КРИМИНАЛЦИ ЗЛОСТАВЉАЈУ ПОЛИТИЧКЕ ЗАТВОРЕНИКЕ: Иво Андрић описао атмосферу свачије кривице у "Проклетој авлији", објављеној 1954. године

ХАПШЕЊЕ је према Удбиним критеријумима значило већ доказану кривицу. Од 15.737 ухапшених особа, пуштено је само 4.076.

НАСИЉЕ Првоборац Блажо Раичевић је био прва жртва на Голом оток , Фото "Википедија"

Поређења ради, од 6. јануара 1929. до 10. новембра 1938. године Државни суд за заштиту државе, основан у време диктатуре, одржао је 134 процеса, а од 1.459 оптужених осуђено је 970. Пред редовним судовима је било 567 политичких процеса, оптужено је 2.281 и осуђено 722. Црногорска Удба је ухапсила четири до пет пута више ибеоваца у односу на број свих ухапшених него што је био удео Црногораца у становништву Југославије. Жене су често хапшене јер су биле супруге или сестре ибеоваца. Неке су биле примораване да се одрекну мужева. И деца су приморавана да се јавно ограђују од својих очева.

Удба је имала аутономију у хапшењу, која је ишла до те мере да чак ни Јосип Хрнчевић, у то време јавни тужилац Југославије, бар према сопственом писању, није могао да се меша у послове ове службе са информбировцима. Он је покушао да интервенише на молбу родбине једног од ухапшених, али је том приликом открио да је и он на проверавању.

Новинар Предраг Милојевић и његова жена су 1950. године дописнику „Њујорк тајмса“ Чарлсу Сулзбергеру испричали анегдоту о хапшењу која подсећа на совјетске вицеве.

Претходне зиме, у пола три ноћу, огласило се звоно на вратима Милојевића. Нису смели да отворе плашећи се тајне полиције. Тада су чули како комшија лупа на прозор и виче да је кућа у пламену. „Немате појма какво смо олакшање осетили“, завршила је причу госпођа Милојевић.

Већини ухапшених казне су изрицане далеко од очију јавности. Партија и Удба су хтеле да избегну да суђења постану трибине за изношење политичких ставова, онако као што је Јосип Броз, тада још не Тито, урадио двадесет година раније. Највеће казне добили су генерали и пуковници, махом Црногорци.

То што је Иво Андрић описао атмосферу свачије кривице у „Проклетој авлији“, објављеној 1954, није само хронолошко преклапање. Дело је објављено на крају првих година либерализације, а тек неколико година после врхунца репресије. Подсетимо се шта каже Карађоз, владар пакленог микрокосмоса цариградске тамнице: „Нека ми само нико не каже за неког: невин је. Само то не. Јер овде нема невиних. Нико овде није случајно. Је ли прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто, па ма то било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила нешто рђаво.“

УДБЕ и народна милиција суочили су се с пренапрезањем свог система хапшења и затварања, као и НКВД у време највећих чистки тридесетих година. Занемарили су обичан криминал, а ухапшене криминалце су користили за спровођење терора у гулазима. Да су Совјети имали тај приступ, познато је из обимне литературе о повлашћеном положају криминалаца у архипелагу гулага. И Удба је користила криминалце за злостављање политичких осуђеника, што ћемо видети на наредним странама.

Што се занемаривања борбе против обичног криминала тиче, о томе нема довољно истраживања. Да ли је у Београду постојало занемаривање борбе са ситним криминалом и насилништвом? Да ли је атмосфера тако потресно описана у роману „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михајловића била карактеристична за живот градских улица?

Потврда за то да су политички неистомишљеници били већа брига режима од криминалаца долази из Пекићеве аутобиографске књиге „Године које су појели скакавци“. Док су га возили у притвор, Пекић је приметио пљачку у току:

– Лопов! – рекао сам узбуђено.

Ауто је успорио, али није стао. Човек нас је чуо и нестао са друге стране зида.

– Шта је тај према теби – казао је скоро чезнутљиво десни агент.

– Ништа – сложио се леви.

Ја, седећи између њих, запитах хоће ли нешто предузети.

– Шта да предузмемо?

– Лопова да ухватите, забога!

– Ми смо га већ ухватили – рекао је десни агент, смејући се.

Конверзација му се очигледно свиђала.

Мени није. Имао сам о себи високо мишљење – касније у приличном опадању – и оно није укључивало увредљива поређења. 

– Ја нисам лопов!

– Да шта си, јадан?

Огласио се сада и други агент, био је Црногорац, први од многих које ћу их у истрази срести. (….)

– Свако ко народу краде слободу, лопужа је – казао је десни агент, очигледно задужен за интелектуалну страну хапшења.

ИЗ БРОЈНИХ уметничких дела добро је познато насиље над ухапшеницима. Удба је насиљем застрашивала и колебљивце у својим редовима. Према писању Иве Банца, Вељко Мићуновић, тада помоћник савезног министра унутрашњих послова Александра Ранковића, касније један од најугледнијих југословенских дипломата, позивао је једног по једног Удбиног шефа у свој уред. На његовом столу био је пиштољ. Рекао им је: „Или ћеш се придружити политичком путу Централног комитета и извршавати све задатке који ти се поставе, или ћеш сасвим сигурно бити изведен пред стрељачки строј.“

Насиље над ибеовцима на Голом отоку је добро познато. Оно је ескалирало крајем 1949. и почетком 1950. године, када је у редовима југословенског режима завладао страх од совјетског напада. Терор над логорашима започели су „Босанци“, група људи различитог профила који су доведени да отпочну „преваспитавање“ ибеоваца. Међу њима је било и ибеоваца, али и криминалаца, усташа и четника. Вођа „Босанаца“ је био Боривоје Вискић, који је био и борац најстрашније усташке јединице, Црне легије, а потом и ознаш и привредни криминалац. Шездесетих и седамдесетих година је као сарадник службе био убачен у усташку емиграцију у Аустралији и Северној Америци. На крају је опет кажњаван због проневера. „Босанци“ су убили прву жртву на Голом отоку, најугледнијег затвореника Блажу Раичевића, коме су и сина дотерали у камени казамат. Раичевић није хтео да „ревидира“ ни по цену живота. Његов земљак Јово Капичић тврдио је како је Раичевић сам скривио своју смрт.

Идеја овог штива није да опише суровост тајних полиција, која се подразумева, већ глупост и бесмисао. Суровост би могла да се објасни, мада не и да се оправда. Интернација људи на камени јадрански оток могла је да се правда сличним праксама широм света. И у демократским САД су после Перл Харбора 120.000 Американаца јапанског порекла затворили у неку врсту логора. Уништавање сваке солидарности међу затвореницима можда је и последица једног предратног искуства. Комунисти су од робијашница Краљевине Југославије направили своје регрутне и образовне центре. Сам Ранковић је започео свој политички успон у једној од највећих партијских организација у држави, оној унутар затвора „Сремска Митровица“. Та организација је имала двестотињак чланова, а Ранковић и Ђилас су припадали најмилитантнијој групи коју су звали „вахабити“ по угледу на исламске фундаменталисте. .

Од интелектуалаца који су прогоњени као веома млади људи, Борислав Пекић се разликује од осталих. Он је основао врло озбиљну организацију „Савез демократске омладине Југославије“. Све док није откривена у новембру 1948. године, ова организација је имала одборе, то јест ћелије по скоро свим београдским гимназијама и факултетима. Имали су шапирографе и гештетнер за умножавање летака. Спремали су се да објављују лист под називом „Глас младих“. Сакупљали су оружје. Када су похватани, чланови СДОЈ били су драматично строже кажњени од оних из НРСО три године раније. Један од разлога за такву строгост је историјски тренутак.

ЖРТВЕ ТАЈНЕ ПОЛИЦИЈЕ

НИЈЕ нелогично да су удбаши желели да сломе сваку идеју о солидарности и организацији међу голооточанима. За разлику од краљевске жандармерије, Удба је најчешће прогонила људе који нису били противници режима. На несрећу народа, који су тобоже штитили, велики број жртава тајне полиције нису били никакви побуњеници, па чак ни идејни противници. Као илустрација бесмислености терора у време ИБ послужиће судбина тројице младића, касније чувених интелектуалаца.

 СУТРА: ПРИНЦИП УДБЕ ЈЕ БИО ДА ПРОГАЊА НЕВИНЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

НОЋНИ ПРЕПАДИ УДБАША НА ПУНЕ ТОРОВЕ СВИЊА: Једна од мера државе је била забрана клања крава млађих од десет и оваца млађих од шест година

02. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ОБРАЧУН НОВОГ ДРУШТВА С ПРИВАТНОМ СВОЈИНОМ: Благоје Нешковић дошао у сукоб с Титом јер је сматрао да су откупни захтеви за Србију превисоки

01. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ОЗНА ОПРАШТА СВЕ ЗЛОЧИНЕ ЧУВЕНОЈ "ХАНЏАР" ДИВИЗИЈИ: Тито је у августу 1944. чврсто обећао Черчилу да неће увести комунизам у Југославији

31. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 8

ЛИКВИДАЦИЈЕ СВЕШТЕНИКА ТРГОВАЦА И ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА: У Јабуци код Панчева стрељано је 72 краљевских пилота који нису сарађивали са окупатором

30. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације