ПРЕЋУТКИВАЊЕ ИЗДАЈЕ У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ: У послератним владама Светозар Прибићевић је био министар унутрашњих послова и просвете

АКО би у српској историји издаја могла имати годину рођења, онда би та година несумњиво морала бити 1918.

ПРЕЛЕТАЧ Светозар Прибичевић окружен новинарима, Фото "Википедија"

Овом приликом овде нећете прочитати оне бљутаве, премного пута испричане повести о превареном српском народу. Нацији наивних страдалника која „побеђује у рату, а губи у миру“. Напротив, југословенска држава била је мода времена и алтернатива коју су поколења могла само да сањају. Без ње би рат око граница малених балканских држава можда постао вечан. Ко је тада могао знати да су верске и културне границе на Балкану толико дубоке, а утицај великих сила тако велики и разоран да Јужни Словени не могу поћи за примерима уједињења Италије и Немачке. Као и да ће после те судбоносне 1918. дух унутрашњег, грађанског, међунационалног и верског рата постати иманентан за југословенске народе и важан део идентитета данас толико хваљене „Југосфере“. 

За велики део становништва југословенске државе оданост влади у Београду представљала је издају сопствене вере, народности или жељене државности. Код Срба су ствари биле још сложеније: неинтегрисани на простору велике државе, делом су примили нови идентитет.

Додајмо томе појаву комунизма, есхатолошке световне религије која је проповедала коначни нестанак државе и нације, а у српском великодржављу видела главног локалног непријатеља. Питање издаје у то време постаје у великој мери релативизовано.

Жртве Великог рата биле су милионске на просторима новонастале државе. Ретко се спомиње, али и у хрватским крајевима погинуло је око 200.000 људи. Глад, шпански грип, распад двојне монархије и појава разних „црвених“ револуционара и „зелених“ разбојника у шумама имали су велике последице на католичко и муслиманско друштво. Без обзира на вишедеценијску пропаганду југословенства и прилагођене му школске програме, у српском друштву је несумњиво постојало сећање на чињеницу да су управо Хрвати и муслимани били најважнији и најбруталнији део војски које су вршиле поход на Србију 1914. и 1915. Ако злочинци из Мачве, кољачи деце и арсенисти села и градова нису били означени као злочинци, а камоли издајници југословенског идеала и заједничке борбе, како је неко могао очекивати да буде кажњен Србин који би издао заједничку државу или чак српски народ. Могуће је било поставити ствари од 1919. као „нулте“ године, али то је било тешко због стања у којем се налазила савремена Европа. Појава Совјетског Савеза силно је утицала на раслојено и неинтегрисано друштво новонастале краљевине. Бољшевичка Русија имала је, као наследница руске државе, и апел на широке слојеве често неписменог и не превише религиозног становништва новонастале Краљевине СХС. Тешко и на брзину склопљена југословенска држава у себи је сабрала супротности. Иако данас може деловати као политикантска, метафора о „историјском неспоразуму“ (уместо „споразуму“) између Срба и Хрвата тек је дошла до изражаја у парламентарном животу. Иако Хрватска и Славонија у Угарској нису биле истински аутономне и нису имале демократске установе – будући да је право гласа за у великој мери немоћни и неовлашћени Сабор имало десетак пута мање грађана него што је имало право гласа у независној Краљевини Србији – постојале су парламентарне традиције. И мада је друштво Краљевине Србије било сиромашније и у разним димензијама заосталије, парламентарни обичаји у Загребу српским посланицима су били неразумљиви. У Сабору је било више страсти, падале су тешке речи...

Чак и у Србији, која је четрдесет година раније искусила Тимочку буну, лупање скупштинских клупа, увреде и бојкот били су често схватани као дела будућих издајника.

УПРАВО  је разлика у култури и одвојила од београдских странака пречанско крило Демократске странке, које је предводио Светозар Прибићевић. Српски политичар из Хрватске, један од вођа Хрватско-српске коалиције, Прибичевић је из рата изашао као други човек Народног вијећа и један од најгорљивијих присталица стварања унитарне југословенске државе. Као такав, он је вршио притисак на странке из бивше Краљевине Србије да одбаце захтеве хрватских странака – пре свега Хрватске републиканске сељачке странке, која је после проширења бирачког тела и промене односа Католичке цркве према политичким циљевима хрватског народа постала најпопуларнија и најутицајнија странка у хрватским крајевима. Прибићевић, који је у послератним владама био министар унутрашњих послова и просвете, строго се држао концепта централизма. Колико год из данашње перспективе могли разумети легитимност хрватских захтева, треба такође додати сазнање једног, сада већ столеће дугог искуства: сваки хрватски покрет – од ступања у Краљевину СХС до уласка у ЕУ – видео је споразум са Србима само као степеницу ка пуној и безусловној независности. Аутори притом примећују да је из Београда чињено неколико покушаја успостављања аутономије или федералног статуса за Хрватску, док Загреб никада није разматрао питање успостављања било каквог концепта територијалне или културне аутономије Срба у Хрватској. Странка Стјепана Радића – ХРСС – била је радикална у својим захтевима, на том путу пактирала је са заклетим непријатељима југословенске државе Совјетима. Због покушаја споразума са ХРСС-ом, који су чињени у узалудној нади да би њеним уласком у средишњу власт могле да буду задовољене политичке тежње Хрвата, Прибичевић се 1924. сукобио с вођством сопствене Демократске странке. Споразум између Љубомира Давидовића и Стјепана Радића није постигнут, али се екстремни и гневни Прибићевић тада окренуо Народној радикалној странци. Његова Самостална демократска странка ступила је у савез с радикалима. С Пашићем, симболом Устава из 1921. није имао више среће, па је 1925. начинио отклон и од њега. Само две године касније СДС се нашао у политичком савезу с принципијелним противницима из Хрватске сељачке странке, због којих је и прекидао сарадњу са ДС-ом и НРС-ом. За Сељачко-демократску коалицију савременици су веровали да је била најдуготрајнија и најмоћнија опозиција током међуратног раздобља. Прибићевић не само да је раскинуо с политичким Београдом већ је напустио и своју претходну политику, па и уверења.

ЗАНИМЉИВ пример те српске националне демобилизације током међуратног раздобља представља појава тзв. Војвођанског фронта. Реч је била о делу вођства Самосталне демократске странке које је могло да окупи свега неколико хиљада гласова, али је била много присутнија у друштвеној елити већински Србима насељених Бачке, Баната и Срема него међу народом. Вођа Војвођанског фронта, ексцентрични панчевачки адвокат Душан Бошковић је 1930. успешно пред судом бранио председника ХСС-а Владка Мачека, оптуженог „за тајну новчану подршку усташких терориста“. Бошковић је био богати велепоседник, био је злогласан по насилништву и бахатости. Ове његове особине делом су изоловале ову организацију и смањиле њен утицај у јавности. У борбу за аутономију Војводине, фронт је настојао да укључи мањине. У томе није био успешан, а групу Мађара која му је и пришла предводио је Иван Нађ, још 1923. званично оптуживан као мађарски шпијун. Један мађарски дипломата извештавао је почетком тридесетих година да је Нађ „чврст Мађар који се само претвара да је за аутономију Војводине“. Због програма федерализма, а делом и због своје нарави и карактера, Бошковић није могао да се споразуме са осталим опозиционим странкама, због чега је изјављивао да ће сарађивати само с Мачеком. Војвођански фронт је у јавности наступао као сегрегистичка, локал-патриотска странка, која је захтевала да све јавне функције у Војводини обавља само домицилно становништво.

Војвођански фронт је наставио да делује, запостављен од остатка опозиције. Споразумом у Фаркашићу 1938. опозиционе вође усагласиле су тријалистичко уређење државе, према којем би Војводина остала без посебног статуса. Војвођански фронт се додатно поделио, па је део присталица одустао од дотадашњег концепта посебне федералне јединице, залажући се да аутономна покрајина постане део Србије. Душана Бошковића отворено је напао чак и лекар Стојан Дедић, председник Удружења Војвођана у Београду. Усамљен у инату, Бошковић је почео да подржава мађарске захтеве за посебним статусом.

КАТАСТРОФА НА ИЗБОРИМА

ВОЈВОЂАНСКИ фронт, подсканут од Самосталне демократске странке Светозара Прибичевића,  је деловао седам година, а на челу му је током три године био адвокат Душан Бошковић, али је успео да се региструје тек 1937. године. ХСС је на простору Срема и Бачке окупљао Хрвате, Буњевце и Шокце, на које је рачунао и његов самопрокламовани савезник Војвођански фронт, који је на изборе изашао у оквиру Самосталне демократске странке, на листи Удружене опозиције чији је први кандидат био Владко Мачек. Листа је тада добила мање од 8.000 гласова у Војводини. Душан Бошковић је катастрофално поражен у родном Панчеву.

 СУТРА: СРБИ ЗАПОВЕДНИЦИ У ПАВЕЛИЋЕВОЈ ВОЈСЦИ 

Препоручујемо

Фељтон

0 5

ЗА САРАДЊУ СА ОКУПАТОРОМ У СРБИЈИ НИКО НИЈЕ КАЖЊЕН: У Крагујевцу оптужено је 46 грађана. Сви су ослобођени...

02. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

БАНИЈАЦ КОЈИ ЈЕ ДОБИО НАДИМАК "СРБОЖДЕР": Дамјанић је био православни Србин, али су га године службе и окружење учинили ватреним Мађаром

01. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

УНУК ВОЂЕ ПРВОГ УСТАНКА ПОСТАЈЕ СИМБОЛ ИЗДАЈНИКА: Током Великог рата Богићевић у Цириху самовољно преговара о склапању сепаратног мира

04. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 7

АУСТРИЈСКИ ГРАДОНАЧЕЛНИК МИНИСТАР КРАЉЕВИНЕ СХС: Јужни Словени током Првог светског рата извршили већину злочина над српским народом

03. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације