ПРИНЦИП УДБЕ ЈЕ БИО ДА ПРОГАЊА НЕВИНЕ: Застрашивање и злостављање били су важан део система који је спроводила Удба у време ИБ-а

У ПРОЛЕЋЕ 1949. године почиње сурови обрачун са информбировцима.

КАЗНА Књижевник Драгослав Михаиловић је ухапшен док се још није бријао, Фото Архив "Новости"

Режим је морао да направи равнотежу. Да би оповргли оптужбу да су слуге империјализма који прогоне поштене комунисте, југословенски властодршци су морали понегде да казне и грађанску реакцију, те да тако покажу како су прави бољшевици. Тако су Пекић и другови поделили судбину кулака на селу. Ипак, није уважен захтев оптужбе да се осуде на смрт, будући да је код њих нађено оружје. Сам Пекић је добио осам година робије и три године губитка грађанских права, па му је Врховни суд повећао казну на 15 година.

Колико год Пекићева казна изгледала страшно, посматрана данашњим мерилима, у њеној строгости је било неког разлога јер је он био отворени противник режима. Два друга млада човека, будући важни људи, кажњени су без икаквог разлога, чак и према тадашњим, врло произвољним мерилима.

Један је Драгољуб Мићуновић. Њега су избијање кризе са Информбироом и Пети конгрес КПЈ затекли на омладинској радној акцији у Панчевачком риту. Мићуновић је на митингу посвећеном Петом конгресу говорио у име бригадира. Критиковао је Стаљина и његове похвале Бугарима и Мађарима у писму ЦК КПЈ. Стаљин је, наиме, похвалио улогу бугарских и мађарских комуниста у Другом светском рату, а омаловажио југословенске партизане.

Батрић Јовановић, командант радне акције, изгрдио је Мићуновића речима:

– Ко си ти да нападаш Стаљина? Слинавац, уображени интелектуалац! Ако могу Тито и другови Ранковић, Ђилас и Кардељ да се диве Стаљину, ти си се нашао да му стављаш примедбе.

После оваквог наступа, чини се да је било немогуће да Мићуновића оптуже као присталицу Стаљина. А баш се то десило. У марту 1949. удбаши у кожним капутима су на прокупачком корзоу покупили Драгољуба и његовог друга. Шкртим речима су поменули да је фотограф у Куршумлији добио неко анонимно писмо у којем се вређало локално руководство. На првом разговору са иследником, напали су га како је његова критика Стаљина у Панчевачком риту била само провокација. Осим тога, ишао је у биоскоп са женом свог рођака, „ухапшеног стаљинисте“. А и написао је писмо куршумлијском фотографу. Када је то порекао, почели су шамари. Пребачен је у Куршумлију, где га је ислеђивао нови шеф локалне Озне Драги Миленковић, по Мићуновом мишљењу, кукавица и полтрон. Мићуновићу је пала на памет идеја да је баш тај Драги написао писмо фотографу да би имао разлога да спроводи истрагу. Иначе, ухапшени рођак Брана Мићуновић (не онај с краја 20. века, прим. аут.) раније је интервенисао да Драгог не приме у Озну. Сада се указала прилика да се Миленковић освети породици Мићуновић. Група матураната прокупачке гимназије истерана је из школе као део Мићуновићеве групе. Неки професори су поздравили ту одлуку речима да за непријатеље народа нема места у школи. Нико од њих, као ни Мићуновић, није се изјаснио за Резолуцију Информбироа. Када је пребачен у Ниш, Миленковић је проширио оптужбу пославши допис како је Драгољуб спремао атентат на куршумлијске руководиоце. У јесен је доспео на Голи оток.

МОЖДА је још безазленија мета удбашке будности био Драгослав Михаиловић. Он је био сироче, живео је код рођака и добијао општинску помоћ. Према сведочењу његове супруге Нене, било је месеци када се хранио остацима зимнице. Заиста опасност за режим! На Голи оток су га одвели једна гласина и један разговор о вицу. У интервјуу „Вечерњим новостима“ из 2017. године Михаиловић је рекао да су му отворили досије када је имао осамнаест година. Друг из основне школе је пријавио Драгослава да је за Тита рекао да је амерички шпијун. Ислеђивао га је Александар Спасић, звани Аца Џован, који је касније отеран из Удбе због алкохолизма. Следећи грех бунтовног Михаиловића је био што је бранио другове који су ухапшени због вица. Ево шта о томе каже сам Михаиловић:

– Знате ли шта значи послати дечака од 19 година на Голи оток који се тад није бријао. А ухапсили су ме највише зато што сам се побунио против хапшења двојице мојих другова из разреда. У то време био сам члан средњошколског одбора Народне омладине. И сматрао сам да имам право да кажем да удбаши то не смеју да раде. Да цела Ћуприја, градић од 20.000 становника, гледа шта се ради у гимназији где се два младића хапсе ни за шта. При томе је један од њих само испричао виц: „Кад завршимо први петогодишњи план, наша тешка индустрија ће производити дрвене чешљеве.“ То је рекао на часу географије, због чега је ухапшен. И ја сам се против тога побунио. Био сам разочаран млади скојевац – због многобројних хапшења, Удбине и партијске самовоље, и понекад сам то и јавно осуђивао.

Оболео је од туберкулозе плућа боравећи у затворима у Ћуприји, Крагујевцу, београдској Ади Циганлији и на крају на Голом отоку до пролећа 1952.

ОБA ова случаја показују на први поглед сулуду суровост многих прогона набеђених непријатеља. Међутим, чини се да је у том лудилу било система. Вероватно су и Миленковић у Куршумлији и Аца Џован у Ћуприји знали да гимназијалци нису присталице Стаљина. За упропашћавање младих живота могли су да имају три разлога, сва три прилично рационална. Прво, можда је прећутни принцип Удбе био да сеје страх. То се најбоље ради када се прогањају и невини, насумице и својевољно. Други разлог је амбиција Миленковића, а и да у то ударничко време покажу да и они вредно хапсе непријатеље државе. Знамо из књига Варлама Шаламова и Надежде Мандељштам да су у доба чистки тридесетих година купили и пролазнике по совјетским градовима не би ли испунили квоту. Нисам сигуран да неформалном духу наше администрације приличи некаква формална квота. Док је у Куршумлији било много Црногораца, процентуално најчешћих жртава Голог отока, за ћупријску Удбу је вероватно био проблем да нахватају неког просовјетског сумњивца. Аца Џован је са три жртве у ћупријској гимназији  сигурно повећао свој бирократски учинак. С тим је повезан и трећи разлог, низак статус оба иследника. Морали су да се докажу као озбиљни ловци на народне непријатеље, макар њихове жртве били и ђаци.

Погрешно би било удбашка мучења приписати слабостима лоших појединаца. Нису сви мучитељи били бедници жељни доказивања. Видели смо како је један од најбољих Титових дипломата Вељко Мићуновић застрашивао своје сараднике у Служби. Застрашивање и злостављање били су важан део система. Као и медијске манипулације.

У ЈЕСЕН 1949. Борба је написала читаву серију текстова о овим необичним бригадирима. У једном напису с почетка октобра судбина информбироваца приказана је на такав начин да се читалац из каснијег времена колеба између три претпоставке: да је новинар који је то написао био заслепљени фанатик, или преплашени ревносник, или циник који просто пародира свој задатак неумесним претеривањем:

„Сада ћемо се срести с људима који су, према информбировској пропаганди, давно поклани у Главњачи Ранковићевих јањичара, чији лешеви плове Дравом... који су подвргнути срамном терору и од којих се изнуђују признања… Да ли ће то бити измучени глађу, исцрпљени људи, како би то према информбировској пропаганди требало да буде? Чим се брод појавио пред луком, лучку вреву надмашило је скандирање гласно и громко: Тито–Партија. Затим се чула песма, нова песма, и по речима и по композицији тако громка да нам се чини да је брод велики хор од неколико стотина људи. Ево их ту пред нама, препланулих лица, ведри и радосни. Нигде трага од исцрпљености и умора, нигде трага од терора и изгладнелости. Чврстим кораком и дисциплиновано по десетинама и четама пробијају се са заставама и транспарентима кроз шпалир грађана...“ Писац текста још увек није сигуран у ефекат својих похвала добром изгледу бивших логораша већ цитира и наводни дијалог који се чује међу окупљеним грађанима:

– Одакле иду?

– Ваљда са радне акције.

– Сигурно иду с летовања, како дивно изгледају!

Новинар закључује: „Сви су у новим радним оделима. Сви изгледају тако свеже и здраво као да заиста иду с летовања. Сви изражавају жељу да иду на изградњу ауто-пута.“

ГОЛООТОЧАНИ НА АУТО-ПУТУ

СТАВ штампе према информбировцима био је да се покаже њихов политички преображај и благостање. То је стари логорски трик који је коришћен од нацистичког Терезијенштата преко гулага до Јасеновца. Наравно, Голи оток није био концентрациони логор смрти као поменути. Сама чињеница да су од голооточана оформљене две омладинске радне бригаде које су ишле на изградњу ауто-пута Братство јединство била би незамислива у нацистичким логорима или совјетским гулазима.

 СУТРА: ОПЕРАЦИЈА "ФЕНИКС", УПАД УСТАША У ЗАПАДНУ БОСНУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

КРИМИНАЛЦИ ЗЛОСТАВЉАЈУ ПОЛИТИЧКЕ ЗАТВОРЕНИКЕ: Иво Андрић описао атмосферу свачије кривице у "Проклетој авлији", објављеној 1954. године

04. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

НОЋНИ ПРЕПАДИ УДБАША НА ПУНЕ ТОРОВЕ СВИЊА: Једна од мера државе је била забрана клања крава млађих од десет и оваца млађих од шест година

02. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ОБРАЧУН НОВОГ ДРУШТВА С ПРИВАТНОМ СВОЈИНОМ: Благоје Нешковић дошао у сукоб с Титом јер је сматрао да су откупни захтеви за Србију превисоки

01. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације