ОЗНА ОПРАШТА СВЕ ЗЛОЧИНЕ ЧУВЕНОЈ "ХАНЏАР" ДИВИЗИЈИ: Тито је у августу 1944. чврсто обећао Черчилу да неће увести комунизам у Југославији

ЗА РАЗЛИКУ од Србије где су често „дивља чишћења“ била хаотична, без неког система случај муслимана/Бошњака је сасвим другачији.

ОБМАНА Тито и Черчил у Казерти код Напуља 20. августа 1944. године, Фото "Википедија"

Колективна амнестија превазилази чак и случај косовских Албанаца. Историјска занимљивост је податак да су по проценти есесоваца у односу на број становника муслимани/ Бошњаци имали неколико пута већи проценат припадника СС-а него сами Немци. Тринаеста СС дивизија „Ханџар“ имала је 20.000-25.000 муслимана у својим редовима, што је било два и по до три одсто свих муслимана у НДХ, укључујући Санџак.

Немци су имали мање од милион есесоваца, што је нешто више од једног процента свих Немаца у тадашњој Европи.

„Ханџар“ дивизија није била нарочито борбена, велики број војника се разбежао крајем 1944. године. Према истраживању професора Бугарела, њих Озна уопште није дирала. Од 1.000 до 1.500 муслиманских есесоваца борило се до маја 1945. године, као Хрвати до Блајбурга. Свега неколико је стрељано, а већина је осуђена на кратке затворске казне.

Један од идеолога „Ханџар“ дивизије Хусеин Ђозо остварио је велику каријеру у социјалистичкој Југославији, сменили су га са важних положаја тек када је подржао Хомеинија.

Као што то често бива, најкривљи су се извукли. За Блајбург и „крижни пут“ се чује објашњење да је то била разумљива освета за усташке злочине над Србима. Али најгори злочинци су раније побегли. Скоро све предратне усташе су се у доба Блајбурга већ кретали „пацовским каналима“ ка Јужној Америци. и Раде Жигић, један од најугледнијих устаничких вођа Срба у Хрватској, током истраге у којој је био оптужен да је ибеовац оптужио је Удбу да је помагала породице најгорих усташа. Рекао је иследницима Удбе за њих врло непријатну ствар: „Не сјећам се јесам ли им рекао да је мајка усташког генерала Мошкова добила пензију, да је сестра Љубе Милоша била запослена као чиновница код ратних војних инвалида на интервенцију Удбе.“ За разлику од ових најокорелијих усташких зликоваца, велики број хрватских војника убијених на „крижном путу“ били су регрути, мобилисани у последњим данима рата по околини Загреба и северној Хрватској. Вероватно многи од њих нису имали прилике да сретну неког Србина.

ОЗНА је сличан недостатак принципа за убијање показала у Београду 1944. године. Ко се извукао првих месеци после октобра 1944. године, углавном је преживео. Неки од тих који су претекли били су ратни злочинци које би сваки суд казнио. Али били су корисни због својих знања и вештина.

Миливоје Јовановић, начелник Специјалне полиције, онај који је одређивао ко ће живети, а ко умрети на Бањици, мало је одробијао, а касније се запослио у комунистичкој полицији.

Најзлогласнији сарадник окупатора, први полицајац Београда Драги Јовановић прво је осуђен на стрељање, а онда га је, према сведочењу Милана Трешњића, са стрељања извукао сам Александар Ранковић. Драги Јовановић је, наводно, после открио целу агентурну мрежу. Млади историчар Радосав Туцовић, који је написао књигу о Драгију Јовановићу, наишао је на сведочења по којима је Драги Јовановић на робији у Сремској Митровици писао елаборате за Удбу (тако се цивилни део Озне преименовао 1946. године).

У митровачкој робијашници је читава група затвореника, интелектуалаца и политичара писала радове о разним питањима. Тако су настали елаборати о руским белоемигрантима, грађанским партијама у међуратној Југославији и други. Институт за савремену историју је некако дошао у посед тих елабората и неке од њих објавио у едицији Скривана историја у десет књига. То је вероватно једина корист од оних институтских сарадника службе које сам поменуо на почетку књиге. Драги Јовановић није оставио такве писане трагове. Осим откривања агентурне мреже, Драги је могао Крцуну и Ранковићу да обезбеди корисне податке о држању њихових другова пред полицијом пре и за време окупације.

УБИЈАЊА су мање-више престала после Блајбурга. Тито је већ 27. маја у Љубљани одржао говор у којем је истакао: „Што се тиче оних издајника који су се нашли унутар наше земље, у сваком народу посебице – то је ствар прошлости. Рука правде, рука осветница нашег народа достигла је огромну већину, а само један мали дио успио је побјећи под крило покровитеља ван наше земље.“ У говору у Осијеку 6. јуна додатно је прецизирао свој став, још једном нагласивши да више неће бити освете: „Видио сам колоне избјеглица, оних несрећних заведених људи које су повукли за собом окупатор и његове слуге преко наше границе. Они се сада враћају у свој родни крај. Наћи ће опустошена огњишта и савјест ће их гристи што су се дали завести. Треба јасно да кажем да ми нећемо бити немилосрдни нити ћемо се светити… Онај који је окрвавио своје руке, који је учествовао у злочинима, мора одговарати пред народним судом, њега ће стићи народна правда.“

У Србији су се и пре тога чули гласови у врховима власти да се претерало с прогонима.

Извесни Михајло Голубовић је на седници Извршног одбора Народног фронта почетком априла 1945. поменуо да се „народ пита где су ти људи конспиративно ликвидирани.“ У дискусију се укључио и сам Петар Стамболић, тада потпредседник Владе Србије, и еуфемистички рекао да је првих дана било људи који су „стрељани у налету“.

Показатељ нове, блаже политике према непријатељу је судбина Националне револуционарне српске омладине (НРСО), коју је предводио будући велики историчар Димитрије Ђорђевић. Њени припадници су покушали да направе мрежу организација.

Највише је одјекнула њихова акција бацања летака са зграда и убацивања у сандучиће 1. маја и 20. октобра 1945. године. Наравно да им је суђено, али не само да нису стрељани него је већина пуштена из затвора 1947. […]

САМ Тито је у августу 1944. године, да би добио неопходно признање западних савезника, рекао Черчилу: „Прилично сам узнемирен свим тим питањима која се непрестано постављају о комунизму у Југославији. Сасвим категорично сам изјавио да га не каним увести. За то има много разлога. Све европске земље послије рата морају имати демократски систем, а Југославија не смије бити другачија.“

Тито и његови сарадници су, ради међународног признања остварених промена, морали да уваже демократске захтеве западних савезника, посебно Велике Британије, као чувара монархије и парламентаризма, и да у политички систем уведу грађанске политичке снаге, обнове демократске слободе и права (независног судства, право на удруживање, слободу штампе, слободу избора), чак прихвате и стварање Намесништва као монархистичке установе која је чувала интересе краља, али нису имали намеру да их дуже толеришу у политичком животу. Партија је све то прихватала таман онолико колико је било неопходно да испоштује преузете обавезе, а да компромис и сарадња са грађанским представницима (краљевском владом, грађанским групама, странкама и појединцима) не угрозе одлуке ни Другог заседања АВНОЈ-а ни револуције, а ни односе са савезницима.

Једна од ствари коју су морали да истрпе су избори. Иако су први пут после 18 година (од 1927. године) одржани избори тајним гласањем, иако су први пут гласале жене и млади од 18 до 21 године, ови избори тешко да су били сасвим демократски. Постојала је листа Народног фронта и кутија без листе, „ћорава кутија“. Ова кутија је настала тако што су се грађанске странке, сем политичара који су пришли Народном фронту, као Драгољуб Јовановић, определиле за бојкот избора, па је ова кутија уведена као алтернатива кутији Народног фронта.

ПРВИ ИЗБОРНИ ИНЖИЊЕРИНГ

ОЗНА је организовала изборни инжењеринг. Гумене куглице којима се гласало пресипане су из „ћораве“ у праву кутију, гласачи су застрашивани, па је проценат гласова за Народни фронт изашлих гласача свугде прелазио 90 одсто. Проценат гласалих у кутију без листе био највећи управо у Србији (11,41 одсто), Војводини (13,5 одсто), Словенији и Хрватској, односно у срединама у којима је постојала јача традиција страначког плурализма. Косово и Метохија су били први по проценту изашлих на изборе од 97,16 одсто иако је у стварности подршка било каквој југословенској држави била безначајна.

 СУТРА: ОБРАЧУН НОВОГ ДРУШТВА С ПРИВАТНОМ СВОЈИНОМ 

Препоручујемо

Фељтон

0 8

ЛИКВИДАЦИЈЕ СВЕШТЕНИКА ТРГОВАЦА И ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА: У Јабуци код Панчева стрељано је 72 краљевских пилота који нису сарађивали са окупатором

30. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ПРОГОН ПРОТИВНИКА РЕВОЛУЦИЈЕ И ПАРТИЈЕ: Као и друге тајне полиције, Озна је бацила љагу на углед режима који је, тобоже, требало да брани

29. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ПЛАЋЕНИЦИ И ДОУШНИЦИ У САТЕЛИСКИМ ДРЖАВАМА: Милиони мртвих у колективизацији и гулазима претежно су дело чиновника, а не идеолошких фанатика

28. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

КГБ И ПОЛИТИКА СТРАХА ОД ПОПУЛАРНЕ КУЛТУРЕ: Основна делатност тајне полиције у СССР-у према својим грађанима била је "превентивни рад"

27. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације