НОЋНИ ПРЕПАДИ УДБАША НА ПУНЕ ТОРОВЕ СВИЊА: Једна од мера државе је била забрана клања крава млађих од десет и оваца млађих од шест година

И НА селу је вођен класни рат. Главни „ратници“ у том нападу на свој народ били су удбаши. Држава је и на селу хтела да уништи имућније људе иако су они били једини озбиљни произвођачи хране.

ПОБУНА Устанак на граници Кордуна и Цазинске крајине избио је на Ђурђевдан 1950. Фото Википедија

Три одсто „кулака“ у Србији стварало је најмање половину вишкова пољопривредних производа за тржиште. На селу је жиг „кулака“ могао да стекне и човек с неколико крава, о коњима да и не говоримо. Мора да су у осудама „кулака“ улогу играле и регионалне разлике. Партијским функционерима из пасивних, а још и у рату попаљених крајева, мора да се чинило да су добростојећи сељаци Војводине и Поморавља незаслужено богати.

На селу је класни рат имао и трагичну породичну димензију јер су многи активисти и функционери, деца сеоских домаћина, морали да се доказују прогањањем својих старијих.

А сељачки народ, који подржава своју партизанску војску и партију, већ је постао део мита о Народноослободилачкој борби. Док су комунисти радо неговали ту апстрактну митску слику сељака који све жртвује за револуцију и ослобођење, конкретне живе сељаке нису штедели. Суровост према сељацима била је нарочито апсурдна у оним крајевима где су они заиста масовно пристали уз партизане, рецимо у Срему који је својом подршком партизанима пркосио бољшевичкој догми о контрареволуционарној природи богатих сељака. Од априла до краја 1946. године само у Србији је осуђено 5.037 лица због „привредне саботаже“, већином сељака који су се противили откупу. До средине 1947. године кроз затворе је прошло 10.682 сељака. Откуп не само да је био сасвим произвољан и превисок, израчунаван према теоретском максимуму и варљивим статистикама, већ су сељаци приморавани да свој род продају по строго одређеним ценама, а често нису добијали новац, за који се и није могло много шта купити, већ бонове. А уз то је био и хаотичан. На пример, сељацима је одузимано жито, па су остајали без хране за стоку или су прво одузимане све овце, па је после тражена вуна.

Момчило Павловић духовито описује чонкиновску природу неких откупних кампања као када су у јесен 1948. године извршили препад на свиње (поменути роман "Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина", Владимира Војиновича, прим. аут.). Наиме, све бројнијем градском становништву је требало све више меса и масти, а откуп је био траљав. Препад је вршен конспиративно, често ноћу. Иако су новине с поносом описивале како је радикално решен проблем снабдевања и како су капиталисти на селу спречени да „шпекулишу“, препад Удбе на свиње је имао две лоше последице. Прво, у масовним прихватилиштима за свиње није било довољно хране нити добрих услова, па су често избијале епидемије. Друго, после овог препада сељаци су почели да кољу стоку, радије него да им отму. Било је случајева да су сељаци крили свиње на Фрушкој гори. Неке свиње су се одметнуле и париле са дивљим свињама. Ловци су их назвали „информбироовске дивље свиње.“

Наводно су биле мање масне од домаћих, а мање жилаве од дивљих свиња. Држава је забранила клање крава млађих од 10 и оваца млађих од шест година. Од свиња су се смеле клати само оне закржљале или предебеле. Најгори обрачун с приватном својином на селу тек је предстојао. После сукоба са ИБ-ом, уследиће најјачи удар на село у виду убрзане колективизације од почетка 1949. године.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ комунисти, да би показали да су прави бољшевици, на Другом пленуму одржаном крајем јануара 1949. године одлучили су да убрзају колективизацију на селу. То је значило да сељаци милом или силом предају своја имања новоствореним сељачким радним задругама. Врх партије није се разумео у село. Веровали су у радове класика марксизма да је ситни сељачки посед осуђен на пропаст.

Кардељ је у свом реферату на овом пленуму закључио да је пољопривредна производња већ 1948. године премашила предратну. У стварности, то се десило тек 1955. године. Ни лажне статистике нису могле да прикрију чињеницу да је ситуација са исхраном лоша.

Кардељ је и на то имао спреман одговор. Дошло је до великог повећања градског становништва, али што је важније, индивидуални пољопривредници су имали монопол на производњу, па су зато шпекулисали. Да би се то спречило, требало је одузети им земљу, а новостворена колективна газдинства опскрбити механизацијом, као у Совјетском Савезу. Он није знао или је затварао очи над чињеницом да је и у СССР исхрана била на ивици катастрофе. Шпекулацијама на селу бавили су се кулаци, богати сељаци које је требало уништити као друштвену групу. Сам Тито је рекао: „Ми дакле (кулака) морамо оставити овако да животари. Нећемо му дозволити да живи пуним замахом као досад већ да животари.“

Речено–учињено. Затвори су били већ препуни сељака који нису испуњавали откупне обавезе. Сада су им се придружили и они који су одбијали да предају своју земљу задругама. Према неким изворима, само кроз затвор "Забела" је до средине 1951. године прошло око 86.000 „житара“.

Сељаци су организовали неколико побуна и протеста, као што су маршеви сељака из Врбаса и Смедерева или побуна у Славонији маја 1949. Најборбенији отпор суровој политици према селу избио је на сасвим неочекиваном месту, на граници Кордуна и Цазинске крајине маја 1950. године. Цазинска буна је један од најнеобичнијих догађаја, а недовољно је истражена. Први роман о том догађају појавио се 1986. године, а прва историчарска монографија Вере Кржишник-Букић тек 1991. године. Захватила је Цазин, Велику Кладушу и Слуњ. У њој су учествовали Срби и муслимани пет година после крвавог братоубилачког рата. Заједничке побуне Срба и муслимана могу се набројати на прсте, а било их је неколико на почетку успостављања аустроугарске власти у Босни и Херцеговини. У најпартизанскијем крају у читавој земљи, на Кордуну, чули су се повици „Живио краљ Петар“. Буна је избила на заједнички хришћански и муслимански празник Ђурђевдан.

Предводили су је првоборци Милан Божић и Миле Деврња. Остале вође су били муслимани.

УДБА, наравно, није имала појма или је занемарила неке гласине о буни. Као и у случају царске Охране и источнонемачке Штази службе, показало се да су тајне полиције прилично неделотворне када дође до правих побуна. У помоћ је морала да прискочи ЈНА. Стрељано је свега 15 устаника, али је расељено око 100 породица (700 лица). Ово је необична мера, која је први пут спроведена у Југославији. Иначе, слична пресељења је више пута спроводио Совјетски Савез, а и неке друге земље „народне демократије“.

И поред напора Удбе и партијских активиста, присилни откуп и колективизација доживели су потпуни слом. На то је утицало неколико чинилаца. Један је еколошки јер је 1950. године избила катастрофална суша. Још гора суша је избила 1952. године. Први пут у историји земљи је у мирнодопско време запретила глад. Док је 1950. године род пшенице био 49 одсто предратног просека, две године касније пао је на 35 одсто предратног приноса. Још пре суше режим је морао да објашњава како земља која је извозила храну сада нема ни за своје потребе. Једно објашњење је била лавина новог градског становништва. Према Кидричу, оно се повећало 40 одсто од 1939. до 1950. године. Као и огромна стајаћа војска, изискивали су све више хране. Благоје Нешковић је на једном митингу 1950. године рекао да су пре рата гладовали читави крајеви, па је зато било жита за извоз. А најзанимљивије објашњење дао је Тито 1953. године, када се ситуација већ поправила. Он је истакао да народ „једе много хљеба. А ви знате како наши људи једу хљеб, не на коцке већ на велику парчад“. Већ му се могло да тако говори јер је пристигла америчка помоћ.

ОПТУЖБЕ ИЗ МОСКВЕ

У ПИСМУ  СКП из Москве упућеном Титу и члановима ЦК КПЈ једна од главних замерки била је „пораст капиталистичких елемената на селу“. Они су одбацили те оптужбе тврдећи да су већ до тада спровели радикалнију аграрну реформу од других земаља. У Југославији је био дозвољен посед до 30 хектара, а другде до 100 хектара. У жељи да се покажу као прави бољшевици, они су већ у априлу 1948. национализовали сву градску приведу, у већој мери него било где другде у источној Европи. Борис Кидрич, задужен за привреду, на Петом конгресу КПЈ се хвалио да се Југославија брже кретала ка социјализму и од самог Совјетског Савеза, да је брже извршена ликвидација капитализма...

 СУТРА: ОБРАЧУН УДБЕ СА РАТНИМ И ПАРТИЈСКИМ САБОРЦИМА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ОЗНА ОПРАШТА СВЕ ЗЛОЧИНЕ ЧУВЕНОЈ "ХАНЏАР" ДИВИЗИЈИ: Тито је у августу 1944. чврсто обећао Черчилу да неће увести комунизам у Југославији

31. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 8

ЛИКВИДАЦИЈЕ СВЕШТЕНИКА ТРГОВАЦА И ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА: У Јабуци код Панчева стрељано је 72 краљевских пилота који нису сарађивали са окупатором

30. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ПРОГОН ПРОТИВНИКА РЕВОЛУЦИЈЕ И ПАРТИЈЕ: Као и друге тајне полиције, Озна је бацила љагу на углед режима који је, тобоже, требало да брани

29. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ПЛАЋЕНИЦИ И ДОУШНИЦИ У САТЕЛИСКИМ ДРЖАВАМА: Милиони мртвих у колективизацији и гулазима претежно су дело чиновника, а не идеолошких фанатика

28. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације