ХРВАТИМА БЕОГРАД КРИВ И ЗА ЛОШ РОД КРОМПИРА: Загребачки студенти су тражили хрватску војску и столицу за Хрватску у Уједињеним нацијама

ШЕЗДЕСЕТЕ су изгледале као коначна победа демократије. Чак су априла 1967. организовани скоро па прави избори.

ПРОТИВРЕЧНОСТ Савка Дапчевић Кучар, Мика Трипало и Тито, Фото Википедија

Гласачима је понуђено да бирају између више кандидата. Партија није вршила притисак на бираче. Највећа конкуренција је била у Србији. У Лазаревцу је било највише кандидата, њих петорица, а победио је Радивоје Јовановић Брадоња, партизански генерал, а касније удбаш. Он је водио праву кампању, обећавао је сељацима путеве и боље цене. Узео је четири пута више гласова од следећег кандидата. Већ у јесен је био приморан да се одрекне мандата у Савезној скупштини. Партији је сметала његова популарност.

Оптуживали су га да је спојио ранковићевце, информбировце, бивше четнике и да је српски шовиниста. На републичким партијским конгресима је од новембра 1968. до марта 1969. уследила генерацијска смена: 60 одсто чланова нових републичких централних комитета било је млађе од 40, а 15 одсто млађе од 30 година.

Шездесетих година је створена својеврсна „либерална коалиција“ нових руководилаца у Словенији, Хрватској, Србији, па чак и у Македонији. Од почетка је постојала сумња, како истиче Џон Лемпи, у то да ли су ови нови политичари били довољно јаки у две источне републике, а довољно слободни од својих регионалних озлојеђености у две западне републике, да преовладају без Тита на својој страни.

Нови руководиоци у Србији и Хрватској се слажу око економских реформи, али не и око националне политике. Многи хрватски руководиоци су били врсни економисти, па су већину приговора против Београда изразили у економским категоријама. Новом руководству у Србији никако нису могли да пребацују жељу за српском хегемонијом. Зато су прибегли оптужбама Београда за економску експлоатацију Хрватске. Привидно хладне економске притужбе преобразиће се у ватрени хрватски национализам. Мари Жанин Чалић цитира шаљиву примедбу британског амбасадора с јесени 1971. године да у Хрватској оптужују Београд чак и за лошу жетву кромпира. Хрватски политичари у почетку вешто манипулишу подршком маса (отуда име „маспок“, масовни покрет). Национализам је, међутим, тигар кога није лако укротити, то су видели и други манипулатори национализмом осамдесетих година.

ТИТО у почетку подржава хрватске захтеве, али се ситуација компликује. Неки инциденти имају анегдотски карактер. Од њих је најзанимљивија Никсонова посета Загребу у јесен 1970. године. Том приликом је узвикнуо „Живела Хрватска!“ Југословенски амбасадор у Вашингтону Богдан Црнобрња у томе је наслутио резервни план према којем би САД, у тада још непожељном случају дезинтеграције Југославије, исказао интерес за њен западни део.

Истовремено почињу да се шире приче о тзв. „совјетској Хрватској“ преко које би СССР изашао на топла мора. Ове приче је ширила усташка емиграција, а можда и Удба преко својих „кртица“ у усташким редовима. Чињеница да су бивши комунистички хрватски функционери суровије нападани у емиграцији неголи усташе, можда указује на страх Тита од стварања просовјетског хрватског националистичког језгра.

Брежњевљева понуда да „помогне“ ако ствари у Југославији измакну контроли мора да је разјарила Тита. Та понуда је „случајно“ пала током тродневног састанка на Брионима крајем априла 1971. За време седнице ушао је ађутант и рекао да Тито има хитан телефонски позив. На телефону је био Брежњев, који је „чуо“ да трупе крећу према Београду. Тито га је уверио да се ради на консолидацији југословенске партије, те да ће југословенски комунисти сами решити своја питања без било чије помоћи. Титу је добродошао овај позив да дисциплинује своје непослушне сараднике. Кардељ је спремио напад и на хрватске и на српске руководиоце. Он је био против Хрватског пролећа јер је мислио да се тиме распирује великосрпски национализам: „Више волим руске тенкове на улицама него ту вашу дубчековштину“ (рекао је Савки Дабчевић), а и сам Бакарић је наводно тврдио да је боље и Брежњевљев социјализам и Ранковићев социјализам него да „социјализам пропадне“.

Партијска јавност је очекивала већу критику на рачун хрватских руководилаца јер је састанак одржан после усташког атентата на амбасадора у Шведској Владимира Роловића, што је ишло наруку већ постојећим оптужбама да хрватско руководство подстиче национализам. Тито је тада, вероватно ради равнотеже, критиковао пре свега Београдски универзитет као „легло контрареволуције“, београдску штампу која „дивља“, разне „кухиње и кафане“, разне „Мадере“, а посебно је сматрао да треба „Јеж потпуно ошишати, да буде го, да нема ниједне штетне бодље на себи“.

ОВАЈ пленум, о којем је шира јавност обавештена тек неколико дана касније, завршио се без сукоба, помирљивим закључцима које су писали Латинка Перовић, Мика Трипало и Хамдија Поздерац.

Тито је давао противречне изјаве. На пример, у разговору са руководиоцима Србије октобра 1970. он каже да му је због неких информација „изгледало да смо у распаду. Па добро, докле смо дошли после толико година да би се сада наједанпут наша заједница разилазила... Тешко ми пада што више не чујем Југославија него чујем Федерација. У иностранству нико не зна за Федерацију него за Југославију. Ми као вишенационална заједница представљамо много у свету, а сваки посебно не би значили ништа. И вани трљају руке,читам то сваки дан: то је дезинтеграција, имају тешкоће и тешко ће их пребродити. А када овај умре, тј. ја, онда се значи све распада.А ја не бих хтео да се распадне, да се не смије распасти.“

То је рекао десет месеци после Десете седнице хрватске партије на којој је отворено прихваћен програм повећања самосталности Хрватске, а шест месеци после одлуке врха југословенске партије да се потпуно подржи концепт суверености република, да се савезна држава дефинише као институционализовани договор и сарадња република, чије су надлежности ограничене само на спољне послове, одбрану, очување заједничког тржишта и националне једнакости.

Мимо те институционалне подршке хрватским захтевима, дао им је и врло личну подршку у већ помињаној здравици на вечери у Опатији маја 1970. године, када је рекао: „Ја ћу вам дати подршку кад год треба. Ви знате, ја сам Хрват из хрватског Загорја, из срца Хрватске.“

Ова здравица није објављена у штампи, али је послата чланству партије у Хрватској, што је требало да их убеди у Титову подршку.

И TOKOM скоро целе 1971. године чинило се да Тито подржава хрватско руководство. Савка Дабчевић Кучар каже да је и на априлском пленуму на Брионима Тито рекао њој и њеним колегама, показујући руком на своје срце: „Овдје осјећам да сте у праву, али вам недостаје државничке мудрости.“

Тито је током лета те године још увек подржавао хрватско руководство. У хотелу „Еспланада“ одржао је говор у којем је изјавио да је све што се прича о хрватском национализму и сепаратизму неистина, што је разочарало и присталице чврсте руке и присталице Југославије. И тада се понаша противречно.

Тигар национализма се отргао контроли хрватских „прољећара“, како су они себе волели да зову. Загребачки свеучилиштарци читају између редова и покрећу више демонстрација са захтевима које хрватске вође не смеју да изговоре. У мају 1971. године пароле су да „Генекс“ и „Инекс“ израбљују хрватску обалу, да се ЈНА служи у својој републици и да користи свој командни језик, да се Ј. Б. Тито изабере за доживотног председника, да се име државе промени у Савез југословенских социјалистичких самоуправних република, а да главни град буде Нови Београд.

Међутим, ствари су се закомпликовале када су се студенти побунили у новембру исте године, негодујући због тога што хрватске девизе завршавају у београдским банкама, тражећи да „хрватска лисница (буде) у хрватском џепу“, а чуле су се и пароле којима се тражила хрватска војска („хрватска пушка о хрватском рамену“), и столица за Хрватску у УН. Хрватски руководиоци моле студенте да обуставе штрајк, али узалуд.

ТИТО ЉУТ НА ХРВАТЕ

СИМБОЛИЧНОГ 4. јула 1971. у Брежицама, на хрватско-словеначкој граници, почиње састанак Тита с хрватским руководством. Прво је рекао да је веома љут и да састанак неће дуго трајати, а онда је продужио: "Под маском националних интереса, пакао нам се спрема... Може то ићи и до контрареволуције... у неким селима Срби се из страха обучавају и наоружавају... да ли ми желимо да опет имамо 1941? Да ли ви схваћате, ако дође до немира, други ће одмах бити овде?"

 СУТРА: СУКОБ СРПСКИХ ЛИБЕРАЛА СА ВЛАСНИКОМ РЕВОЛУЦИЈЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ОПЕРАЦИЈА "ФЕНИКС", УПАД УСТАША У ЗАПАДНУ БОСНУ: У обрачуну са терористима на планини Радуша погинуло је тринаест припадника ЈНА и милиције

06. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ПРИНЦИП УДБЕ ЈЕ БИО ДА ПРОГАЊА НЕВИНЕ: Застрашивање и злостављање били су важан део система који је спроводила Удба у време ИБ-а

05. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

КРИМИНАЛЦИ ЗЛОСТАВЉАЈУ ПОЛИТИЧКЕ ЗАТВОРЕНИКЕ: Иво Андрић описао атмосферу свачије кривице у "Проклетој авлији", објављеној 1954. године

04. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ОБРАЧУН УДБЕ СА РАТНИМ И ПАРТИЈСКИМ САБОРЦИМА: У филму америчког документаристе Томаса Коба Тито је приказан "као топло људско биће"

03. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације