КО ЈЕ ИЗДАО: КРАЉ НИКОЛА НАЦИЈУ ИЛИ НАЦИЈА КРАЉА - Црногорску посебност као нове нације постакли су комунисти и хрватско-италијанских фаши

БАЛКАНСКИ ратови само су прилике између Србије и Црн Горе учинили сложенијим.

НЕПОВЕРЕЊЕ Краљ Никола и регент Александар Крађорђевић, Фото "Википедија"

Две државе ратовале су заједно. Српска војска учествовала је у опсади Скадра и предала Ђаковицу и Пљевља Црној Гори. Црногорска војска помогла је српској у рату с Бугарима.

Чак и Никола Први, који се у међувремену 1910. прогласио краљем, није могао да се супротстави плими захтева за стварањем заједничке државе. Поред тога што се у то време 90 одсто становника Црне Горе изјашњавало као Срби, томе је доприносила и аустроугарска претња која се надвила над балканским државама. Уједињење је наметала и тешка економска ситуација у Црној Гори, у којој тада није постојао туризам, а слаба развијеност саобраћаја искључивала је земљу из било каквог озбиљнијег трговинског транзита. Краљ Никола и људи из његовог непосредног окружења нису били сагласни са укључивањем Црне Горе у заједничку српску државу, и ту им је, необично, помагала Аустроугарска, која је као услов за уједињење постављала одрицање од изласка на море и уступање планине Ловћен.

Краљевина Црна Гора је, међутим, 1914. – у време када је Аустроугарска објавила рат Србији – стала уз своју савезницу и ступила у рат. О стању духова у то време речито говори пример Секуле Дрљевића. Дрљевић се школовао у Загребу, што можда објашњава његов каснији развој. Ипак, за време студија, био је члан Српске академске омладине. У једном говору наводно је означио режим у Црној Гори као тирански. По повратку у Црну Гору постао је начелник министарства, па министар у две предратне владе. Иако познат по опортунизму, остала је његова изјава од 1. августа 1914, када се преламало да ли ће се рат Аустроугарске против Србије претворити у европски сукоб. „Сукобиле су се двије велике идеје. Једну носи Србија, другу Аустроугарска. Сукобио се аустријски империјализам са српском државном идејом. Монархија не напада само Србију већ преко ње напада уједињење српских земаља у једну српску државу. Ово је, господо, почетак коначног свршетка аустроугарске државе, чији је крај највиши интерес цивилизације... Обје су српске краљевине сада једно, и црногорски народ извршиће своју дужност, жртвујући све за отаџбину, за спас и уједињење Српства.“

Рат је донео нова искушења црногорској државности. Ратна победа Антанте без много сумње, ако не укидање црногорске државе, онда свакако пад династије Петровић-Његош.

На једној страни краљ Никола је довео за начелника врховне команде српског генерала и официре краљевине Србије учинио већином у својој команди. Са друге стране, настојао је да рат води што пасивније и да непрекидно истиче сопствене територијалне захтеве. За време рата је поново запосео и давно жељени Скадар. Значајан део краљеве породице склонио се током рата у иностранство, а поделе у земљи нису утихнуле. Црногорска војска пружала је упоран отпор у Бици на Мојковцу, али су поделу и међусобно неповерење приликом преласка српске војске и народа преко Црне Горе видели многи, а међу њима и млади чиновник Милан Стојадиновић и романописац Стеван Јаковљевић...

Мајор Милан Ђ. Недић – будући генерал армије и председник колаборационистичке „српске владе“ – оставио је у сећањима дирљив призор последњег сусрета регента Александра са ђедом краљем Николом. Но, иза загрљаја и опраштања крили су се неповерење и нетрпељивост. Регент је писао оцу краљу Петру да није погрешио што се определио да ка морској обали пође преко Албаније.

У изгнанству је краљ Никола додатно изгубио ауторитет. Током три године сменио је двојицу председника влада управо на питању уједињења. Краљ се залагао за све магловитију визију уједињења, помињући сада „југословенску конфедерацију“. У међувремену, један од његових ранијих премијера и некадашњих затвореника Андрија Радовић основао је одбор чији је циљ био да представља Црну Гору приликом уједињења.

Стари краљ постајао је све усамљенији. У Аустроугарској неодлучној шта да уради са запоседнутим српским земљама, постојали су планови да западни делови Србије, заједно са умањеном Црном Гором и северним крајевима Албаније, буду стављени под власт неког од црногорских принчева као сателитска држава немачких царстава будуће Европе.

Након што је пробијен Солунски фронт, показало се да црногорски суверен и влада у прогонству немају много утицаја у земљи. Српска војска ослободила је најважније градове у држави, а на обали се сусрела са савезничким снагама, заробивши чак и једног аустроугарског домаршала. Не чекајући одлуку мировне конференције, заговорници непосредног уједињења организовали су у новембру изборе за Велику скупштину српског народа. Када је изабрана, ова скупштина састала се у Подгорици, где је прогласила и укључивање Црне Горе у састав Краљевине Србије. Краљевина Србија је у то време и сама била зависна од савезника, посвећена заштити западних и северних граница у Словенији и Далмацији. Догађаје у Црној Гори није извршила српска војска, али их је омогућила. Сукоб који је уследио настао је између грађана Краљевине Црне Горе, која је за Антанту још увек постојала. Поделили су се око оданости српству или старој држави, у мањој мери прогнаном краљу, за кога су многи сматрали да је одласком из земље постао издајник.

Поделили су се на бијелаше – заговорнике безусловног укључивања у Србију, назване по боји бирачког листића, и зеленаше – назване по боји предизборног летка лојалиста.

Успоставу власти у име тек неколико дана постојеће уједињене Краљевине Србије – тих дана прикључили су јој се Банат, Бачка и Барања, али не и Срем и Босна и Херцеговина (народни покрет у последње две обесхрабрила је сама српска влада) – пратило је одбијање у старим крајевима Црне Горе. У том расположењу ослобођења и свесрпског уједињења није било речи о националном покрету и свакако је реч била о мањини становника Црне Горе. Побуна не би била могућа без подршке Италије.

Божићна побуна потрајала је пет дана, захвативши само околину Цетиња и поједине тачке у централној Црној Гори. Њене жртве су биле малобројне – свега око педесет погинулих на обема странама. Ипак, побуна је отворила десет година дуготрајни сукоб полиције са у хајдуке одметнутим побуњеницима и читав емигрантски покрет у Италији. Жртава свакако није било пет хиљада, као што представљају данашњи пропагандисти режима Мила Ђукановића, али их је било и дугорочно су поделили и до тада неинтегрисано становништво Црне Горе. Влада Краљевине СХС лако је дала амнестију побуњеницима, али они, наравно, нису наишли на добар пријем у својим родним местима.

Народ се додатно поделио и успоставом Совјетског Савеза. На изборима за скупштину Краљевине СХС, одржаним новембра 1920, релативну већину гласова на простору бивше Црне Горе освојила је КП Југославије. Већину гласова на северу земље и у приморју освојили су Демократска странка и Народна радикална странка. Само у области Подгорице и Цетиња већину гласова освојили су зеленаши – тада окупљени око Југословенске републиканске странке.

Амнестија је умирила народ. Краљевина СХС пружила је нове и шире оквире развоја. У оквиру Зетске бановине, једне од девет самоуправних јединица у оквиру Краљевине Југославије, сабране су све југословенске земље којима је тежио краљ Никола. Црногорска краљевска породица је прихватила споразум с краљем Александром, па су њени чланови до 1945. примали новчану надокнаду. До средине двадесетих година формирана је федералистичка странка, али њени предводници, иако интимно све ближи хрватским правашким моделима које су у младости видели у Загребу, говорили су о Црној Гори као о регионалном питању српског народа. Питање црногорске посебности преузели су комунисти и хрватско-италијански фашисти, који ће дефинисати нову нацију грађену на негацији ранијег идентитета. Први ће еманципацију видети као само испрва револуционарно брзу, али касније – када у федерацији Црна Гора постане равноправна са свима, па и са Србијом – као еволутивну. Други ће се залагати за брзо решење које неће бити примењено до 2011.

Питање ко је кога издао – краљ нацију или нација краља – после 1941. више никада неће бити постављено. Невидљиви посредници – југословенство и социјализам – поставиће Црну Гору изван односа унутар српске нације. Питање издаје биће темељно редефинисано, али не и превазиђено.

ЗЕЛЕНАШ СЕ ВРАЋА КУЋИ

САВЕЗНИЦИ су одржавали привид постојања Црне Горе до краја Мировне конференције у Паризу, прихватили су да затраже обнову независне Црне Горе уколико у њеним границама на изборе изађе мање од 50 одсто бирача. На изборе је изашла апсолутна већина, и то у свим крајевима Црне Горе. Одмах потом Јован Пламенац, један од вођа зеленашког покрета и председник избегличке владе Црне Горе, поднео је оставку и вратио се у Краљевину СХС.

Чак је постао и члан Народне радикалне странке.

  СУТРА: СРПСКИ КВИНСЛИЗИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ  

Препоручујемо

Фељтон

0 12

СРБИ ЗАПОВЕДНИЦИ У ПАВЕЛИЋЕВОЈ ВОЈСЦИ: Михајло Лукић пред рат унапређен је у генерала, у војску НДХ ступио је одмах по њеном оснивању

06. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ПРЕЋУТКИВАЊЕ ИЗДАЈЕ У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ: У послератним владама Светозар Прибићевић је био министар унутрашњих послова и просвете

05. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

УНУК ВОЂЕ ПРВОГ УСТАНКА ПОСТАЈЕ СИМБОЛ ИЗДАЈНИКА: Током Великог рата Богићевић у Цириху самовољно преговара о склапању сепаратног мира

04. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 10

КЊАЗ ПОТПИСУЈЕ СПОРАЗУМ О УЈЕДИЊЕЊУ: Никола Петровић уз одређене материјалне захтеве пристао да се одрекне престола у корист кнеза Михаила

07. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације