УЗДИЗАЊЕ СА САМОГ ДНА ИСТОРИЈСКИХ ОКОЛНОСТИ: Професор Живомир Младеновић открио је 1977. године непознату драму Лазе Костића "Окупација"

У МАРТУ 2011. године отишао је можда последњи живи представник чувене београдске филолошке школе.

ПОДСЕЋАЊА Живомир са мајком Смиљом 1935. Фото архив породице Младеновић- Јурковић

Докторанд код проф. Павла Поповића, аутор прве тезе о Јовану Скерлићу, проф. др Живомир Младеновић је живео тачно колико и епоха којој је припадао - читав век. Рођен у години када је умро Лаза Костић (1910), симболично, своје последње дело, посветио је управо овом великом српском песнику и предао га у штампу у својој сто првој години живота. Живомир Младеновић је био феномен, не само обичног људског живота, већ вероватно и доскора најстарији живи научник на овим просторима. Можда су му тако дуг, и до последњег дана плодан животни и радни век, подариле (неодживљене) године његовог оца Светозара и стрица Милоша, који су као српски војници мобилисани у Првом светском рату погинули и нестали већ у првим биткама 1914. године у Србији.

Рођен у Доњем Љубешу код Алексинца 5. новембра 1910. године, Живомир Младеновић школовао се у гимназијама у Алексинцу и Крушевцу, студије књижевности на Филозофском факултету у Београду уписао је давне 1930, а дипломирао 1934. године. Усавршавао се у Прагу (1932) и на Сорбони у Паризу (1936/1937), а споменуту тезу о Јовану Скерлићу у комисији, којом је председавао Александар Белић, одбранио и објавио 1940. године. Након Другог светског рата радио је у Институту за књижевност (касније укинут), а потом прешао у Одбор за народне умотворине при САНУ, где је провео читав свој радни век, до пензионисања, као научни саветник. Био је професор по позиву на универзитетима у Кембриџу 1970/1971. (Енглеска) и у Америци (Флорида, Беркли, Индијана, Харвард и Колумбија, 1976).

Оно, међутим, чиме је међу бројним делима Ж. Младеновић трајно задужио српску науку, јесте дело "Српски реалисти", чије му ауторство, стицајем чудовишних околности, није признато читавих пола века, а које је у својој десетој деценији живота ипак интегрално објавио (2007). Оно друго, можда још и важније, јесте рад на објављивању целокупне заоставштине Вука Стефановића Караџића, коју је Српска академија наука и уметности објавила у пет књига 1973-1974, са његовом обимном уводном студијом. Само овај подухват, достојан академске титуле, и поред врло афирмативног реферата најугледнијих академика Милоша Ђурића, Петра Колендића и Милана Будимира, ипак је, такође, на један волшебан начин склоњен са дневног реда у Одељењу књижевности и језика, и више никада није узет у разматрање. Експерт за српски реализам, отркивалац непознате драме Лазе Костића "Окупација" (1977), врстан фолклориста који нас је задужио капиталним пројектом објављивања Вукове заоставштине и другим књигама из народне књижевности, као научник прошао је, парадоксално, без и једне награде са Вуковим именом. Но, по властитом сведочењу, за живота је доживео признање за свој (оспоравани и ометани) рад од младих генерација научника и то је највећа награда коју је могао пожелети. То је, чини се, виша правда и специфичан пут који је Живомир Младеновић имао и остварио у нашој науци, одживевши сву меру свог људског века и послања на земљи.

НА ЈЕДНОЈ књижевној вечери (у Пожаревцу, 15. јуна 2023), током уобичајеног постављања питања након вечери, из публике нам се јавио један старији господин који је, уз питање постављено поводом моје књиге о којој смо говорили (Једна могућа аутобиографија Милице Јанковић), напоменуо да је давно, у часопису "Браничево" прочитао и мој разговор са проф. др Живомиром Младеновићем (1910-2011), који је, како је рекао, због невероватних чињеница за које је тада први пут чуо, купио тај број у десет примерака и разделио их пријатељима. Захваливши му се, с напоменом да код куће имам и опширније мемоаре проф. Младеновића у рукопису, које ми је он давно завештао, али за које не знам да ли ћу имати времена и снаге да их објавим, барем онако како сам замислила (са пропратном студијом), господин је готово завапио: „Молим Вас, учините то!”

Морам признати да ме је тај догађај са књижевне вечери у Пожаревцу иницирао да (након много година) потражим рукопис проф. Младеновића, откуцан на његовој старој ћириличној писаћој машини, са професоровом руком унетим исправкама, и да их поново прочитам.

Како је наступало лето, одлучила сам да рукопис укуцам у компјутер и на тај начин га „спасим” од могућности да ми се случајно не загуби и тако трајно пропадне. У вредност ових записа сам била сигурна још од тренутка када ми је рукопис професор Младеновић послао препорученом поштом, пишући га у својој деведесет и седмој години и улажући знатан напор и задивљујућу енергију да на преко стотину страница „завешта” не само свој заиста јединствен животни пут и људски век од равно сто година, као узбудљив и подстицајан пример - како се човек властитим способностима може уздићи са самог дна историјских и социјалних неоколности (као сироче без оца након Првог светског рата, у једном јужносрбијанском селу, у сиромаштву, са неписменом мајком) - до врхова у властитом усавршавању и самоостварењу кроз један заиста респектабилан научни опус, а да му ипак, сав тај учинак и тзв. каријера, у послератном периоду и идеолошким (не)околностима буде ускраћена и знатно осујећена. Ови разговори-мемоари сведоче о свему томе, а опус проф. Младеновића на овај начин остаје као сведочанство за нове генерације истраживача, да га они сагледају и на неки нов и неоптерећен начин протумаче и оцене.

ПРОФЕСОРА Младеновића сам упознала 2006, а поводом његове књиге "На изворима народне песме" (објављене 2005. године). Привучена неком класичношћу овог издања, како по обиму и опреми, тако нарочито по садржају - које се почетком XXI века ретко сретало - осетила сам да имам у рукама ванстандардну књигу из народне књижевности, какве одавно није било код нас и какву сам одавно прижељкивала да прочитам.

С обзиром на то да сам књигу добила као дар Вукове задужбине, ускоро сам написала и опширан приказ за њен лист Задужбину, који је ускоро и објављен. Био је то очигледно, „судбински сусрет” књиге и читаоца, тачније читаоца и аутора поменуте књиге. Иако ми је име професора Младеновића било познато, спорадично спомињано управо у вези са Одељењем за народну књижевност при САНУ, а нарочито након Вукове јубиларне године (када је објављена његова књига "Вуковим трагом", 1987), о професору нисам знала ништа, па чак нисам била сигурна ни да ли је реч о савременику или човеку из неке старије епохе (судећи по години рођења - 1910). Као да је у свему постојало неко „бело поље” у обрнутој сразмери са учинком који је био евидентан, кроз професорову респективну библиографију, наведену на крају ове књиге, што је било у обрнутој сразмери са његовом неприсутношћу и „невидљивошћу” у академској јавности.

А онда се десило друго чудо - на кућни телефон јавио ми се професор Младеновић лично, захваљујући се за приказ у Задужбини (који му је донео Љубиша Рајковић Кожељац) и замоливши ме да га посетим у његовој кући, у Рељковићевој 13, на Кошутњаку, како би ми поклонио сва своја објављена дела (међу њима и Академијино издање Српских народних песама из Вукове заоставштине у пет томова, за која сам била посебно заинтересована).

Нисам ни слутила да ће тај мој приказ књиге "На изворима народне песме" - примерен високом квалитету ове научне монографије - бити од толиког значаја за старог професора, али видеће се, и за мене. Из њега ће се створити једно велико књижевно пријатељство које ће трајати следећих шест година, све до краја професоровог живота (2011), а чији благотворни утицај траје и данас (кроз професорову породицу, нарочито кроз пријатељство са његовом кћерком, др Јеленом Раковић). Из куће-ризнице професора Живомира и његове супруге Оливере (рођ. Јурковић, познатог етнокореолога 1914-1988) у Кошутњаку, потекле су и неке моје наредне књиге: "Мемоари" Кларе Скерлић (2021), "Књига изабраних приповедака" Милице Јанковић (2022), као и многи радови настали на основу сачуваних докумената и фотографија, које сам у овој кући и њиховој богатој библиотеци имала у рукама: два лична примерка књига из библиотеке Јована Скерлића, фотографије и посвете значајних књижевница (Исидоре Секулић, Јелене Димитријевић, Бранимира Ћосића), албум фотографија Милице Јанковић и многих других.

КЉУЧНА СТУДИЈА

ЧИТАЈУЋИ студије у књизи професора Живомира Младеновића "На изворима народне песме", нарочиту пажњу ми је привукао најобимнији рад под насловом Српска академија наука и њено Одељење народне књижевности (и не само зато што сам око две деценије и сама пасионирано истраживала Етнографску збирку Архива САНУ, приређујући из ње неке моје важне књиге) - схватила сам да је ово не само кључна студија важна за историјат рада овог Одељења САНУ, већ и прича од ширег друштвено-културног значаја, чак једног "књижевног случаја" који ми до тада није био познат.

 СУТРА: ОДБРАНА ДОКТОРСКЕ ТEзE О СКЕРЛИЋУ У УНИФОРМИ 

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ОВЛАШЋЕНЕ СИЛЕЏИЈЕ ИЗМИШЉАЈУ ШПИЈУНЕ: На челу највећих извозних и увозних предузећа после рата у Југославији често су бивали удбаши

12. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

УДБА УПАДА У ПОГРЕШНЕ КУЋЕ СУМЊИВИХ ПИСАЦА: Ибеовце је Удба не само пратила него их и приморавала да уходе и пријављују своје сапатнике

11. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ВОЈНА И ЦИВИЛНА СЛУЖБА ПРОГАЊАЈУ ЈОВАНКУ БРОЗ: Југославија је имала до једанаест пута више администрације од других земаља те величине

10. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

СУКОБ СРПСКИХ ЛИБЕРАЛА СА ВЛАСНИКОМ РЕВОЛУЦИЈЕ: Српски либерали нашли су се у сендвичу између старих догмата и интелектуалне опозиције

08. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације