СВЕДОК ЗЛОУПОТРЕБА У СРПСКОЈ АКАДЕМИЈИ: Од Вука Караџића Младеновић је научио када се истина која угрожава живот открива, а када се прећути

ПРЕД Нову 2008. годину, на кућну адресу стигао ми је позамашан рукопис Живојина Младеновића у форми мемоара, који је он, идући по мојим (већ давно послатим) питањима, испунио опширним одговорима.

УСАВРШАВАЊЕ Младеновић за време боравка у Америци 1976, као Фулбрајтов стипендиста , Фото архив породице Младеновић- Јурковић

На једно од питања, наведено у прошлом наставку фељтона, професор је одговорио:

- Рукопис „ Српских реалиста“, као документ, објављујен је без битних измена, онакакв какав је био поднет Министарству просвете, без Радоја Домановића, кога нисам био стигао да редигујем до конкурсом одређеног рока. Рукопис показује како сам схватио српски реализам у својој 37. години, када сам се спремао да га предајем на Универзитету, ако ми то буде омогућено. Међутим, иако га је присвојио и предавао по њему други, а мени било онемогућено да га објавим, ипак је утицао на проучавање српског реализма у време када је систематски потискивано и гушено све оно што је било српског националног духа. Показало се да је ова књига још актуелна и да може да послужи и новим генерацијама студената, као и предавачима српског реализма у вишим и средњим школама.

Други део књиге (стр. 279-510), под насловом: „Проблеми развоја релизма од Игњатовића до Домановића”, садржи дванаест предавања са семинара која сам одржао на Коларчевом универзитету од 3. фебруара до 23. априла 1967. године, којима студенти нису могли да присуствују, јер им је то било забрањено од стране Глигорића, а како ни једно издавачко предузеће није пристало да их објави, и ова се предавања сада први пут појављују пред читаоцима, заједно са Радојем Домановићем, кога нема у присвојеним „Српским реалистима“ Велибора Глигорића, објављеним 1952. Овде је приказано како су српски реалисти израстали из својих претходника. Верујем да ће у овим предавањима, иако су писана пре четрдесет година, наћи понешто ново и они стручњаци који су се све до данас неометано бавили проучавањем српског реализма. У трећем делу књиге (стр. 511-621), налази се известан број чланака и огледа о српским реалистима које сам објавио у разним дневним листовима, часописима и научним зборницима, од 1936. до 2003. године, како би, сви на једном месту, били приступачнији читаоцима. […]

ПО ОСВЕШТАНИМ правилима, име писца рукописа поднетом на расписани конкурс није се смело откривати оцењивачима пре доношења одлуке. Међутим, као представника највише просветне власти у земљи, иако је био свестан да тиме чини прекршај који забрањују и закон и морал, Војислав Ђурић је открио моје име као писца Глигорићу, хонорарном професору реализма на Филозофском факултету, а овај је рукопис присвојио и према њему почео да предаје српски реализам. Обојица су били свесни да је то пљачка. По једној изреци, ако лопову кажеш да је лопов, омрзнуће те за цео живот. Ја им то никад нисам рекао, али сам им с правом могао рећи, и они су ме утолико више омрзли и, стално стрепећи да не откријем њихову пљачку, предузимали су све што су могли, наравно потајно, иза леђа, да ме униште, како би се безбедно могли користити опљачканим пленом: неуспео покушај да будем отпремљен на Голи оток, укидање Института за проучавање књижевности Академије наука - како бих остао без посла у њој, уз истовремено онемогућавање да се изван ње запослим према својој спреми; неуспели покушаји да ми се откаже рад у Одбору за издавање корпуса народних песама, онемогућавање избора за дописног члана Академије, умањивање моје заслуге за приређивање петотомног зборника Вукових необјављених песама, принудно превремено пензионисање уз ускраћивање сарадње са Академијом и сметње да ми Академија објави студију „Непозната драма Лазе Костића“, па је, када се у томе није успело, измењен њен првобитни наслов. Моја велика кривица је била што сам веровао у поштење истакнутих чланова Партије, која је проповедала правду,а чији су представници, били спремни на највеће злоупотребе.

НИСАМ учинио ништа од онога што је требало учинити да би се избегле, или бар умањиле те невоље, јер сам поступио онако како ми је једино било могуће. Знао сам да су пљачкаши очекивали да се као опљачкани јавно појавим и били су спремни да ме читавим низом лажи и клевета не само ућуткају, него и заувек униште. Да ме јавно нападну нису се усуђивали, најпре због ауторитета који сам имао као демобилисани поручник ЈНА и службеник Народне скупштине, а касније као сарадник Академије наука и све истакнутији научни радник, јер су се бојали да у одбрани не будем приморан да откријем њихову недостојну улогу, па су зато стално настојали да ме потајно и подмукло униште. На своју жалост, уз стално неспокојство и зебњу да тајна о њиховој пљачки и злоупотреби не продре у јавност, они у томе нису успели, бар не у потпуности, јер сам, ометан у једној врсти истраживања, са исто таквим успехом отпочињао друго. Тако сам се, онемогућаван да наставим рад на Скерлићу и српском реализму, определио за проучавање живота и рада Вука Караџића и проблема српске народне поезије. За народну књижевност, коју сам заволео још у детињству, не бих никад имао толико времена, а проучавајући са успехом живот и рад Вука Караџића, он ми је постао најдрагоценији учитељ и узор у животу и раду. Од њега сам научио када се истина која угрожава живот може открити, а када је ваља „лепо прећутати”. Њега су, као и мене, ометали и онемогућавали у раду, али он је то стрпљиво подносио и истрајно радио на остварењу идеала које је себи поставио као животни циљ. Уместо да га сломе, препреке су га челичиле и допринеле да постане оно што је био - ВУК.

НИСАМ имао разлога да завидим Глигорићу и Ђурићу на постигнутим успесима у каријери, које су остварили захваљујући пљачки мојих „Српских реалиста“. Пре су они имали разлога да завиде мени, што сам и поред свих невоља које су ми причињавали и умањивали њихов значај, објавио бројна дела, стекао уважавање у земљи и изван ње. Нисам их мрзео, јер сам знао да су ометали мој рад и учинили све што су могли, као васпитаници комунистичког морала, да „циљ оправдава средства”. Пре су они мене неодољиво мрзели, јер сам био једини живи сведок њихове пљачке и злоупотребе. Био сам спреман и да признам њихове заслуге за васпитање универзитетске омладине, којој су штедро додељивали положаје на универзитетима и у издавачким установама, иако су је мобилисали против мене, јер су многи из њених редова ценили мој научни рад и радо слушали моја предавања на научним скуповима. Још више су ме ценили они којима сам, изазван, наговестио разлоге због којих су били мобилисани против мене.  Када сам у студиозној „Историји српске књижевности“ Јована Деретића, у којој му је било забрањено да спомене моје име, видео напомену да Глигорићеве „послератне научно-критичке студије (...) као да не потичу од истог човека” (Београд, 1983, стр. 567), напоменуо сам Деретићу ко је тај „други човек”. То га је јако изненадило, тек тада је схватио зашто му је било забрањено да ме уврсти у   књигу, па ми је, до краја живота, био привржен и одобравао моје оцене поводом појединих реферата на научним скуповима.

ЗАСЛУЖЕНО КАЖЊАВАЊЕ

АКАДЕМИЈА је ипак казнила Глигорића тиме што му је ускратила поновни председнички мандат, због чега се, разочаран, „дистанцирао” од ње, а Ђурићу, који је после његове смрти наставио са безакоњем, онемогућивши ми сваку даљу сарадњу са Академијом, није допустила да заузме председнички положај. Поред тога, доживео је горку судбину да буду откривена његова недела, усмерена не само на моју штету, него на још већу штету Српској академији наука и уметности и српској науци и култури, а да при томе нико није устао у његову одбрану, ни у одбрану онога коме је из личне користи као учесник помагао.

 СУТРА: ОБРАЧУН СА ОСНИВАЧИМА МОДЕРНЕ КЊИЖЕВНОСТИ  

Препоручујемо

Фељтон

0 20

ИСТОРИЈА БЕШЧАШЋА ИЗ ИДЕОЛОШКИХ ВРЕМЕНА: Објављивањем 2007. Младеновићевог "српског реализма" скинута је мрена из историје књижевности

22. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

НЕЗАЈЕЖЉИВЕ ОСВЕТЕ АКАДЕМИКА ГЛИГОРИЋА: Глигорић је омаловажавао оснивачe модерне српске критике Јован Скерлића и Богдана Поповића

19. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 5

ГАШЕЊЕ БЕОГРАДСКЕ ФИЛОЛОШКЕ ШКОЛЕ: Младеновићево животно дело Српски реалисти инелектулано је покрао академик Велибор Глигорић

18. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 12

СТРОГА ТАЈНА О ПЛАГИЈАТУ ИПАК ПРОДИРЕ У ЈАВНОСТ: Професор Живомир Младеновић је редовно позиван на све научне славистичке скупове

17. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације