РЕЖИМ РЕПРЕСИЈУ УБЛАЖАВА НИСКИМ ЦЕНАМА У КАФАНАМА: Наша тајна полиција је својим бесмисленим акцијама показала потпуни недостатак принципа

СУДИЈА Илија Радуловић je 1971. године изложен прогону.

НАМАМЉИВАЊЕ Владо Дапчевић ни у Кијеву није имао намеру да се смири, Фото Фејсбук

Радуловић је тада, први пут у историји домаћег судства, саслушао филозофа етичара др Светозара Стојановића као судског вештака на тему употребе магнетофонске траке с кришом снимљеним разговором као доказом на суду. Оцењујући да је реч о покушају да се приватни део личности стави под јурисдикцију државе, Радуловић је закључио да магнетофонска трака не може бити доказ у кривичном поступку, што је било супротно предлогу јавног тужиоца. Судијска „непослушност“ кажњена је са шест месеци условне суспензије, претњама и притисцима, искључењем из партије и прогоном из суда у адвокатуру. Инспирисан овим случајем, књижевник Вук Драшковић је осамдесетих објавио популарни роман „Судија“, у време када је Цвијетин Мијатовић, иначе лик из романа, постао председник Председништва СФРЈ. Бранко Ћопић је изјавио да је овај процес својеврсно суђење „стаљинизму, цинкарошима и гробарима“.

Репресија се нарочито одразила у култури. После шездесетих година, када је у уметности све прштало од критике друштвених проблема, седамдесетих се они нису смели ни посредно поменути. Добар пример за то је забрана изложбе Миће Поповића 1974. године.

Она је забрањена због стављања једне поред друге слике туге гастарбајтерског одласка возовима у печалбу из циклуса о Гвоздену и Титовог луксузног дипломатског пријема.

Критички и друштвено ангажовани филмски „црни талас“ из шездесетих година заменио је „бели талас“ (тако га зову Мунитић и Тирнанић) филмова који су потпуно избегавали било какав друштвени ангажман. Неки помињу и термин „црвени талас“. Није случајно да су последњи филмови који су имали било какав критичан тон снимљени пред пад српских либерала. На срећу потенцијалних жртава репресије, режим је баш у култури водио рачуна о међународној јавности. Тако је 1974. године Кардељ спречио хапшење Добрице Ћосића, рекавши да не треба од њега правити „другог Солжењицина“ (у то време су Солжењицина протерали из СССР-а). У години одржавања КЕБС-а у Београду 1977. године, према истраживању Срђана Цветковића, у Србији буквално није забрањено ниједно уметничко дело.

Што се СДБ-а тиче, она је својим уобичајеним бесмисленим акцијама додала још неке сасвим чудновате. Учестала су киднаповања политичких непријатеља, којих дуго није било.

Онако као што је наша служба била Мосад, тако су и отети били Ајхмани. Непосредно после рата киднаповани су разни избегли непријатељи. Онда је 1967. године киднапован Крунослав Драгановић. Овај теолог је био главни за организовање бега Анте Павелића и других за Јужну Америку. Наводно је отет у Трсту септембра 1967.

ЧИЊЕНИЦА да није робијао него је провео остатак живота као предавач на Високој богословској школи у Сарајеву, показује две ствари. Прва је да се нагодио са СДБ-ом.

Друго, у питању је потпуни недостатак принципа у раду наше тајне полиције. У земљи у којој се робијало за много мање преступе, човек који је од правде спасао најстрашније злочинце Другог светског рата помилован је без јасног разлога.

У доба мирне Драгановићеве научне и професорске каријере, осамнаестогодишњи Мијо Јурић је 1971. године осуђен на три године због писања парола кредом на асфалту.

Никола Новаковић је 1977. осуђен на 12 година робије зато што је писао чланке у емигрантским листовима ХСС. Нису чак ни усташки листови. Манда Парић је осуђена на шест година затвора 1976. јер је доносила усташке листове у земљу и учествовала у комеморацији на Блајбургу.

Седамдесетих су киднаповани техноменаџер Бата Тодоровић (1975), остарели ибеобци Владо Дапчевић (1975) и Милета Перовић (1977) и хрватски националиста, професор књижевности Вјенцеслав Чижек (1977).

Посебно је страшна прича о Влади Дапчевићу. Овај ибеовац се никако није смиривао. После одлежаних осам година, и то у најгорем делу Голог отока, Петровој рупи, побегао је из земље 1958. године. Југословенска служба је почетком седамдесетих година слала човека да убије Дапчевића, али се тај агент покајао и све му признао. Сам Тито је преговарао са Чаушескуом о томе да се Дапчевића намами у Букурешт. У акцији намамљивања и хватања учествовало је шест агената СДБ-а и девет агената румунске ДИА. Дапчевић и његова два сарадника су на превару доведена у један букурештански хотел, где су његови сарадници Ђока Стојановић и Александар Опојевић убијени у лифту. Дапчевић се сутрадан пробудио у Централном затвору. Акција је изведена у августу, а већ у септембру је Фрањо Хрељевић, савезни секретар унутрашњих послова, похваљен због овог успеха. Дапчевић је прво осуђен на смрт, а онда на робију. Пуштен је тек 1988. године. Није се предомислио ни после више од 21 године проведене на робији. По изласку из затвора изјавио је: „Ја данас никоме толико не верујем као Албанској партији рада.“  Зашто је овај, тада већ старији човек, био сматран толиком претњом? Све још горе изгледа када упоредимо његову судбину са судбином Крунослава Драгановића.

РЕЖИМ је политичку репресију ублажавао корумпирањем народа. Док је држава реформом 1965. покушавала да повећа продуктивност отпуштањем вишка радника и смањивањем трошкова, седамдесетих спроводи потпуно супротну политику. Од 1971. до 1978. запослено је милион људи, у привреди која већ има вишак радника. А истовремено је растао и број незапослених јер је нафтна криза из 1973. довела не само до престанка масовне печалбе већ и до повратка 300.000 гастарбајтера.

Не само да је повећаван број непродуктивно запослених људи већ су повећаване и не баш зарађене плате. При крају седамдесетих лични дохоци су расли 30 одсто брже од продуктивности. Лична потрошња је достигла размере сличне онима на Западу. Од потрошње меса до броја аутомобила и фрижидера, све је вишеструко увећано, поготово у руралним крајевима. Лична потрошња по становнику од 1970. до 1979. порасла је 50 одсто.

У овој потоњој години, према подацима упоредног истраживања у 46 градова света, учитељица у Београду је имала већу куповну моћ од својих колегиница у Милану, Мадриду или Атини. За корпу хране просечан Београђанин је радио исто као становник Хелсинкија и Лондона. А кафане су биле најјефтиније у Европи, после Лисабона.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ политичари су заиста сматрали да су створили најбоље друштво. У документима Једанаестог конгреса (1978) тврдило се да је Југославија, по типу друштвеног уређења и по политичкој стабилности, најнапреднија земља у свету. Странци су тих година били збуњени ароганцијом гостију из Југославије, који се у међудржавним разговорима највише баве међународним темама, знатно мање билатералним односима, а најмање економским питањима.

Привредно су седамдесете почеле да не може бити боље. Почели су да се осећају резултати реформи. Други пут у историји социјалистичке Југославије (први пут је била година девалвације динара 1965), земља је 1972. године имала вишак у платном билансу.

Успева да извезе и мало префињеније производе. Југословенска бродоградња улази у ред првих десет у свету, а чак и из ЕИ Ниш телевизори стижу на западнонемачко тржиште. На другој страни цвета клириншки извоз за СССР, који први пут од 1948. године постаје прво одредиште за југословенски извоз. Клириншка трговина ће бити двосмислени благослов следећих двадесет година. Она ће побољшавати платни биланс, али ниски захтеви совјетског тржишта лоше ће утицати на побољшање квалитета.

ЗАПАДАЊЕ У ДУЖНИШТВО

ПОЛИТИЧАРИ дуго нису примећивали западање у дужничку замку. Борба против „отуђених центара финансијске моћи“ у Београду завршила се Пировом победом. Филијале великих београдских банака претворене су у независне инвестиционе банке република. Од 1975. године скоро потпуно је нестала савезна контрола над процесом узимања зајмова у иностранству. Децентрализација је уништила систем строге контроле узимања зајмова, коју су раније спроводиле централне финансијске институције у Београду. Сада кредите нису више контролисале зле београдске банке. Нико их није контролисао. А свако је могао да подигне кредит у иностранству, не само републике и покрајине већ и општине, па чак и предузећа.

 СУТРА: ВОЈНА И ЦИВИЛНА СЛУЖБА ПРОГАЊА ЈОВАНКУ БРОЗ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

СУКОБ СРПСКИХ ЛИБЕРАЛА СА ВЛАСНИКОМ РЕВОЛУЦИЈЕ: Српски либерали нашли су се у сендвичу између старих догмата и интелектуалне опозиције

08. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ХРВАТИМА БЕОГРАД КРИВ И ЗА ЛОШ РОД КРОМПИРА: Загребачки студенти су тражили хрватску војску и столицу за Хрватску у Уједињеним нацијама

07. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ОПЕРАЦИЈА "ФЕНИКС", УПАД УСТАША У ЗАПАДНУ БОСНУ: У обрачуну са терористима на планини Радуша погинуло је тринаест припадника ЈНА и милиције

06. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације