ОБРАЧУН СА ОСНИВАЧИМА МОДЕРНЕ КЊИЖЕВНОСТИ: Велобор Глигорић је острашћено и бахато оцењивао дела у послератној српској књижевности

АНАЛИТИЧКА студија Петра Џаџића под насловом „Велибор Глигорић или идентификација са агресором” , посвећена је у целини критичарском лику Велибора Глигорића.

ПОДЕСЋАЊА Кабинет професора Живомира Младеновића, у кући у Рељковићевој 13. Фото архив породице Младеновић- Јурковић

Коинцидентно се ова студија додирује и са тврдњама Живомира Младеновића о плагирању, мада у тренутку писања ове студије Петар Џаџић није имао никаква сазнања о овој афери око „српских реалиста”. Џаџић у овој студији полази са сасвим другачијом мотивацијом: улазећи у гнезу Глигорићевог критичког профила и ангажмана, он долази до закључка да је Глигорићев послератни критичарски рад био сав сведен на „историјски обрачун” са „својим претходницима” и неприкосновеним оснивачима модерне српске књижевности, Јованом Скерлићем и Богданом Поповићем, сада са позиције коју су они некада заузимали. У свом стреловитом успону, педесетих и шездесетих година XX века, као неприкосновени ауторитет, Глигорић је у свом критичарском раду сав усмерен на својеврсно „кориговање” критичарских ставова Скерлић-Поповић, и укупног њиховог научног учинка у историји српске књижевности до Првог светског рата и између два рата. На овом полазишту, основну тезу о Глигорићевој критичкој делатности у књижевности, пре и после Другог светског рата, Петар Џаџић веома систематично и методично разлаже, долазећи до луцидног закључка о Глигорићевом постисторијском „обрачуну са Скерлићем”, као основним поривом за свој целокупни књижевно-критичарски ангажман, заснованом на закону акције-реакције, тј. увек супротним ставовима, од оних које је прокламовао Скерлић, без обзира на оправданост или неоправданост таквог ангажмана.

Тако, полазећи од Глигорићевог есеја „Матош-Дис-Ујевић“ , где нарочиту пажњу Џаџић посвећује одељку о Дису „којег Глигорић брани од Скерлића”, П. Џаџић истиче да „никада Глигорић није био надахнутији, острашћенији, речитији”, „бахатији у оцењивању писца/дела”, како је његова стечена моћ у послератној српској (југословенској) критичарској сцени била већа. „Као свака добра (правничка) одбрана, и Глигорићева је срочена као оптужба” пише Џаџић, па додаје: „Ко су Богдан Поповић и Јован Скерлић? Кроз мисао младог Глигорића они пролазе као кроз шибу. Нема зла које нису узроковали нити кривице која им се не приписује. Мало је рећи да им Глигорић не прашта оно што раде (пишу): могло би се рећи да им не прашта ни што живе, или што су живели.”  

ПЕТАР Џаџић, такође примећује да „Глигорићева одбрана Дисове поезије долази у време када је Дис већ био увелико одбрањен. Наводећи, не само као одлику његовог критичарског стила, ретку Глигорићеву „грубост” (коју су имали „част” да искусе, на пример, и Милан Богдановић, са незанемарљивим податком да је Богдановић био Скерлићев асистент пре Првог светског рата), дакле грубост „неспојиву са појмом културе”.

Џаџић то илуструје и полемиком која је вођена 1962. године између М. Богдановића и В. Глигорића, а који је тада свакако био на врхунцу каријере, наводећи да је „Богдановић био обзиран и када је одрицао вредност делу”, а да смо насупрот томе, „имали у међуратној критици једног витеза чврсте руке који се прославио делећи буботке - Велибора Глигорића (...) та критика је Глигорића постављеног уз Богдановића чинила боксером који се нашао поред песника”. У одговору Џаџићу (14. јануара 1962), Глигорић се брани да је таква његова критика имала „прогресивно социјално обележје”, на шта Џаџић наводи да је Глигорић „рецимо, одрицао и литерарне вредности једном писцу као што је Иво Андрић („Политика“, 21. јануара 1962.) ”. Уочавајући да је на мети Глигорићевих често поразних и недостојних, непримерених формулација за књижевну науку (које овде нећемо детаљније наводити), био још један Скерлићев „ђак”, Бранко Лазаревић (који је по Глигорићу био „недоучен ђак”), Петар Џаџић долази до суштине свог питања - откуд овако жестока нетрпељивост према оснивачима модерне српске књижевности 20. века, од стране човека, који се такође „попео” у другој половини тог истог века на исте (њихове) позиције?

Тумачећи један ситан, али кључан биографски детаљ из живота Велибора Глигорића, Џаџић прониче у сложен психолошки комплекс његове личности, који је резултирао оваквом нетрпељивошћу према већ давно мртвим људима - све то идентификујући под психолошки термин „идентификације са агресором”.

Наиме, реч је о биографском детаљу који Џаџић проналази у интервју који је у „Политици“ (7. јануара 1973.) водио Драгослав-Зира Адамовић са Велибором Глигорићем. У једном смиренијем тону и свакако самозадовољству проживљеног живота (максимално остварене каријере), В. Глигорић први пут открива да је као син учитеља Димитрија Глигорића-Сокољанина у Рипњу, селу поред Београда (где је и рођен 28. јула 1899), „растао уз књиге”, са кључним навођењем да је и његов отац писао песме, доносећи о себи и биографске чињенице првог реда - да је са само шеснаест година, након ниже гимназије, у Првом светском рату, преко Црне Горе избегао у Француску 1915, тамо био као српски ђак-избеглица на курсу француског језика у Греноблу, затим завршио један разред лицеја у Турнону, и коначно матурирао у Болијеу 1919. године. По повратку у земљу, није уписао књижевност на Београдском универзитету  - треба напоменути, да катедру воде браћа Поповићи и Скерлићеви „ученици” Богдановић и Лазаревић), већ Правни факултет.

(Глигорић: „Кад сам се вратио у Београд нисам хтео да се упишем на студије књижевности.

На катедри књижевности су ауторитативно владали Богдан и Павле Поповић а ја сам већ био одлучио да у критици будем независан од њиховог рада и мита о њима. Глигорић завршава правне науке „које га нису привлачиле” 1924, а као „самоук” живи свој једини живот посвећен књижевности...” Џаџић постепено долази до круцијалне чињенице, проничући у саму суштину те необичне одлуке, која је имплицирала читав Глигорићев потоњи ангажман у књижевној критици, представљајући га уствари, као искомплексирану личност „напабирченог” знања и човека недовољног (филолошког) образовања.

СУШТИНСКО питање: Чиме су га Поповићи и Скерлић и остала елита теразијског круга (Глигорићев термин ) толико повредили и одбили, како су му зло могли нанети (...) да их је тако страсно и тако неумитно омрзнуо?”, водило је Џаџића до корена „Глигорићевог понашања у неким збивањима насталим пре, нечег што је оставило „дубоког трага у афективном бићу критичара”, чија је одбојност према одређеним интелектуалцима била толика и таква „да бира чак и факултетску аулу далеко од присуства, погледа и речи људи које не жели да чује, види и сретне” (Џаџић). Све ово води Џаџића у „родитељски дом”, тачније у неостварену песничку каријеру Глигорићевог оца, учитеља Димитрија Глигорића-Сокољанина, чије су две за живота објављене збирке  наишле на одбијање, прво Богдана Поповића, а потом и Јована Скерлића, а који га сврставају у круг „сличних, минорних песника”, „Змајевих епигона”.  

Детаљно образлажући позицију критике тог времена, Џаџић се зауставља на личности тад младог Велибора Глигорића и пита се: „шта се од те горчине излило у предање...”, односно, како је то све утицало на повређену песничку сујету оца, али посредно и сина, акумулирајући се у непојамни комплекс и, нема сумње, додаје Џаџић, да је то био „иницијални чин у сазревање осветника”.

НЕДОСТАТАК ОБРАЗОВАЊА

„НЕРЕДОВНО, ратно гимназијско школовање у туђини, потом студије једне науке тако далеке књижевној науци и књижевности самој, и те како се одразило на Глигорићево писање, на његове критичарске домете. Као и увек када изостане нека елементарна карика у образовању, створи се зев који је после веома тешко премостити. Тако се догодило да је Глигорића стално пратила, да тако кажем, изражајна несигурност, проистекла и из недовољног познавања законитости и норми нашег књижевног језика.” – написао је Петар Џаџић 1986. о Велебору Глигорићу.

 СУТРА: ГЛИГОРИЋЕВ ВЕЛИКИ ПОКОЉ НАЈЗНАЧАЈНИХ КЊИЖЕВНИКА 

Препоручујемо

Фељтон

0 27

ИСТОРИЈА БЕШЧАШЋА ИЗ ИДЕОЛОШКИХ ВРЕМЕНА: Објављивањем 2007. Младеновићевог "српског реализма" скинута је мрена из историје књижевности

22. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

НЕЗАЈЕЖЉИВЕ ОСВЕТЕ АКАДЕМИКА ГЛИГОРИЋА: Глигорић је омаловажавао оснивачe модерне српске критике Јован Скерлића и Богдана Поповића

19. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 5

ГАШЕЊЕ БЕОГРАДСКЕ ФИЛОЛОШКЕ ШКОЛЕ: Младеновићево животно дело Српски реалисти инелектулано је покрао академик Велибор Глигорић

18. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације