британији по приватној тужби на велику новчану глобу зато што је писао о томе како је британска војска предала Совјетима руске антикомунисте, сараднике нациста који су им се с поверењем предали, а након изручења били брутално убијени. И у остарелој империји, која „непријатеље купује, а савезнике издаје“, у време њеног највећег рата било је оних који су одабрали издају. Џон Емери је био син угледне породице, отац му је био Лиополд С. Емери, посланик у парламенту и министар у више кабинета. Можда под сенком угледа породице и оптерећењем очекивања, Емери је од ране младости пролазио кроз разне невоље, избацивали су га из школа, а описиван је и као најгоре и најтеже дете. Преселио се у Француску, где је покушавао да се бави филмском индустријом. Живео је нестално, а оцу се обраћао за новац како би издржавао своју растрошну супругу, бившу проститутку. Упркос свему, неколико година пре светског рата, у 24. години морао је да прогласи банкротство.

У Француској је постао део фашистичких кругова. Мржња према комунизму била је толика да је сматрао оправданим да приступи разним организацијама и узме учешће у Шпанском грађанском рату на страни франкиста. До коначног прелома дошло је за време окупације Француске. Емери је ступио у немачку службу иако му влада у Вишију није дозвољавала да напусти њену зону. Коришћен је у пропагандне сврхе, а пред крај рата је учествовао у организацији Британског слободног корпуса, неуспешног настојања да међу заробљеницима буде формирана британска фашистичка војска. У томе није имао много успеха, мобилисао је свега неколико десетина војника. На крају рата Емери је заробљен у Северној Италији.

Пребачен је у Британију, где му је суђено по осам тачака за велеиздају. Занимљиво је да је његова породица настојала да га спасе смрти. Отац, који је живео још десет година, тврдио је да Џон Емери пати од менталне болести, а његов брат Џулијан настојао је да докаже да је он шпански држављанин, због чега није могао да почини издају. Емери је, међутим, признао злочин, па је осуђен на смрт и обешен. Џулијан Емери је касније постао посланик, а седамдесетих година и министар у британској влади.

Као што смо на почетку овог поглавља видели, ни наше време није остало без издајника.

Мали народи, посебно они у Европи, Африци и Латинској Америци који су под снажним утицајем великих сила, не могу себи да приуште пизму великих. Поред Сједињених Држава, Руска Федерација и НР Кина прогониле су оне које су сматрали издајницима. Руси су своје наводно тровали, а ако би их се докопали, затварали су их у Поларном кругу. Ипак је и даље читава једна јединица добровољаца окупљених у Руском добровољачком корпусу, састављена претежно од крајњих десничара, после фебруара 2022. ратовала против војске своје државе на граници са Украјином. Тамо се, под командом навијача и неонацисте Дениса Јевгењевича Капустина, око две стотине добровољаца бори против Војске Руске Федерације и донбаских република.

ОСУЂЕН КАО ИЗДАЈНИК

ВЛАДИМИР Кара-Мурза, новинар и политички активиста, је од 2000. године, као двадесетогодишњак, почео да учествује у кампањама против власти Руске Федерације.

Кандидати које је подржавао били су сузбијани и на изборима поражени. Његов шеф Борис Њемцов убијен је на улици.  Блиско је сарађивао са америчким сенатором Макејном, најагресивнијим протагонистом америчког империјализма, који је 2011. најавио тријумф обојених револуција у Техерану, Москви и Пекингу, због чега му је додељено важно место у церемонији сенаторове сахране. Кара-Мурза је 2015. био отрован. Једва је преживео. Када је фебруара 2022. Војска Руске Федерације ушла на територију Украјине, Кара-Мурза је остао у Русији. Након што је владу Русије назвао „режимом убица“, а пред Представничким домом Аризоне одржао говор у којем је осудио напад Русије на Украјину, Кара-Мурза је ухапшен због ширења лажних вести и издаје. Априла 2023. осуђен је на највишу казну за та кривична дела – на 25 година затвора.

 СУТРА: НЕМИРНИ СРБИ СУ ЧЕСТО ГАЗИЛИ ДАТЕ ЗАКЛЕТВЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ИЗДАЈНИЦИ СУ СТАРИЈИ ОД НАСТАНКА ДРЖАВЕ: Први човек енглеске републике Оливер Кромвел ископан је из гроба, па је мртав кажњен као издајник

23. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ЖИВОТ ЈЕ САМО ЗА ЈАКЕ И НЕПРИКОСНОВЕНЕ ЉУДЕ: У односу на Карађорђа, Живадиновић се приближио Ранкеу за кога је устанак био револуција

22. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ИДЕОЛОШКО ЧИШЋЕЊЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: После рата Стојаново претапало се именом његовог рођака новинара Ратка Живадиновића, љотићевца

21. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ПРВИ "КРИМИ" РОМАНИ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ: Роман ''Змија у недрима'' је прича заснована на убиству старијег брачног пара у једној паланци

20. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације