ИСТОРИЈА БЕШЧАШЋА ИЗ ИДЕОЛОШКИХ ВРЕМЕНА: Објављивањем 2007. Младеновићевог "српског реализма" скинута је мрена из историје књижевности

МОЖЕМО се и запитати, ако Ж. Младеновић о интелектуалној крађи није није смео да проговори 1948, зашто то није учинио много година касније?

ИДИЛА Породични дани у Рељковићевој 13 на Кошутњаку, Фото архив породице Младеновић- Јурковић

У самом Ж. Младеновићу био је, очигледно, један јак унутрашњи конфликт, о којем он такође пише у мемоарима. На једном тасу био је научни углед, Академија у којој је радио и то захваљујући позиву Александра Белића (од које је, како понавља, имао лепе прилике за истраживачки рад, гостовања и предавања „по позиву” у иностранству, дакле, све оно што припада једном научном раднику), а на другом, судска парница против тад најмоћнијих „часника”, под истим кровом. Заиста, са отвореним питањем, како би се све завршило, преовладала је жеља за миром, неопходним за научно-истраживачки рад. Младеновић се определио за ово друго, за „линију мањег отпора”, мада остаје чудно да то није поделио чак ни са породицом.

Али, Живомир Младеновић је добио једно божије преимућство - живео је толико дуго, да је надживео и епоху и виновнике своје осујећене каријере, наишавши на младе људе, нове генерације без предрасуда, који су га први озбиљно схватили (и прихватили). Иако без адекватно остварене каријере и правовремених признања за свој научни рад, његова дела тек сад доживљавају своју пуну рецепцију и сведоче о изузетном прегаоцу, методолошки прецизном и филолошки класично образованом ствараоцу у српској књижевној науци. Као што смо рекли, Живомир Младеновић је био дуго последњи живи настављач београдске филолошке школе, читав један век од када је она основана на катедри Београдског универзитета, иако на њој није никада радио.

Симболично, тачно 60 година од настанка рукописа (1947), Живомир Младеновић је ипак (за живота) објавио интегрално издање својих „Српских реалиста“ (2007) доживевши личну и моралну сатисфакцију, нарочито од млађих колега научника. Сада, када постоје две књиге под истим насловом: прва – „Српски реалисти“, Велибора Глигорића (1954) и друга - Живомира Младеновића (2007), било је могуће и врло лако извршити просто поређење обе књиге, што је већ и учињено у једном раду , али без значајнијих резултата - јер ту је присутно само текстолошко поређење, и то само на микро-узорку, па тако и сами закључци ове анализе не доносе ништа ново.

КАДА у овим мемоарима апстрахујемо централну тему, ту „историју бешчашћа” која му је обележила живот и каријеру, Ж. Младеновић је у својим записима готово књижевник који изузетно сликовито описује своје тешко и сиромашно детињство, мукотрпно школовање, са увек једном јасном звездом-водиљом пред собом у коју верује и која га никада не напушта, где се степеник по степеник пење у том личном самоусавршавању, дајући на крају читаоцима једно непроцењиво животно искуство, у чему се, упркос свему, сагледава и једно животно задовољство учинком и самооствареношћу.

Остаје за нове нараштаје ово мемоарско казивање као слика једне епохе, како предратне, тако и послератне, и друштва које је у доброј мери утицало на овакав заплет. Живомир Младеновић није био једина жртва тога друштвеног система и послератне комунистичке идеологије, али са животом који је довољно дуго поживео - кроз ове мемоаре, он добија својеврсну моралну сатисфакцију. Ови ретко искрени и повремено „жестоки” мемоари једног стогодишњака, коме је биолошко трајање коначно дало прилику и дозволило му да јавно проговори, по нашем мишљењу, јесу вредно, искрено и истинито сведочење о једном времену, где се могу срести бројна велика имена из наше књижевне историје и културе, као и наши савременици. Они приказују сву меру и распоне људских карактера, поступака и слабости као различитих облика људске природе.

Живот и рад др Живомира Младеновића су стога парадигматски пример и студија једног „случаја” у нашој филолошкој науци, а чији ће се учинак и значај, очигледно, тек самеравати. Иако скрајнут из своје епохе, он постаје значајан за следећу - по заиста капиталним доприносима (од неколико студија о Јовану Скерлићу, преко приређивања Вукове заоставниште у пет томова, те незаобилазним студијама из народне књижевности, све до открића непознате драме Лазе Костића „Окупација“, или преписке Симе Матавуља, закључно са „Српским реалистима“ - који су уствари стајали на почетку његовог рада - и са којима, уз студију о Лази Костићу (изашле постхумно, 2011) и заокружује свој стваралачки опус.

ЛЕТА 2006. године, предложила сам професору Младениовићу да годину дана касније, у јуну месецу 2007. године, да сачинимо један разговор. Уочи нове 2008. године, на кућну адресу стиже ми позамашан рукопис, датиран 10. октобра 2007. године, професора Живомира Младеновића у форми мемоара, који је он, идући по мојим (већ давно послатим) питањима, испунио опширним одговорима.

На једно од мојх питања : „Како размишљате о свему данас, када је толико тога иза Вас и када су престале околности које су Вас својевремено научно осујећивале. У време када сам Вас посећивала припремајући питања, било је и ово:`Када ћете објавити Ваше интегрално издање `Српских реалиста`?` Сада се оно појавило из штампе, што је, свакако, најзначајнији доживљај „историјске” правде и личне сатисфакције, али, чини се и прилог српској култури са које је скинута још једна мрена у новијој историји српске књижевности XX века.“

Професор Младеновић је, поред осталог,  одговорио:

- У првом делу књиге „Српски реалисти“ (издање Чигоја штампе, 2007), налази се од страна 13. до 276. оригиналан рукопис који сам средином јуна 1947. године на расписани конкурс предао, у два примерка, Министарству просвете Србије, под шифром „Литист”, са насловом  „Историја српске књижевности за VII разред гимназије“ („Српски реалисти“). Рукопис и копију примио је Војислав Ђурић, тадањи руководилац Просветног савета и помоћних Министра просвете, Митре Митровић, уз напомену: „То ће им добро послужити”.

Рукопис је заведен у протоколу Министарства, па ми је оригинал враћен без икакве оцене, а копија предата Велибору Глигорићу, хонорарном универзитетском професору српског реализма, који тада, судећи по његовом уводном предавању, није готово ништа знао о овом књижевном правцу, и то не ради оцене, како је конкурс предвиђао, већ да се њиме користи као својим, пошто му је Ђурић открио име писца. Били су то и законски и морални прекршаји, који су омогућавали присвајање, у ствари плагијат. Он је већ био познат у јавности, као и Ђурић, па су били неспокојни, и он који се том пљачком користио, и онај који му је њу омогућио, очекујући за њу узвратне услуге. Сложили су се у томе да је најсигурнији начин, уобичајен у то несигурно време, да се опљачкани, тада већ познати књижевни и научни радник, ликвидира. Пошто је неуспео покушај да се отпремим на Голи оток, јер ни тада, а ни касније, нисам био члан Комунистичке партије, онемогућена ми је дотадашња сарадња са издавачким предузећима, а када сам наставио рад као научни сарадник Института за проучавање књижевности Српске Академије наука, он је укинут, а онемогућено ми је и да се запослим изван ње. Када сам се на раду у Академији толико истакао да сам предложен за њеног дописног члана, они су, заузевши одговорне положаје у њој, то спречили. Тада ми је Ђурић, као секретар Одељења језика и књижевности, иако то од њега нисам тражио, признао: „Не могу ништа да учиним за тебе за Глигорићева живота”. Међутим, он је наставио да омета мој рад и сарадњу са Академијом и после Глигорићеве смрти, као што је и спречавао да објавим „Српске реалисте“, који се сада први пут налазе пред читаоцима.

ЗАСЛУЖЕНО МЕСТО У НАУЦИ

ПРОФЕСОР Живомир Младеновић свакако ће тек заузети своје заслужено место у српској књижевној науци где је, за његовог времена, систематски био ометан и уклањан. Његови мемоари, заједно са студијом која је пред читаоцима "Новости", су прилог том утврђивању трајног места и учинка у српској књижевној науци и култури овог упорног и истрајног истраживача наше књижевне баштине.

 СУТРА: СВЕДОК ЗЛОУПОТРЕБА У СРПСКОЈ АКАДЕМИЈИ 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

НЕЗАЈЕЖЉИВЕ ОСВЕТЕ АКАДЕМИКА ГЛИГОРИЋА: Глигорић је омаловажавао оснивачe модерне српске критике Јован Скерлића и Богдана Поповића

19. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 5

ГАШЕЊЕ БЕОГРАДСКЕ ФИЛОЛОШКЕ ШКОЛЕ: Младеновићево животно дело Српски реалисти инелектулано је покрао академик Велибор Глигорић

18. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 12

СТРОГА ТАЈНА О ПЛАГИЈАТУ ИПАК ПРОДИРЕ У ЈАВНОСТ: Професор Живомир Младеновић је редовно позиван на све научне славистичке скупове

17. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

УСАМЉЕНИ ВУК У ГВОЗДЕНОЈ МРЕЖИ МОЋНОГ ПРЕПИСИВАЧА: Тандем Глигорић – Ђурић фалсификовао је записник о пријему Младеновића у Академију

16. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације