УСАМЉЕНИ ВУК У ГВОЗДЕНОЈ МРЕЖИ МОЋНОГ ПРЕПИСИВАЧА: Тандем Глигорић – Ђурић фалсификовао је записник о пријему Младеновића у Академију

ВЕЛИБОР Глигорић и његов верни помоћник, професор Војислав Ђурић, који су неприкосновено завладали у Академији и у културно-издавачким предузећима, успели су да Живомира Младеновића потпуно изолују и обезоружају.

РАЗУМЕВАЊЕ Живомир са будућом супругом Оливером непосредно пред рат, Фото архив породице Младеновић- Јурковић

Шта се са мном збивало када је за председника Академије дошао Глигорић, а за секретара Одељења литературе и језика, касније преименованог у Одељење језика и књижевности, Војислав Ђурић, све до тренутка када сам, спутаван у раду и лишаван ауторства својих животних остварења у славу Академије, био приморан да затражим превремену пензију, када ми је, као обичном пензионеру, ускраћен даљи рад на више за Академију важних пројеката и онемогућено објављивање завршених радова у њеном издању, у исто време када су ми била затворена врата свих издавачких предузећа, подробно сам писао у одговору на анкету Матице српске.

Глигорић и његов верни помоћник, Војислав Ђурић, који су непри- косновено завладали у Академији и у културно-издавачким предузећима преко својих ђака (које су у њима намештали) и успели да ме потпуно изолују и обезоружају, а то им је било утолико лакше што им ја нисам пружао никакав отпор, ради чега је било потребно јавно открити због чега су они то чинили, јер сам био свестан да би око тога избио на видело велики јавни скандал и да ће они, уместо кукавичке закулисне борбе, предузети против мене свим моћним средствима која су заграбили и повести јавну подлу борбу и учинити све што могу да би уништили и укаљали мој углед и научна признања која сам до тада био стекао у земљи и иностранству. Тако да - тиме не бих добио ништа друго, него жаљење и унижење себе и своје породице којој, као ни иком другом, нисам поверавао у каквој сам невољи. Нисам поверавао ни угледним пријатељима и колегама који су се пожртвовано борили за мене на основу онога што сам до тада био постигао, иако ми је подмукло све омаловажавано да не бих добио признања које сам заслуживао, па чак ни храбром, добром и праведном Милошу Ђурићу, који ме је са Петром Колендићем и Миланом Будимиром предложио за дописног члана Академије. Када је Глигорић наложио Војиславу Ђурићу да фалсификује записник Одељења и када су њега, као председника Академије, наводно, „предлагачи замолили да задржи предлог да се о њему не одлучује”, а затим раширили лаж да је Милош Ђурић повукао потпис са предлога, Ђурић је писмом потпредседнику Академије Бартошу огорчено демантовао то, и због те срамотне клевете ускоро умро од инфаркта. Не кајем се што му нисам открио тајну због чега су Глигорић и Ђурић тако поступили, јер сам био сигуран да би их јавно оптужио и увукао не само мене, него и себе, у борбу са подмуклим противницима у којој би се још више наједио и окрњио општи углед који је уживао. Тако да је, ако је то нека утеха, на једнодушни захтев свих, после преране смрти, сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Мени није било лако да поднесем удаљавање из Српске академије наука, у којој сам, поред свих сметњи и поменуте двојице, постигао знатне научне успехе и стекао неоспоран углед и признање у земљи и иностранству. Било ми је најтеже што су резултати које сам постигао омаловажавани и што су дела која сам дугогодишњим радом остварио свуда уздизани, але не као моја лично, него заједно са другима који им нису ништа допринели. Тешко бих то могао да поднесем да се нисам изоловао у кућицу крај мора, у брдовитом сутоморском залеђу, где сам након превременог пензионисања годинама усамљено живео и наставио мучну борбу као „усамљени вук”, како ме је мој поштовалац, академик Душан Недељковић у шали називао. Дограђивао сам кућу, обрађивао тврдо каменито тле, садио воћке и настављао свој бесперспективни научни рад, настојећи да довршим и припремим за штампу бар неке од својих многобројних необјављених рукописа. А то ми није било лако у гвозденој мрежи у којој су ме држали они који су се бојали да не откријем тајну мога позајмљеног, што не рећи, украденог рукописа о српским реалистима.

НЕ СЕЋАМ се да сам икада иког мрзео или му завидео, нити сам желео да некоме нанесем увреду и зло, па чак ни својим заклетим непријатељима какви су ми постали Глигорић и мој две године млађи колега, Војислав Ђурић. Чак сам спреман да признам и њихове заслуге за нашу културу, иако су они учинили све што су могли да из својих себичних разлога, униште мене. Дража ми је објективна, праведна критика, него заслужена похвала, и нисам од оних који истичу сопствене заслуге и хвале свој рад. Зато сам био спреман да пређем ћутке преко свега зла које су ми причинили, да прежалим све што ми је оспорено и отето и да почнем да се борим да одржим, колико је то могуће, свој радни елан.

Успоставио сам везу са Културном рубриком Политике која ми је радо објављивала осврте на важније појаве у научном и књижевном животу Југославије. Као један од најугледнијих чланова Савеза удружења југословенских фолклориста, редовно сам учествовао на његовим годишњим конгресима у разним републикама некадашње Југославије, као и на међународним славистичким конгресима у свим словенским државама, на Балканолошким конгресима у другим балканским земљама, као и на другим научним скуповима у нашој земљи и иностранству и објављивао своје реферате у зборницима са тих конгреса.

Међутим, били су узалудни сви моји покушаји да објавим неке од својих већих радова у нашим издавачким предузећима која су једина имала новаца за то. Чак је и Матица српска, са којом сам одржавао дугогодишњу сарадњу, одбила да ми објави више година припреман капитални петотомни зборник преписке Југословена са Чесима и Словацима, иако је и сама учествовала у омогућивању мога истраживачког рада у Чехословачкој. Једино ме је Младен Лесковац, који се упорно борио да омогући да Српска академија наука објави моју студију Непозната драма Лазе Костића (која је, приморана да то учини, изменила њен наслов да би ме омаловажила), и позвао ме, као незаобилазног стручњака за Лазу Костића, да као члан редакције за издавање Сабраних дела Лазе Костића, приредим за штампу две књиге са његовим трагедијама и комедијама.

НАЈЗАд су се, на једвите јаде, нашла два озбиљна, непристрасна млада научника, који су, као и многи други, ценили мој рад - Драган Лакићевић као уредник издавачког предузећа Рад и Љубинко Раденковић као рецензент, који су успели да објаве моју књигу Трагања за Вуком, 1987. године. Књига је дочекана са одушевљеним похвалама од стране стручне критике и шире јавности. У Културно-просветној заједници Србије приређена јој је свечана промоција, на којој су говорили у њену похвалу врсни познаваоци Вукова живота и рада и српске народне поезије. Тим похвалама се придружио и Миодраг Матицки, само што је учинио једну малу, пријатељску примедбу, да нисам увек наводио имена оних који су пронашли изворе којима сам се користио. Знао сам да се повео за нетачним тврђењем Илије Николића, у Политици 1970. године, да је Војислав М. Јовановић (Марамбо) 1960. године са њиме, као својим „учеником” (асистентом - прим. С. Г), учинио „значајно и до данас необјављено откриће” - открио је име певача Тодора Икова, аутора анонимног зборника народних песама у Вуковој заоставштини, иако сам то откриће учинио ја много раније и о томе писао још од 1957. године. Да говорника не бих довео у неприлику, то нисам рекао, већ сам само кратко напоменуо да сам се служио изворима које сам сам открио. Како нисам желео да уздижем свој рад, нисам се освртао ни на тобожње „значајно откриће”, које је објавио Николић, о чему су, на исти начин писали и други, да би себи, поред Јовановића, повећали углед. Због тога што не волим полемику, одлучио сам се на њу тек онда када је Дејан Ајдачић у Расковнику 1993. године, између осталог, написао: „За разлику од Живомира Младеновића, који прећуткује Јовановићев налаз, Илија Николић 1970. године са поштовањем подсећа културну јавност на откриће Његошевог (Иковог) зборника народних песама”. У обимном, документованом полемичком чланку, указао сам на неосновано тврђење о првенству Јовановићева (Марамбоовог) ауторства Икова зборника.

Мирјана Дрндарски је то у Задужбини представила као „делимично резигнирану, делимично увређену одбрану од лаика”, сарадника Расковника, које је позвала да одговоре на те оптужбе. Разуме се да нико није могао, ни имао шта да одговори, али сам ја на то за мене ниподаштавјуће и увредљиво писање упутио писмо уреднику Задужбине Николи Вујчићу, које он није хтео да објави, док је објавио нови чланак Ајдачића у коме се и даље заступало Јовановићемо првенство у открићу ауторства Тодора Икова. Пошто нисам желео да водим полемику са уредником листа Вукове задужбине, ја сам оставио будућим, непристрасним истраживачима, да ту ствар расправе.

СТРУЧЊАК ЗА ЛАЗУ КОСТИЋА

ЈЕДИНО се Младен Лесковац, упорно борио да омогући да Српска академија наука објави студију професора Живомира Младеновића Непозната драма Лазе Костића (која је, приморана да то учини, изменила њен наслов да би га  омаловажила), и позвао га , као незаобилазног стручњака за Лазу Костића, да као члан редакције за издавање Сабраних дела Лазе Костића, приреди за штампу две књиге са његовим трагедијама и комедијама.

 СУТРА: СТРОГА ТАЈНА О ПЛАГИЈАТУ ИПАК ПРОДИРЕ У ЈАВНОСТ 

Препоручујемо

Фељтон

0 9

ОДБРАНА ДОКТОРСКЕ ТЕЗЕ О СКЕРЛИЋУ У УНИФОРМИ: Професор Живомир Младеновић је први у историји српске књижевности докторирао на Скерлићу

14. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

УЗДИЗАЊЕ СА САМОГ ДНА ИСТОРИЈСКИХ ОКОЛНОСТИ: Професор Живомир Младеновић открио је 1977. године непознату драму Лазе Костића "Окупација"

13. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ОВЛАШЋЕНЕ СИЛЕЏИЈЕ ИЗМИШЉАЈУ ШПИЈУНЕ: На челу највећих извозних и увозних предузећа после рата у Југославији често су бивали удбаши

12. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

УДБА УПАДА У ПОГРЕШНЕ КУЋЕ СУМЊИВИХ ПИСАЦА: Ибеовце је Удба не само пратила него их и приморавала да уходе и пријављују своје сапатнике

11. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације