ГАШЕЊЕ БЕОГРАДСКЕ ФИЛОЛОШКЕ ШКОЛЕ: Младеновићево животно дело Српски реалисти инелектулано је покрао академик Велибор Глигорић

ПОСЛЕ открића нечасних поступака Велибора Глигорића и Војислава Ђурића, двојице угледних професора и академика, нико, баш нико од њихових многобројних ученика, колега и пријатеља није јавно устао у њихову одбрану.

СУПЛЕНТ Младеновић са колективом VII мушке гимназије (седи у првом реду трећи здесна), Фото архив породице Младеновић- Јурковић

Мој добар пријатељ, Мирослав Пантић, дугогодишњи секретар Одељења језика и књижевности Академије, који је био сведок свега онога што је било предузимано да се обезвреди и онемогући мој опстанак и рад у Академији, упозорио ме једино да је Владан Недић знао да ми је „придодат” као приређивач петотомног зборника Вукових народних песама, како би се умањила моја заслуга као јединог приређивача, али ме то није изненадило, нити сам због тога Недићу шта замерио, јер ми је био искрен и одан пријатељ и вредно се прихватио да са мном сравни прекуцане текстове са оригиналима, не очекујући, као ни ја, да ће га за то приказати као једног од приређивача зборника. Када му је то, међутим, Ђурић као уредник учинио, није одбио, јер му је то неочекивано ауторство ласкало, а могао се и понадати да ће му помоћи да буде изабран за дописног члана Академије, што до тада није могао бити због одвише танког броја озбиљнијих научних радова, како се говорило. Ја сам му тај избор свесрдно желео, али он је, на жалост, изненада умро 1976. не дочекавши ту почаст.

Мени је било драго што сам из разговора са Пантићем видео да нико у Академији није био увређен због открића нечасних поступака њених уважаваних редовних чланова и највиших часника, и утолико драже што сам у њој уживао углед међу већином њених чланова и службеника, и што сам у њој и уз њену подршку провео највећи број зрелих радних година и објавио дела која и њој могу да буду на част. Још милије ми је било када ме је академик Мирослав Пантић, у сагласности са секретаром Одељења литературе и језика, академиком Предрагом Палавестром, који је тај положај заузео после њега, предложио за Вукову награду 2004. године. Нисам је добио, јер је то спречио Мирослав Егерић, чији сам рад ценио, као и он мој, пре него што се суочио са немилим открићем о својим вољеним професорима. Да би се осветио за неугодно сазнање о њима, пошао је њиховим трагом.

Онемогућио ми је Вукову награду, за којом ја и не жалим, као ни за чланством Академије, али ће и њега, као и његове професоре, неумитни суд времена осудити што одговорну дужност која им је поверена нису вршили како треба.

ИАКО превише доцкан и у тешким приликама које су дочекали Србија и српски народ, када је мало коме до читања и када се већи део књижевног и научног рада почео сажимати у интернетске изводе, отпочео сам - када сам добио могућност за то - да објављујем. Бар најважније своје рукописе, које ми је било онемогућавано да штампам, у нади да ће их можда будући истраживачи непристрасно оценити и њима се користити. Тако сам 2005. године, код Чигоја штампе објавио књигу На изворима народне песме. Нисам очекивао никакав повољан одзив на њу, сем огорчене нападе оних о којима сам у њој писао, држећи се познатог класичног начела: „Платон ми је пријатељ, али истина још већи”. […]

Остало ми је, ради потврде истине о присвајању, уствари крађи мога рукописа о српским реалистима, чије је штампање деценијама било онемогућавано, да тај рукопис, без битних редакторских измена и додатних резултата проучавања објавим, што сам у последњој књизи - Српски реалисти ове године и учинио, и показало се да је та књига, иако писана још 1947. године, још увек актуелна и тражена.

Понављам да није потребно да ништа више учините од онога што сте учинили за моју афирмацију као научног и књижевног радника и ја Вам, уз искрене изразе захвалности, ради тог и пишем ово писмо, које ће достићи готово обим читавог штампаног табака. Због тога Вам и не могу одговорити на сва питања која сте ми поставили. Нешто мало о моме пореклу, детињству и школовању, као и о томе како сам се определио за проучавање књижевности, наћи ћете у ксерокс-копији чланка „Од неправде до Академије” Радмиле Мишић у другом издању књиге Разнели нас ветрови ко маслачке. Остаје ми само толико простора (и времена) да Вам одговорим на питање на чему сада радим, када 5. новембра ове године, у уском породичном кругу, прослављам 98. рођендан. Спремам за штампу књигу Живот и књижевна дела Лазе Костића, један од три темата награђених највишом (Краљевом) наградом 1933. године, и да Вам још једном захвалим и пожелим плодан и успешан рад.“

НАСТАВАК фељтона који је пред читаоцма „Новости“  замишљен је као расправа и покушај ишчитавања једне другачије (и неостварене) радне биографије професора Ж. Младеновића, у односу на ону која се стварно догодила у нашој послератној науци о књижевности. Његова књига мемоара и наставак текста прилог су ономе што је истакнуто као несумњиво главни садржај мемоара др Живомира Младеновића (а то је „случај” професоровог животног дела Српски реалисти који је плагиран од тад несумњиве „величине” у једном идеологизованом времену - Велибора Глигорића, захваљујући којем је тад постигао све академске позиције, укључујући и звање академика), сада сагледан кроз радове и других, савремених аутора, без предрасуда и отклона, који, у тренутку када су писали о критичару Велибору Глигорићу, о овом „књижевном случају” нису знали ништа, или врло мало, а ипак су били на трагу и врло близу тврдњама проф. Младеновића, кога је, међутим, у деценијама друге половине ХХ века мало ко слушао - у систему чврсто утврђених позиција, у којима за Младеновића није било места.

Започињући у првом делу мемоара своју радну биографију, са заиста импресивним чињеницама (као студент Павла Поповића, три пута награђиван Светосавском наградом, са првим одбрањеним докторатом о Јовану Скерлићу код Александра Белића), др Живомир Младеновић несумњиво је имао све предуслове за (подразумевајућу) сјајну универзитетску каријеру на Београдском Универзитету. Међутим, то се није догодило.

У „случају” Живомира Младеновића види се, заправо, један прекинути континуитет београдске филолошке школе на књижевном одсеку Београдског Универзитета, чији је Живомир Младеновић био, уствари, последњи ученик и изданак (а дуго и једини живи сведок те епохе). Директно проистекао, тако непосредно везан учењем и научним радом за њена највећа имена која су ову школу и формирала (што је он доврхунио и првим докторатом о младом Јовану Скерлићу, одбрањеним уочи рата 1940), а о чему се мало знало у другој половини ХХ века. У ту фазу спада и његово десетогодишње, пасионирано истраживање епохе српског реализма, рукопис написан између два рата управо у маниру те класичне београдске филолошке школе - који је након Другог светског рата поднео на анонимни конкурс Министарства просвете 1947. очекујући, природно, да на основу овог уџбеника добије заслужено место предавача на универзитетској катедри. То се, међутим, изродило у чудовишан парадокс!

Упорне тврдње

НА ОВОМ месту покушаћемо да проговоримо о неочекиваном тренутку „преусмерења” неоспорно блиставо започете каријере др Живомира Младеновића пре Другог светског рата, а која је након ослобођења само имала да се „природно” настави, па чак и без обзира на темељно промењен друштвени и идеолошки систем. Како и зашто се то није догодило сазнајемо, не само из  мемоарског завештања Младеновића, већ и уз помоћ литературе која је у међувремену настала, и то кроз студије које и не дотичу „професоров случај”, а ипак коинцидирају са његовом (упорном) тврдњом- да је интелектуално покраден.

 СУТРА: НЕЗАЈАЖЉИВE ОСВЕТE АКАДЕМИКА ГЛИГОРИЋА 

Препоручујемо

Фељтон

0 9

ОДБРАНА ДОКТОРСКЕ ТЕЗЕ О СКЕРЛИЋУ У УНИФОРМИ: Професор Живомир Младеновић је први у историји српске књижевности докторирао на Скерлићу

14. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 9

СТРОГА ТАЈНА О ПЛАГИЈАТУ ИПАК ПРОДИРЕ У ЈАВНОСТ: Професор Живомир Младеновић је редовно позиван на све научне славистичке скупове

17. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

УСАМЉЕНИ ВУК У ГВОЗДЕНОЈ МРЕЖИ МОЋНОГ ПРЕПИСИВАЧА: Тандем Глигорић – Ђурић фалсификовао је записник о пријему Младеновића у Академију

16. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

СУДБИНА РУКОПИСА О СРПСКИМ РЕАЛИСТИМА: Широм Србије, а посебно у Београду, солунски борци су проглашавни "народним непријатељима"

15. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације