СРПСКИ КВИНСЛИЗИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ: У Краљевини Југославији осим Срба и Словенаца, остали народи били су пронемачки настројени

САГА o 25. и 27. марту 1941. одзвања у српским уџбеницима историје. Први датум обележен је као час највеће националне издаје, други као један од најзвезданијих тренутака народне повеснице.

НЕМИЛОСТ Кнез Павле је протерао Милана Стојадиновића јер није хтео пакт са Немцима, Фото "Википедија"

Толико важан да су га комунисти деценијама присвајали иако нам сви извори говоре да је то била последња експлозија монархизма у српском народу. Тих четрдесет осам сати можда су у себи сажели сву сложеност издаје код Срба у 20. веку. Прича је мање занимљива ако је представимо опширно, зато је она увод у поглавље посвећено истинским и оним другим српским квислинзима.

Влада Милана Стојадиновића оборена је вољом намесника кнеза Павла Карађорђевића, дела владајуће Југословенске радикалне странке и удружене опозиције којом је доминирала Хрватска сељачка странка. Стојадиновић је критикован као пронемачки политичар, оспоравана је његова спољна политика, захтеван споразум с Хрватима. Иако је у новим околностима моћни Стојадиновић деловао као опозиција, убрзо је лишен слободе.

Коначно, власти су га предале британским службама, а ове су дугогодишњег југословенског премијера и министра, априла 1940, у време када је већ беснео европски рат, интернирале у унутрашњост Србије. Стојадиновић је уочи приступања Југославије Тројном пакту протеран у Грчку и одлуком највиших установа Југославије „поверен на чување“ британским службама.

Југословенска влада је започела промену политике у време када је остварена немачка доминација на европском континенту, а осим Срба и Словенаца, остали народи државе били пронемачки настројени, коначно онда када је постојао споразум о савезништву између Немачке и Совјетског Савеза. Влада је зато била приморана да попушта. Пристала је 25. марта 1941. на споразум који је, макар формално, приступањем Тројном пакту чувао интересе државе у већој мери него што је то био случај са југословенским суседима када су приступали истом споразуму.

ИПАК, немачким преговарачима приликом потписивања у бечком дворцу „Белведер“ чинило се да су Југословени расположени као на сахрани. Два дана касније, у држави је извршен пуч. Завереници су успоставили нову владу, на улицама српских и појединих далматинских градова дошло је до масовне манифестације антинацистичких и противнемачких осећања. Влада је, међутим, већ сутрадан изјавила да остаје при потписаном споразуму с Немачком. Хитлер и нацистички режим ову изјаву нису прихватили. Међу демонстранте су се накнадно укључили и београдски комунисти, то је било време краја савеза Немачке и Совјетског Савеза, па су они могли да се умешају, али не и да поведу овакве догађаје. Све до напада Немачке на СССР 22. јуна, комунистима је Берлин био ближи и од Лондона и од сваког монархијског режима у Београду.

Пучистичка влада је променила план одбране Југославије. Процењује се да је због тога Априлски рат трајао краће него што је било очекивано. Након рата, комунистички режим је сматрао непријатељима и издајницима чланове све три владе – Стојадиновићеве, Цветковићеве и Симовићеве. Изузетак је направљен за генерала Симовића, вођу пуча од 27. марта, па је он примљен назад у земљу, додељена му је вила и с њом припадајућа пензија.

Док је Симовићев министар војске и ратне морнарице генерал Михаиловић трунуо као издајник у необележеном гробу, Симовић је био порука свима да режим има широку основу како у народу тако и у историји.

Међу стрељаним издајницима 1947. био је и министар спољних послова у Цветковићевој влади Александар Цинцар Марковић. Цинцар Марковић је био каријерни дипломата, ветеран Првог светског рата, потомак војних и жандармеријских генерала из времена Обреновића, окружног начелника у кнежевини и, коначно, Цинцар Марка Костића, кнеза Шабачке нахије и јунака Првог српског устанка. Цинцар Марковић је по налогу своје владе преговарао око склапања пакта и потписао га, а пучисти су га интернирали.

МАЈКЛ Барлеј, аутор примећене Нове повијести Трећег рајха, забележио је да је у свим државама које је окупирала нацистичка Немачка увек постојао покрет у прилог сарадњи.

Природа нацистичког и фашистичког режима, његови масовни злочини, без преседана у историји, као и тотални рат који је с невиђеним жртвама савез Осовине наметнуо свету, наметали су, међутим, нови однос према сарадњи са окупатором. До тог времена обичаји настали у 19. веку прописивали су правила понашања становништва, али и затечених власти на окупираним територијама. Други светски рат је све то променио – окупационе власти постале су саучесници, мада у сваком од тих случајева у различитој мери. Због тога, али и из многих других разлога, ти мање или више вољни сарадници нису после рата искусили обавезно истоветне судбине. Споменути Барлеј је тврдио да се када је реч о колаборационистима по правилу не ради о „црној“ већ о „нијансама“ смеђе боје. Пишући о окупираној Југославији, споменути аутор, међутим, није показао толику просвећеност, а ни посвећеност бојама и нијансама. За њега су злочини које су извршили балкански фашисти били пре свега наставак спирале насиља која је у овим крајевима наводно одвајкадашња.

Свакако су у црно-бело време ствари на Балкану биле чак и разнобојније и изнијансираније него другде. Краљевина Југославија је била једна од држава насталих на последицама победе Антанте у Првом светском рату. Ипак, сукоб Срба и Хрвата, те етничка и верска подела у неинтегрисаној држави, чинили су да страни утицај буде велики и изванредно штетан. Видели смо какав је био утицај наследника традиционалне заштитнице српског народа Русије. Фашистичка Италија је имала утицај на Арбанасе и црногорске сепаратисте – Немачка на многобројну немачку мањину (поред више од пола милиона Немаца у Југославији, у престоници Београду немачки је био матерњи језик сваког деветнаестог грађанина). Мађарска је имала утицај на своју мањину на северу Југославије, а Бугарска на значајан део становника Вардарске Македоније. Зато је историчар Зоран Јањетовић својој књизи посвећеној националним мањинама у Краљевини Југославији и дао онај успешан наслов – Деца царева, пасторчад краљева. Поред милионских мањина, хрватског националног покрета који је стварање југословенске државе сматрао нелегалним, те комуниста оданих центру који се географски налазио изван граница Краљевине, и издаја је међу Србима почела да буде разумевана другачије него раније.

СТВАРАЊЕ другог идентитета – југословенског, који су дефинисали, али и делили са другима – само је отворило Пандорину кутију и с њом релативизацију самог појма издаје.

Наиме, ако је српство било темељ југословенства, да ли је то такође било и хрватство? Но, ако би неко био, рецимо, више привржен српском идентитету и интересу него хрватском?

Да ли је то значило да он издаје Југославију, а тиме посредно и један од њених темељних стубова, управо српство? Уз ту необичну логику ишло је и питање равнотеже: да ли је због сепаратизма и издаје могуће гонити само један народ, а не пореметити равнотежу неопходну за опстанак државе. У монархији је оно само постављено, а еквилибријум националног кључа успостављен је тек у социјалистичкој федерацији. Постоји теза да су се током 20. века Срби асимиловали у друге народе само тамо где су у међукораку најпре постали Југословени. И док су у југословенској држави ојачавани стари народи (Хрвати и Словенци) и еманциповани нови (Македонци, Хрвати/Бошњаци и Црногорци), код Срба је дошло до супротних процеса.

У таквом, задатом оквиру треба посматрати и питање издаје за време Другог светског рата.

На делу је био и различит приступ нацистичке Немачке према различитим народима. За разлику од Мађара и Хрвата, којима је признавао статус аријеваца, Србима је у новом поретку била предвиђена судбина слична Пољацима и Русима. Требало је да њих да делом убију, а делом протерају. У таквим условима тешко је замислити зашто би неко међу Србима могао да буде привржен идејама фашизма. Такви су били малобројни, али ипак су постојали.

КО ЈЕ ЗАПРАВО БИО ИЗДАЈНИК

КОНАЧНО, ко је у свему наведеном био издајник : Стојадиновић који није желео пакт, а изручен је страној сили као немачки приврженик. Након пораза југословенске војске, генерал Калафатовић, који је требало да потпише капитулацију, замолио је Цинцар Марковића да му помогне у преговорима. После рата Димитрије Цинцар Марковић је због тога стрељан.Пучисти који су оборили пронемачку владу, па још неуспешније наставили њену политику и убрзали пропаст државе; комунисти који су априла 1941. подржавали савез Москве и Берлина, а после рата стрељали оне који су омогућили споразум Југославије с Немачком?

 СУТРА: ПОСЛУШНИЦИ БЕЗ МОРАЛА У СЛУЖБИ НЕМАЧКИХ ОКУПАТОРА 

Препоручујемо

Фељтон

0 10

СРБИ ЗАПОВЕДНИЦИ У ПАВЕЛИЋЕВОЈ ВОЈСЦИ: Михајло Лукић пред рат унапређен је у генерала, у војску НДХ ступио је одмах по њеном оснивању

06. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ПРЕЋУТКИВАЊЕ ИЗДАЈЕ У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ: У послератним владама Светозар Прибићевић је био министар унутрашњих послова и просвете

05. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације