НЕЗАУСТАВЉИВ УСПОН НА НАЈВИШЕ ПОЗИЦИЈЕ: Ђилас је писао да су реченице Велибора Глигорића биле слабо склопљене и једва писмене

СЛАВНИ академик Милутин Миланковић, тада секретара САНУ, питао је: Ко је тај Велибор Глигорић?

ИСТОРИЈА Милован Дјилас и Митра Митровић пред Други светски рат, Фото Википедија

АКО је ико још помало сумњао у цитиране реченице и ставове младог Бранимира Ћосића, и уопште, наше досадашње увиде, довољно је да прочита још један, недавно нам доступан извор - шта о Велибору Глигорићу, његовим интелектуалним капацитетима и стилу, мисли и пише Милован Ђилас у свом делу „Идеал и професија: успомене револуционара „. (Ђилас је ове мемоаре писао 1955–1956. године, након напуштања свих високих партијских функција у ФНРЈ, и посветио их Митри Митровић, својој (бившој) супрузи и доследном пратиоцу у револуцији од 1931. (венчани 1937) до 1952. године (када су се развели). У немилост је пао након низа познатих написа у „Борби“ крајем 1953. и почетком 1954, након чега је, на специјалном Трећем пленуму ЦК СКЈ, 16/17. јануара 1954. разрешен свих (високих) политичких функција, од када постаје најпознатији југословенски дисидент.)

Иначе и сам стилиста и одличан књижевник, Милован Ђилас дајући у овим мемоарима мноштво изванредних књижевних портрета личности које углавном знамо као револуционаре семантички давно испражњених имена (кроз називе фабрика, издавачких кућа, улица и болница у социјалистичкој Југославији), овде - са свим њиховим људским врлинама и манама, дакле, „без длаке на језику”, о Глигорићу Ђилас пише индикативну карактеризацију, а поводом Глигорићеве сарадње са Радованом Зоговићем у часопису

„Уметност и критика“:

„Зоговић је узео као сауредника Велибора Глигорића. Али је Глигорићева улога у уређивању листа била ништавна. Он није био ни дорастао за један марксистички часопис.

Није ни био марксиста, ни члан Комунистичке партије. Али је имао веома угледно име прогресивног критичара. Имао је он и један други недостатак, у поређењу са Зоговићем: његове реченице биле су слабо склопљене, једва писмене. Он је често мислио добро - човечно и прогресивно, али његови рукописи, после Зоговићевих коректура на њима, изгледали су као каквог почетника. Тешко се било и одупрети Зоговићевој логици и насртљивој снази. Зоговићеве исправке су увек биле не само оправдане, него и немилосрдне, и Глигорић се покоравао као дете, смејући се ћутке зубима којих није имао - како је рекао за њега Душан Матић. Са изузетним смислом за логику, нарочито логику језика, Зоговић је ретко чије рукописе остављао нетакнуте. Његово идеолошко и морално чистунство као да је и овде налазило свог израза. Глигорић је био погодно име и могао је да иде на цензуру. Али је часопис и све око њега водио Зоговић, консултујући се с Глигорићем више ради тога да не би испао недемократа, него што је за то осећао икакве унутарње потребе.”

ЈОШ један врло интересантан извор проналазимо у раду „Астрономска опсерваторија и академици“ , који такође допуњава протрет Велибора Глигорића, овог пута из сасвим новог угла, а потиче као мишљење славног академика Милутина Миланковића (тад секретара САНУ) поводом сугерисаног предлога од стране Владе Србије, да Велибор Глигорић уђе у Српску академију наука и уметности, односно, постане академик. Треба напоменути, судећи по овом чланку, ургентна потреба да због тог звања има „дело” иза себе којим би се достојно укључио у „бесмртнике”, убрзала је одлуку да се нешто мало измењен рукопис „Српских реалиста“ (Живомира Младеновића), по којем је предавао студентима од 1947. године, са прерадама предао у штампу, како би постигао услове за избор. Овај текст доносимо у целини:

„... За ову прилику, осврћемо се само на други део чланка, којем је Нешовић дао поднаслов „Кандидовање Велибора Глторића за избор у Академцју наука и академик Милутин Миланковић“. (...) Реномеу признатог књижевног критичара, истакнутог културног радника и оданог комунисте, који је Велибор Глигорић у међувремену постао, недостајало је само још једно признање, оно које следи после свега тога - академик. Међутим, на путу ка том циљу, ако већ не препрека, оно бар сметња, био му је председник Удружења књижевника Србије, Милан Богдановић, ништа мање уважавани књижевни критичар, који никако није хтео да га, у име Удружења, кандидује за Српску академију наука. Но, кад није ишло редовним путем, могло је оним резервним - преким! Наиме, кад је у комунистичкој власти Србије сазрела одлука да њихов кадар, човек од поверења, Велибор Глигорић, треба да уђе у Академију, председнику Извршног већа Србије, Јовану Веселинову - Жарку, пало је у дело да „замоли” цењеног академика Синишу Станковића да „припреми терен” и услове за то, то јест да са захтевом власти упозна председника САНУ Александра Белића и остале, поготово утицајније чланове Академије. Синиша Станковић је, сведочи нам Нешовић, лично био мишљења да Глигорић, поред оних књижевника који су већ били њени чланови, може бити члан Академије, али се није слагао да га уместо једне од сталешких организација, пре свих Удружења књижевника Србије, кандидује Влада. Стога је предлагача упозорио на извесност великих проблема, првенствено са Удружењем књижевника Србије, за које је било нормалније и природније да пре Глигорића за чланство у Академији предложи свога председника, Милана Богдановића. По „примљеном задатку”, Синиша Станковић је са несвакидашњим захтевом власти најпре упознао председника САНУ, Белића, и потанко му изложио наметнути проблем. Белић се са предлогом сложио, под условом да ту иницијативу подрже академици: Јован Радонић, Милутин Миланковић, Иван Ђаја и други истакнути академици. Наредних дана Синиша Станковић се - преноси Нешовић његову изјаву - најпре састао са својим пријатељем Милутином Миланковићем, као најугледнијим академиком, научником од великог утицаја у Академији. Према Нешовићевом запису Миланковићева реакција, односно њихов разговор по наведеном питању, текао је овако:

- НАМРШТИО се, смркнута чела, чим је чуо да влада опет жели да у Академију убаци свог човека, а да се не иде законитим поступком.

- Ко је тај Глигорић? - питао је Миланковић, остављајући утисак као да не зна ко је он, мада то није било вероватно.

- То је, Милутине, истакнути књижевник и значајан публицист. У јавности је познат као напредан левичарски писац и врло оштар полемичар; најдуже је радио пре рата као спољни сарадник „Политике“. Писао је њену друштвену хронику.

- Па то је дивно! - рече Миланковић. - Зашто га Влада не препоручи Удружењу новинара?

- Али драги пријатељу, Влада жели да он буде академик...

- А што је он све од књига објавио? - пита Миланковић. -Дај ми неко од његових дела да их прочитам.

- Издавачи још нису стигли да их објаве - одговорио је Станковић, скривајући истину да Глигорић до тада још није био завршио ни једно од својих значајнијих дела.

- Е, онда нека се влада обрати Удружењу новинара, а не на Академијину адресу.

„Тако је окончана моја прва неуспела акција”, објаснио је Синиша.

Станковић је својим разговорима са академицима, обавестио председника САНУ А. Белића, а потом и Владу Србије. Међутим, Јован Веселинов је био иупоран у захтеву, пребацујући Академији да од Владе тражи велика средства, а да неће да прихвати једну оправдану иницијативу, правдајући је нездравим односима у Удружењу књижевника. Овакав однос власти према највишој научној и културној установи, Белића је веома забринуо - јер без потребних средстава Академија не би могла радити, али није могао ни Глигорића примити у САНУ, мимо статута и воље академика, па је Синишу Станковића замолио да настави акцију, како у Академији, тако и у Влади; требало је да добро размисле о овом проблему, како би се он превазишао.

УКЛАЊАЊЕ СВЕДОКА

ЧИЊЕНИЦА да је, убрзо након Другог светског рата, Милован Ђилас, на Трећем пленуму ЦК СКЈ, после забране часописа „Нова мисао“ 1954. године, пао у немилост највишег партијског и државног врха - уклонила је још једног незгодног сведока о истинским „интелектуалним дометима“ Велибора Глигорића, у његовом, већ тад стреловитом и незаустављивом успону у српској и југословенској књижевној науци на највише академске позиције.

 СУТРА: ФАВОРИТ ПАРТИЈЕ УЛАЗИ У АКАДЕМИЈУ НА МАЛА ВРАТА 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ОБРАЧУН СА ОСНИВАЧИМА МОДЕРНЕ КЊИЖЕВНОСТИ: Велобор Глигорић је острашћено и бахато оцењивао дела у послератној српској књижевности

24. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 6

СВЕДОК ЗЛОУПОТРЕБА У СРПСКОЈ АКАДЕМИЈИ: Од Вука Караџића Младеновић је научио када се истина која угрожава живот открива, а када се прећути

23. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 27

ИСТОРИЈА БЕШЧАШЋА ИЗ ИДЕОЛОШКИХ ВРЕМЕНА: Објављивањем 2007. Младеновићевог "српског реализма" скинута је мрена из историје књижевности

22. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

АКАДЕМИКОВ ВЕЛИКИ ПОКОЉ НАЈЗНАЧАЈНИХ КЊИЖЕВНИКА:Иако правник Велибор Глигорић је постао професор Филозофског факултета и предавао књижевност

25. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације