КЊАЗ ПОТПИСУЈЕ СПОРАЗУМ О УЈЕДИЊЕЊУ: Никола Петровић уз одређене материјалне захтеве пристао да се одрекне престола у корист кнеза Михаила

ВЛАСТИ на Цетињу су током 19. века већи део данашње Црне Горе саме називале "Стара Србија".

КУМСТВО Тајни уговор о срадњи и уједињењу Никола и Михаило потписали су 1866.

СРЕДИНОМ маја Никола Петровић Његош, књаз Црне Горе, захвалио је кнезу Михаилу Обреновићу за помоћ у оружју које је добио за предстојећи рат с Турцима. Кнежевина Србија послала је тада пет хиљада пушака. Годину дана раније закључили су уговор о заједничкој борби за ослобођење од Османског царства и уједињење српских земаља. Књаз Никола примио је тада обавезу да се у случају уједињења одрекне престола у корист кнеза Михаила Обреновића. Средином 1866. црногорски владар послао је у Београд личног секретара архимандрита Нићифора Дучића. 

Дучић је кнезу понудио да кумује и другој ћерки књаза Николе. Кумство је прихваћено. У Црну Гору је зато допутовао кнежев изасланик Милоје Лешјанин, начелник одељења у српском министарству иностраних послова. Кнез Михаило је задужио Лешјанина да припреми нацрт уговора о сарадњи Србије и Црне Горе. Сврха овог документа била је да се Београд и Цетиње обавежу да ће се заједнички припремати за рат са Османлијама и уједињење српског народа после евентуалне победе. Приликом преговора није било много спорова, али је отворено питање ко ће владати над јединственом српском државом.

Само деценију пре, једном од књажевих претходника – Петру Другом Петровићу Његошу – то није било спорно: себе је видео као српског патријарха у Пећи, а кнеза Србије као цара у Призрену. Ствари су се у међувремену промениле. Црногорска страна је предлагала да, уколико кнез Михаило не буде имао потомака, пристане да га наследи две деценије млађи књаз Никола. Српска страна је прихватила да ово буде препорука „српском народу“. Књаз Никола је коначно пристао на споразум уз одређене материјалне захтеве.

СПОРАЗУМ је склопљен септембра 1866. године. Текст уговора гласи:

„У име свете и једносушне Тројице, Његова Свјетлост Књаз Србије и Његова Свјетлост Књаз Црне Горе, имајући пред очима с једне стране своје свете дужности, а са друге стране жалосно стање народа српског у Турској, и одушевљени једнаком патриотском жељом да у искреном споразумевању раде на ослобођењу и уједињењу свога народа, сагласили су се да у овоме тајном уговору уреде сва питања која с тим у вези стоје и означе унапријед круг своје заједничке радње…

  Члан 1. 

Њихове Свјетлости Књаз Србије и Књаз Црне Горе обвезују се и залажу један другоме ријеч да ће у највећој сагласности и искрености радити да се што прије спреми устанак противу Турске пак да се цио српски народ у Турској ослободи од турског јарма и у једну српску државу споји.

  Члан 2. 

Ако са Божијом помоћу буде крунисано ово предузеће са подпуним успјехом, то јест да се цио српски народ у Турској ослободи и уједини у будућу велику Србију, онда и под тим условом Књаз Црне Горе свечано обећава да ће Црну Гору придружити и ујединити с том великом државом, признавајући Књаза Михаила за владаоца те цјелокупне српске државе.

  Члан 3. 

Ако, Божијом помоћу, буде крунисано успјехом предузеће које се пред очима има и које је изложено у првом члану, то књаз Црне Горе обећава свечано да ће и Црну Гору придружити Србији и за владара цјелокупне србске државе признати кнеза Михаила.

  Члан 4. 

У таквом случају, цијенећи високо племенита и патриотска пожртвовања Његове свјетлости књаза Црне Горе, Његова свјетлост кнез Србије обећава најсвечаније у своје и име Србије да ће Његова свјетлост књаз Црне Горе и његова породица не само задржати своје књажевско достојанство него да ће и његова особита брига бити да се владајућем књазу Црне Горе створи у новој србској држави и морално и материјално сјајан положај.

  Члан 5. 

Нарочито се осигурава сада владајућем књазу Црне Горе ранг принца од владајуће породице и првенство пред свима, после владаоца и његовог законитог наследника, ако би таквог било. Поред тога, осигурава се књазу Црне Горе годишња цивилна листа од 20.000 (око 1,2 милиона долара у данашњој вредности прим. аут.) дуката. Тако исто, водиће се рачуна о материјалном и моралном положају свих блиских сродника Његове свјетлости књаза Црне Горе.

  Члан 6. 

Ако би се Црна Гора спојила са Србијом, то Његова свјетлост кнез Србије обећава да ће све оне старјешине и чиновнике, који би се у вријеме спајања као старјешине и чиновници у Црној Гори затекли, сматрати као и остале старјешине и чиновнике србске и што се плата и материјалног положаја тиче у свему једнако с њима поступати.“

СВЕ до 1920. године није било сумње – у Србији и Црној Гори живео је један народ. Треба нагласити да је до почетка 19. века сâм назив Србија у српским изворима био редак, споља наметнут и неприхваћен. Иако су странци од Порфирогенита српску државу називали Србија, од Срба је то први прихватио тек у 16. веку учени Божидар Вуковић Подгоричанин.

Није зато чудно да је црногорски владика Петар Први 1807. године, по уласку Русије у рат са Османским царством, предлагао стварање „Славено-сербског царства“, у које не би била укључена устаничка Србија. Са идентитетом Црне Горе је било слично. До 1830. године ова самопроглашена држава обухватала је област четири нахије, отприлике данашњу Цетињску општину. После присаједињења Брда, име ове области остао је у називу државе. Већи део територије Црне Горе, какву данас знамо, постигнут је у мукотрпним ратовима између 1858. и 1913. године. Интеграција је бетонирана у социјализму, између осталог и знатним напором Великих сила и суседа да подстакну заокруживање и афирмацију једног, ако не антисрпског, онда макар несрпског идентитета. Данас је мало запажена чињеница да је област Пљеваља у било којој црногорској држави (укључујући у социјалистичкој федералној јединици) била 87 година, а у ранијој српској држави око седам стотина.

Управо су власти на Цетињу током 19. века већи део данашње Црне Горе саме називале „Стара Србија“.

Но, већ од стварања Кнежевине Србије у 19. веку постало је извесно да „две српске државе“ имају различите судбине. Одвојене земљама Османског царства, оне су се суочавале с различитим изазовима и имале сасвим другачија искуства. Било је ту и суревњивости, политичких и династичких.

Расположење књаза Николе према уједињењу са Србијом се мењало. Младост је прошла, првенство које је можда и могао да призна генерацију старијем кнезу Михаилу, није било прихватљиво у случају млађих и, према његовом суду, мање легитимних Обреновића – Милана и Александра. Црна Гора је била сиромашна и помоћ и подршка Србије и Русије биле су јој потребне, али Србија је, чак и територијално одвојена, била ривал у уједињењу Српства, али и дом две династије које су могле потражити црногорски престо. Зато је, између осталог, књаз Никола настојао да се династичким браковима повеже и са Обреновићима и с Карађорђевићима. Ствари се нису много поправиле ни када је у Србији на престо дошао књажев зет Петар Карађорђевић. Добрим односима нису помогла понижења која је једва неколико година млађи српски прогнаник трпео од свог таста док је живео у Црној Гори (натеран је да књазу прода своју кућу у Црној Гори, а застава Србије која је била истакнута поред црногорске срушена је првом згодном приликом).“

НАКЛОНОСТ ПРЕМА СРБИЈИ

СРБИЈА је после 1903. поново постала парламентарна демократија. Њена политичка елита била је посвећена ослобођењу и уједињењу Срба и Југословена. Чињеница да је 1905. чак и Русија добила устав довела је и Црну Гору у положај да, последња у Европи, усвоји једну конституцију. У то време у Србији се школовала читава једна генерација младића из Црне Горе који су желели да демократизују своју домовину. Тако је настао тројни однос који је током наредних стотину година дефинисао динамику црногорске политике и саму природу издаје. Ако само српство у овој земљи све до успоставе комунистичког режима није било третирано као издаја, оно је испрва дефинисано као наклоност Србији уместо Црнoj Гори, која је пак поистовећивана с њеним владаром.

 СУТРА: КО ЈЕ ИЗДАО - КРАЉ НИКОЛА НАЦИЈУ ИЛИ НАЦИЈА КРАЉА  

Препоручујемо

Фељтон

0 12

СРБИ ЗАПОВЕДНИЦИ У ПАВЕЛИЋЕВОЈ ВОЈСЦИ: Михајло Лукић пред рат унапређен је у генерала, у војску НДХ ступио је одмах по њеном оснивању

06. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ПРЕЋУТКИВАЊЕ ИЗДАЈЕ У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ: У послератним владама Светозар Прибићевић је био министар унутрашњих послова и просвете

05. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

УНУК ВОЂЕ ПРВОГ УСТАНКА ПОСТАЈЕ СИМБОЛ ИЗДАЈНИКА: Током Великог рата Богићевић у Цириху самовољно преговара о склапању сепаратног мира

04. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 8

АУСТРИЈСКИ ГРАДОНАЧЕЛНИК МИНИСТАР КРАЉЕВИНЕ СХС: Јужни Словени током Првог светског рата извршили већину злочина над српским народом

03. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације