НЕМИРНИ СРБИ СУ ЧЕСТО ГАЗИЛИ ДАТЕ ЗАКЛЕТВЕ: Велики жупан Никола Алтомановић је покушо на превару да убије кнеза Лазара Хребељановића

СРЕДЊЕВЕКОВНО друштво почива на односима владара и вазала према земљи и њима потчињеном сељаштву.

НАЈВЕЋИ Немањић сумња да је цар Душа отрован, никада није имала утемељење у изворима, Фото "Википедија"

Лична верност и традиционалне обавезе, често запечаћени заклетвом, основа су сложених односа како на европском Западу тако и у Византијском комовелту, којем је припадала средњовековна Србија.

Иако испрва сматрана остатком многобоштва римског времена, заклетва је постепено ушла у хришћански свет, њен номинални значај одржао се до наших дана. У цркви или поред ње заклетва је полагана тако што би онај који се заклиње подигао руку или дотакао мач. У свему су улогу имале свете реликвије.

Српско средњовековно писано право све до 14. века није обрађивало питање издаје. У појединим повељама краљева Драгутина и Милутина наводи се да краљевски суд суди за „неверу“. У српскословенској верзији Синтагме Матије Властара поглавље „О издаји“ између осталог наводи: „Онај ко се уротио против царевог живота или против државе, убија се, а његова имовина припада држави.“ У члану 52 Душановог законика изричито пише да за неверу мора да одговара онај „који је сагрешио“, тј. његова кућа има да плати само у случају да је преступник један од њених власника или члан задруге. У допунама Законику, чл. 192, прописано је да се само за „три работе“ (кривична дела) иде пред цара. Међу тим малобројним злочинима је и невера. Казна за „неверу“ није прописана. Аутори верују да је то последица њеног постојања у обичајном праву.

Српски средњовековни владари често су и сами били вазали – византијског цара, угарског краља или, касније, османског султана. Заклетву верности византијском цару немирни Срби су често газили, због чега их византијски писци и документи представљају као вероломнике.

ПОСЛЕ повлачења Стефана Немање, на великожупански трон ступио је Стефан, млађи владаров син. То је довело до његовог сукоба са старијим братом, што је један од раних примера издаје у српској историји, у изворима боље посведочен од ранијих бескрајних борби и смена у династијама Властимировића и Војислављевића. Браћа су се измирила и Вукан је наставио да буде намесник у Дукљи с титулом краља. Архиепископ Сава, савременик сукоба међу браћом и њихов помиритељ, у Житију Светог Симеона не описује помирење, касније упамћено као чудесно. Аутор другог Житија Св. Симеона, његов други син и краљ Стефан Првовенчани, описао је како је Немања „законски утврдио“ како да живе он и његов брат, уз његов благослов, а да би његов пород живео „у тишини и без метежа“. Вукан је, тумачио је млађи брат, краљ и писац „занемарио заповест“ њиховог оца и постао „преступник“. Необично, али узрок свему аутор проналази у сопственим „греховима“. Наводно је зато Стефан молио млађег брата монаха Саву да због тога што се „оскрнавила“ земља „безакоњима нашим и убијена би крвљу“, донесе мошти Симеонове у Србију да би се „просветило отачаство“.

Можемо само претпоставити да Стефан није желео да казни брата за издају. „Милост“ је сматрана за једну од идеалних врлина средњовековног хришћанина. Савремени научници можда због тога и верују да је казна за неверу зависила како од воље тако и од моћи сваког властелина. Сукоб између браће завршен је споразумом, могуће и због нерешеног исхода и равнотеже снага.

Готово у свакој генерацији Немањића долазило је до побуна синова или браће, изгледних наследника, који би у савезу с племством покушавали да свргну владајућег краља.

Наследник Стефана Првовенчаног Радослав дошао је на власт после очеве природне смрти.

У наредном столећу ниједна смена на власти није била мирна и својевољна. Промена односа снага на Балкану поразом Епирске деспотовине и превлашћу Бугарске довела је до побуне Радославовог брата Владислава. Радослав је свргнут и отишао је у изгнанство. Ипак, лоша срећа и отмица супруге довели су сломљеног Немањића до одлуке да се замонаши и врати у Србију. Владислава је такође 1243. с власти збацила побуна племства, па је на престо дошао трећи син Стефана првовенчаног Урош. Стефан Урош Храпави владао је дуго, али је и њега после више од три деценије у побуни властеле свргао син Стефан Драгутин.

Чини се да је у сусрету војски на Гатачком пољу дошло до споразума, пошто стари краљ још неко време борави у Захумљу, а касније прима и монашки чин. Браћа Драгутин и Милутин споразумела су се о подели државе. Старији Драгутин је био краљ и владар земље, али је након Сабора у Дежеву првенство примио млађи брат. Десет година је трајао отворени или прикривени оружани сукоб око односа између њих двојице. Милутин се сукобио са својим сином Стефаном, који је након неуспешне побуне сурово кажњен ослепљивањем. После четрдесет година Милутинове власти Стефан је, по свему судећи зато што казна над њим није извршена потпуно или из неких других разлога, „прогледао“, па је тако скраћен сукоб три кандидата за престо. Коначно, можда је издаја током средњег века у највећој мери некако повезана са Стефаном, који ће по својој задужбини добити надимак Дечански.

Прворођени син није мога бити много драг оцу, који га је као младића послао као таоца на двор татарског кана Ногаја. После побуне, уместо да му буде опроштено, он је ослепљен, а његов отац се приликом склапања четвртог брака потрудио да поништи свој први брак из којег је потекао злосрећни Стефан.

МАВРО Орбин, знаменити дубровачки историчар, пише да је цар Стефан Урош деспоту Вукашину Мрњавчевићу припојио многе области и дао титулу краља. Каснија историографија дошла је до закључка да је тако успостављено савладарство, које у то време није било ретко како у Србији тако и у суседним монархијама. Орбин даље тврди да друге велможе трошног и разједињеног царства, пре свих кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић, нису подносили успон браће Мрњавчевић. После неког времена супротставили су им се и на своју страну придобили неодлучног цара Уроша. Према Орбину, ова побуна није успела, браћа су се одржала, а савезници посвађали. Занимљиво је да према овом извору битку напушта управо кнез Лазар, доцнији непоколебљиви јунак Косовске битке.

Мржња између кнеза Лазара и Великог жупана Николе Алтомановића тињала је док варљиво примирје није прекршио овај други. Орбин пише:

„Никола Алтомановић ...одлучи да убије кнеза Лазара и заузме његове области. У том циљу позва га на разговор. Кнез Лазар, који је добро познавао његову злобу, није се поуздавао у њ много. И мада међу њима није било отвореног рата, ипак су мрзели један другог. Но упркос томе, уговорише састанак на одређеном месту како би се међусобно разговорили. Кнез Лазар је дошао само са петорицом људи и Никола са исто толико. Ни један ни други није носио уза се оружје. Али Никола, који је био дошао само зато да одузме живот кнезу Лазару, пре него што се састаше, послао је неке своје поузданике да сакрију оружје... 

Кад су ...расправили што су имали, Никола извади скривено оружје и један од његових људи рани у груди кнеза Лазара... Али рана, у ствари, није била смртоносна јер железо не продре скроз, пошто се његов врх сударио са златним крстом који је кнезу Лазару висио о врату. Никола и његови људи, верујући да је Лазар сигурно мртав, навалише на његову пратњу. Том приликом су били убијени Михајло Давидовић и Жарко Мерешић, властела рашка...“

У рату који је уследио кнез Лазар се обратио за помоћ угарском краљу коме је обећао покорност, а овај му заузврат у помоћ послао хиљаду копљаника. У савез је ушао и босански бан Твртко Први. У савез је ушао и Вук Бранковић, Алтомановићев рођак. Велики жупан је побеђен, заробљен у ослепљен, што је била и последица издаје његових појединих властелина.

СТРАДАЊЕ ЗБОГ ИЗДАЈЕ

ПОСЛЕ десет година владавине, Стефана Дечанског је свргнуо син, а основане су сумње савременика да је касније и убијен. Тако је постао једини Немањић за кога се верује да је услед издаје и страдао. Критичка историографија одбацила је некадашње уверење да је унук Стефана Дечанског страдао у сукобу са узурпаторима браћом Мрњавчевић, док сумња да је највећи Немањић Стефан Душан, односно цар Душа, син Стефана Дечанског, отрован, никада није имала утемељење у изворима.

 СУТРА: СРЕДЊЕВЕКОВНА СРПСКА ДРЖАВА ПАЛА ЗБОГ ИЗДАЈЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ЖИВОТ ЈЕ САМО ЗА ЈАКЕ И НЕПРИКОСНОВЕНЕ ЉУДЕ: У односу на Карађорђа, Живадиновић се приближио Ранкеу за кога је устанак био револуција

22. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ИДЕОЛОШКО ЧИШЋЕЊЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: После рата Стојаново претапало се именом његовог рођака новинара Ратка Живадиновића, љотићевца

21. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације