ОДБРАНА ДОКТОРСКЕ ТЕЗЕ О СКЕРЛИЋУ У УНИФОРМИ: Професор Живомир Младеновић је први у историји српске књижевности докторирао на Скерлићу

ВИДЕВШИ у фасцинантној биографији професора др. Живомира Младеновића много елемената и чињеница, и те како корисних и потребних савременом нараштају (с почетка XXI века), након прве посете и упознавања са Професором, што се одиграло лета 2006. године, предложила сам му, годину дана касније, у јуну месецу 2007. године, да сачинимо један разговор.

ПАТРИОТА Живомир на одслужењу ђачког војног рока у Сарајеву, 1934/35. године, Фото архив породице Младеновић- Јурковић

Биографија професора Младеновића јединствена је порука човека који је проживео читаво једно столеће и припадао самој нашој интелектуалној елити. Она истовремено сведочи о његовом релативном „неприсуству” и „невидљивости” у културној и научној јавности његовог/нашег времена (у обрнутој колико објективне чињенице радне биографије то показују). Рекао ми је да ће размислити. У јесен 2007. године стигло ми је опширно писмо - на пуних 16 страница текста куцаног ћириличном писаћом машином - да тај предлог одбија, али дајући у том писму већ све елементе својих будућих мемоара - које доносим у целини (Уводно писмо), као један, условно, минимемоар, који се фокусира на радни део биографије професора Младеновића и његову „осујећену” каријеру. 

Но, мало после тога, уочи нове 2008. године, на кућну адресу стиже ми позамашан рукопис професора Живомира Младеновића у форми мемоара, који је он, идући по мојим (већ давно послатим) питањима, испунио опширним одговорима. Послао ми их је препоручено, са пропратном белешком да са њима могу да учиним шта год хоћу и да је тај примерак који ми шаље једини који постоји. Бројне обавезе су ме те, а и наредних година, омеле да ове мемоаре прекуцам, а имала сам огромну одговорност да их сачувам, да бих потом и коначно порадила на њиховом објављивању. 

Дуго након смрти професора Младеновића (преминуо је у марту 2011, у 101. години) одужиле су се и те обавезе, све до 2023. године, када сам ове мемоаре коначно прекуцала, са одлуком да од њих начиним књигу. Читалац ће видети да се и у овом Уводном писму, као и у тексту самих мемоара, неке ствари понављају - њихово средиште представља стално истицана тврдња Младеновића о одузетом ауторству од стране Велибора Глигорића у случају рукописа Српски реалисти.

Управо зато сам делове овог штива замислила као опширну расправу у којој, користећи много ширу литературу од тврдњи Живомира Младеновића, покушавам да дам одговор на један од најнеобичнијих, и по последицама најкрупнијих случајева у српској књижевној науци друге половине XX века. Управо зато, ови мемоари превазилазе живот (по свему изузетан и значајан) једног човека. Они представљају симптоматичну слику једне епохе и разоткривају механизме функционисања једног изузетно идеологизованог периода после Другог светског рата. И шире од тога, ово је један од примера (који није усамљен) како појединац унутар система моћника којем идеолошки не припада, остаје без начина, не само да докаже своју истину, већ и да, упркос респективном опусу, оствари подразумевајући учинак и траг у том друштву. 

Систематски ометан, суочен са затвореним вратима свих институција, другим речима, са „одузетом каријером” - само је дуг живот професора Младеновића успео донекле да исправи ту неправду. Наживевши све виновнике свог удеса, професор Младеновић, симболично побеђујући не само кроз ово мемоарско завештање које је настало далеко после свих догађаја, него и сада, учитавајући се у историју српске књижевне науке, и кроз своја капитална дела која је почео да (само)објављује тек почетком XXI века „без бирократских препрека” - његова ће рецепција, нема сумње, само расти.

ПОЧНИМО од садржаја уводног писма професора Ковачевића које је датирано 10.октобра 2007. године: - Знам да од мене очекујете одговор на Ваша свеобухватна питања, која унеколико представљају скицу за моје мемоаре, али ја Вам их, бар засад, не могу послати.

У замену за њих, шаљем Вам копију анкете о својој сарадњи са Матицом српском, коју је на једвите јаде успео да од мене извуче негдашњи секретар Матице српске и уредник њенога Рада Драган Станић (Иван Негришорац, сада уредник Летописа Ма- тице српске).

Ви сте својим опширним и свеобухватним приказом  мога рада на народној књижевности учинили тако велику услугу да Вам се за њу никада нећу моћи одужити. Зато ћу Вам открити оно што никоме нисам открио, сем онолико колико је било нужно да се схвате околности у којима сам живео и радио.

Као студент сам се, стицајем прилике, толико истакао, иако нисам уверен да представљам неки изузетан феномен вредности, да су се око мене отимали професори Павле Поповић и Александар Белић, код кога сам студирао српски језик, док је професор Павле Поповић, који ми је предавао књижевност (под Б), у три маха, на анонимним светосавским конкурсима предлагао моје радове за највишу (Краљеву) награду (на I години за рад Борисав Станковић 1931. године, затим, 1933. г. Лаза Костић, живот и књижевно дело и најзад 1934. г. за рад Родољубље у југословенској књижевности).

Зато ме је приморао да књижевност узмем као главни предмет и за докторску тезу ми дао Јована Скерлића, тада можда најтежу могућу тему. Док сам био на постдипломским студијама у Паризу, професор Белић, у нади да ме ипак задржи за себе, предложио ми је да тему ограничим само на Језик Јована Скерлића, али Поповић није хтео ни да чује о томе, па сам наставио да радим, како је он желео - „целог Скерлића”. 

Он је, по обичају, на повременим састанцима, слушао о резултатима до којих сам дошао, не утичући ниуколико на ток мога рада, тако да са његовом смрћу нисам ништа изгубио, штавише, добио сам потпуну слободу одлучивања, па сам, услед наслућивања ратних заплета и повремено активиран као резервни официр, одлучио да тезу ограничим само на „Младост Јована Скерлића”. Већ у униформи резервног потпоручни- ка, која се по закону није смела скидати, пријавио сам одбрану тезе, и, пошто није било другога, Белић је формирао комисију и организовао мој докторски испит, који сам полагао, такође у униформи, 1940. године, а априла 1941. године, унапређен у чин резервног поручника, ступио сам у краткотрајни рат.

САЗНАВШИ из привременог заробљеничког логора у Сарајеву да наша војска у Црној Гори још није капитулирала, успео сам да побегнем из логора и не будем транспортован у заробљеништво. Када нисам могао да нађем наше борбене трупе, вратио сам се у Београд, где сам регистрован као ратни заробљеник на одсуству и враћен на своју редовну дужност професора Седме мушке гимназије. Као ратни заробљеник на одсуству могао сам сваки час да будем отпремљен у заробљенички логор у случају ако што скривим. Међутим, био сам остављен на миру, пошто сам савесно обављао свој посао у школи, не мешајући се у политику. Нисам веровао у комунистичку пропаганду, јер сам био искрени југословенски родољуб, али нисам се борио ни против оних који су у њу веровали.

Како је пред ослобођење Београда млади краљ из Лондона позвао све родољубе да се придуже народноослободилачкој борби, ја сам се, одмах по ослобођењу Београда, ставио на располагање Команди Београда и, примљен са чином интендантског поручника који сам имао за интенданте града Београда, организовао сам превоз бродовима за снабдевање града огревом.

За то време организована је политичка комунистичка држава Југославија. Старе, истакнуте представнике политичке, културне и економске грађанске класе требало је без саслушања и пресуде, смакнути и одузети им имовину, да би се на том гробљу подигла безрезервно покорна пролетерска класа. Ја сам са својом породицом био на удару из три разлога: прво, моји другови са Универзитета добро су ме познавали као једног од најистакнутијих југословенских родољуба (са Митром Митровић био сам класни колега) и никоме није падало на памет да ме врбује за присталицу Комунистичке партије, нити бих јој ја пришао, иако нисам припадао онима који су се борили против ње, па сам одбио предлоге колега истомишљеника, да се примим руковођења студентске и рационалне организације.

Међутим, за колеге комунисте, који су дошли на управу нове државе, било је руководствено начело: „ко није с нама, тај је против нас”, па је таквог, нарочито ако се посебно истакао, требало безусловно смакнути.

ПРОФЕСОР БОРЦИМА

КАДА је Шеста личка дивизија, којој је припадала комада Београда, кренула на Сремски фронт, професор Живомир Младеновић је  прекомандован за шефа штампе и ратног дописника њене новоформиране IV Космајске бригаде. После пробоја Сремског фронта одређен је за  руководиоца наставе у школи за младе борце разних бригада и организовао сам њихово основно и гимназијско школовање.

 СУТРА: СУДБИНА РУКОПИСА О СРПСКИМ РЕАЛИСТИМА 

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ОВЛАШЋЕНЕ СИЛЕЏИЈЕ ИЗМИШЉАЈУ ШПИЈУНЕ: На челу највећих извозних и увозних предузећа после рата у Југославији често су бивали удбаши

12. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

УДБА УПАДА У ПОГРЕШНЕ КУЋЕ СУМЊИВИХ ПИСАЦА: Ибеовце је Удба не само пратила него их и приморавала да уходе и пријављују своје сапатнике

11. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ВОЈНА И ЦИВИЛНА СЛУЖБА ПРОГАЊАЈУ ЈОВАНКУ БРОЗ: Југославија је имала до једанаест пута више администрације од других земаља те величине

10. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

УЗДИЗАЊЕ СА САМОГ ДНА ИСТОРИЈСКИХ ОКОЛНОСТИ: Професор Живомир Младеновић открио је 1977. године непознату драму Лазе Костића "Окупација"

13. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације