НЕДИЋЕВА ВОЈСКА НИЈЕ УЧЕСТВОВАЛА У ХОЛОКАСТУ: После пада Француске пролећа 1940. године победа Сила Осовине сматрана је неизбежном и трајном

ГЕНЕРАЛ Милам Недић, један од најмлађих пуковника у српској војсци у Великом рату, начелник генералштаба и министар војске и морнарице од пред сам напад на Југослаију, био је потомак познате личности Првог српског устанка кнеза Николе Станојевића из села Зеока, који је, према традицији, започео устанак убивши првог Турчина у борби.

ПОНИЖЕЊЕ Хитлер је на сасусрету са Недиићем поновио да су Срби расно инфериоран народ, Фото "Википедија"

Недићу свакако није требала афирмација на месту председника Владе – помоћног органа једне окупационе управе којом су руководили немачки официри.

Шездесетчетворогодишњег пензионисаног генерала немачке дипломате су крајем тридесетих година сматрале привржеником Француске. Ипак, као министар залагао се против рата са Осовином, правдајући то малим изгледима на успех, слабим наоружањем и лошим геополитичким положајем државе. Време му је дало за право мада његови критичари тврде да је за време рата Италије и Немачке са Грчком предлагао сврставање уз Осовину. Део историчара, разуме се, заборавља меру у којој су пораз и пропаст Француске пролећа 1940. утицали на елите држава Источне Европе. Победа Осовине сматрана је неизбежном и трајном, док је Совјетски Савез и његов тоталитаризам био виђен као мало изгледна, али једина алтернатива нацистичком тријумфу. Недић је смењен и остављен под присмотром да би уочи рата био поново активиран. Добио је команду над армијом која је бранила Вардарску Македонију и једину вези са Грчком и Савезницима. Касније су му пребацивани неактивност и избегавање борбе, али се поставља питање да ли је било каква одбрана – у условима продора најмодернијих тенковских јединица (на за силе Осовине најзначајнијој секцији фронта), те издаје Хрвата и других мањина уопште и била могућа.

Недић је заробљен на Палама. За разлику од осталих генерала, није упућен у немачко заробљеништво већ је остављен на „допусту“ у Београду. Окупационе власти су и саме биле неодлучне да ли да Србију лише било какве домаће власти – као Пољску; или да успоставе одређену, макар и сасвим мало овлашћену локалну администрацију као помоћ окупацији – како је то урађено у Чешкој. Испрва је оформљена комесарска управа на челу с немачким привржеником Миланом Аћимовићем. После мање од два месеца окупације, 5. јуна 1941, у Смедереву је дошло до експлозије ускладиштене муниције. У експлозији је страдало, неки верују, и две и по хиљаде људи, уништена је или тешко оштећена свака друга зграда у граду. Међу погинулима био је и син генерала Недића, његова снаја и унука која је практично још била беба. Два месеца касније, у јеку устанка у Србији, Милан Недић је прихватио да буде председник владе окупиране Србије. Стао је на чело слабог помоћног органа окупационе управе. Његов брат Милутин је остао у заробљеништву, из којег је ослобођен 1942, али се ни тада није прикључио немачкој окупационој управи.

КРИТИЧАРИ генерала Недића не могу да оповргну чињеницу да Недићева управа није спроводила систематске злочине у Србији нити је учестовала у Холокаусту, који је највећим делом и спроведен пре августа 1941. Ипак, међу аргументима против Недића су и следећи, често изношени:

Састанак између шефа окупационе војне управе др Харалда Турнера и председника српске владе генерала Милана Недића одржан је 28. марта 1942. Турнер је забележио: „Генерал Недић је даље навео тешкоће које му у земљи још причињавају остаци масона, као и прикривени Јевреји и Енглези. Ја сам одвратио да је јеврејско питање практично решено и да ће са преосталим Јеврејима и још присутним масонима брзо бити рашчишћено. Господин Недић ће после моћи да присвоји историјску заслугу да је за време његове владавине јеврејско питање у Србији у потпуности решено.“ Турнер обавештава генерала Бадера да је Недић у току даљег разговора истакао да се мора ангажовати у борби против више противника (наведених у девет тачака). Међу противницима које је сузбијао навео је (под тачком шест) и бивше политичаре, слободне зидаре и Јевреје.

Недићеви критичари пишу о „интелектуалној“ клими у редовима сарадника квислиншког система и као доказ за њу наводе текстове у окупационим новинама и објављивање већег броја антисемитских књига. Управо у месецу када је Недић именован, у листу Обнова објављен је текст „Јевреји у Србији“. У њему је наведено и: „Питање јеврејства и њихове разорне акције на територији Србије није проблем новијег времена нити копија овог или оног политичког система већ је то питање старијег датума и крупна значаја јер потреса и расточава наш државни и народни живот још од првог устанка, па до најновијег доба.“

Током трајања Другог светског рата Недићева Србија није добила статус државе, она није – упркос разним инсинуацијама, почев од књиге Историја Србије у 19. и 20. веку Холма Зундхаузена до опскурног Коеновог Тајног рата Србије – било где изван Србије помагала ратни напор сила Осовине. Холокауст је на територији Србије извршен пре него што је Недићева администрација добила и оно мало ефективне власти коју је имала. У појединим круговима у Србији често спомињу управу у оквиру окупационог апарата задужену за Јевреје. Треба рећи да је према досадашњим истраживањима, она имала мали успех – пронашла је и допринела злој судбини једне жртве Холокауста. Упркос размишљањима појединих окупационих администратора, у очима Хитлера и нацистичке Немачке Срби су били и остали расно инфериоран народ. То се односило и на Недића, који је на захтев и подстицај управо наклоњених Немаца пред крај рата отишао у посету Хитлеру, да би тамо доживео хладан пријем, одбијање захтева и даље понижење.

КО СУ код Недића и његових сарадника идеолошке везе с нацизмом биле посредне, (само)наметнуте или непостојеће, Југословенски народни покрет Збор дичио се својим идеолошким определењем. Ипак, тоталитарна идеологија коју су исповедали збораши није била блиска немачком националсоцијализму. Она је, напротив, потекла из старијег извора, Француске акције Шарла Мараса. Збор је био монархистички, интегрално југословенски, већ самим тим геополитички несклон Немачкој и Италији. Први програм Збора није у себи садржао антисемитске ставове, док расизам никада није био део идеологије овог покрета.

У предавању „Драма савременог човечанства“, које је одржао уочи рата, Љотић је чак критиковао Хитлеров антисемитизам због његове претеране расистичке политике, која је била у средишту нацистичке идеологије, називајући га „несвесним јеврејским агентом“ који, срљајући у рат, таквом радикалном политиком у ствари доприноси поразу. Збор у међуратном раздобљу није успео да уђе у Народну скупштину. Био је значајније подржан само у смедеревском крају, родном месту Димитрија Љотића и међу младима у урбаним деловима Србије и Далмације. За разлику од Румуније, где су слични, изворни фашисти окупљени око Гвоздене гарде Архангела Михаила имали масовну подршку и значајан утицај, Збор је остао на политичкој маргини. Иако је ступио у одређене везе с Немачком, Збор није био њено плаћено оруђе, а Берлин је пре рата на први наговештај незадовољства југословенске владе прекинуо приближавање Љотићевом покрету.

Окупација и разбијање Југославије, опште разочарање и пропаст омогућили су Љотићу да не мењајући програм Покрета ступи у немачку службу. Он је био идеолошки темељ и носилац идеје стварања Владе народног спаса. Иако није узео неку од дужности у влади, његов Српски добровољачки корпус дошао је до снаге од 3.500 људи. Познати по огорченим борбама с партизанима, припадници корпуса нису вршили масовне злочине, познато је да су у појединачним случајевима предавали или издавали скривене Јевреје, али над њима нису непосредно чинили злочине. Историјски је остао упамћен пример Марисава Петровића, официра СДК, који је помагао приликом погубљења неколико хиљада грађана Крагујевца.

ЉОТИЋ ЈЕ БИО УЗ ФАШИСТЕ

УПРКОС непомирљивим разликама, кад је реч погледу на будућност Југославије и југословенске нације, у визији будућности човечанства као гигантоманије између тоталитаризама комунизма и фашизма, те западних демократија („плутократија“), Љотићев покрет опредељивао се сасвим очекивано за фашизам. Његови припадници нису намеравали да под било којим условима окрену оружје против немачких окупатора. Себе су видели – што је Љотић покушавао и да постигне пред крај рата и живота који ће му прекратити саобраћајна несрећа у северозападним крајевима окупиране Југославије – као део великог антикомунистичког фронта за који су многи у државама Осовине, али и Запада веровали да ће неизоставно настати одмах после пропасти нацизма и прерастања светског рата у нови глобални сукоб дојучерашњих савезника.

 СУТРА: СРБИЈА У СВЕТУ ТРЕЋЕГ РАЈХА НИЈЕ ИМАЛА СТАТУС ДРЖАВЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 6

КО ЈЕ ИЗДАО: КРАЉ НИКОЛА НАЦИЈУ ИЛИ НАЦИЈА КРАЉА - Црногорску посебност као нове нације постакли су комунисти и хрватско-италијанских фаши

08. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 10

КЊАЗ ПОТПИСУЈЕ СПОРАЗУМ О УЈЕДИЊЕЊУ: Никола Петровић уз одређене материјалне захтеве пристао да се одрекне престола у корист кнеза Михаила

07. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ПОСЛУШНИЦИ БЕЗ МОРАЛА У СЛУЖБИ НЕМАЧКИХ ОКУПАТОРА: Стварање Специјалне полиције у окупираном Београду лично је замисли Драги Јовановић

10. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 24

СРПСКИ КВИНСЛИЗИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ: У Краљевини Југославији осим Срба и Словенаца, остали народи били су пронемачки настројени

09. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације