ПРИЧА О РЕАЛИСТИМА ЗАКАСНИЛА ПОЛА ВЕКА: Живомира Младеновића успео је да разреши важна питања реалистичке поетике српских реалиста ...

ПИТАЈУЋИ се зашто код Глигорићевих Српских реалиста нема Светозара Марковића, др Милорад Јеврић закључује да се он (Глигорић) „није подробније бавио теоријским питањима реализма, није опширно разматрао програмске садржаје и оквире реализма као посебне епохе”.

СЕЋАЊА Брачни пар Младеновић у дому у Рељковићевој 13 на Кошутњаку, са рођаком, Фото архив породице Младеновић- Јурковић

Ипак, Глигорићева књига је опширнија (има 477 страница), међутим, управо у овом феномену („обима”), Јеврић нехотично уочава суштинске разлике (па и научну „спрему”) ова два научника: бројна „проста препричавања” реалистичких дела која је „анализирао” Глигорић, стварала су често основни „обим” његових радова и књига, а на први и површан поглед давали су читаоцу утисак „дубоке учености”, што имплицира Глигорићеву књижевно теоријску некомпетентност, за разлику од концизног и методолошки прецизног излагања Ж. Младеновића, јер је код њега важило сасвим супротно стилско и методолошко начело: изрећи синтетичке увиде одмах на почетку (након дубоких уочавања веза и контекста појава), на што мањем броју страница. Тако Јеврић закључује:

„Глигорићевим „Реалистима“ највише недостаје баш тај теоријско-методолошки оквир, недостају уопштавања на нивоу епохе, недостају уводна и закључна поглавља којима би се синтетизовала претходна излагања и тумачења, изнесена у посебним, парцијалним студијама о појединим писцима.”

Уочавајући формалне разлике између ова два рукописа (Глигорићеви „Реалисти“ имају на почетку Стефана Митрова Љубишу, а на крају Бору Станковића, Ива Ћипика и Петра Кочића, који не постоје код Младеновића - Код Младеновића су то овим редом: Светозар Марковић, Јаков Игњатовић, Милован Глишић, Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић, Светолик Ранковић, Симо Матавуљ, Стеван Сремац и Војислав Илић.), аутор се упушта у паралелну анализу редоследа и садржаја изложених поглавља о писцима , из које ћемо видети да је, како наводи Јеврић, и редослед писаца у „језгру” књиге потпуно истоветан, обухватајући шест кључних писаца који чине језгро српског реализма, представљених чак и у истом распореду (у обе књиге), почев редом, од Милована Глишића, Лазе Лазаревића, Јанка Веселиновића, Светолика Ранковића, Стевана Сремца до Симе Матавуља, што такође говори о јединственој, основној структури рукописа, који је као готов модел преузет и после само дограђиван, стилски мењан и „козметички” разрађиван од стране Глигорића.  ( Издање Глигорићевих „Српских реалиста“ из 1954. садржи следеће писце: Јаков Игњатовић, Стјепан Митров Љубиша, Милован Глишић, Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић, Светолик Ранковић, Стеван Сремац, Симо Матавуљ, Радоје Домановић, Бора Станковић, Иво Ћипико, Петар Кочић.) Уосталом, седам година је протекло од предаје рукописа Ж. Младеновића на анонимни конкурс Министарства просвете (1947), до изласка из штампе Глигорићевог првог издања „Српских реалиста“ (1954), за шта је дакле имао доста времена, да га уобиличи као „оригинално” ауторско дело.

АНАЛИЗИРАЈУЋИ структуру и композицију обе књиге, Јеврић закључује да оне имају доста „фундаменталних разлика”, али и „доста сличности”, заснованих на „позитивистичком приступу, где се доста пажње посвећује биографији писца, као и друштвеним чиниоцима у уметничком делу”. Тако наводи да „свака студија Глигорићева почиње подацима о датуму и месту рођења писца, у чему има извесне монотоније и шаблона”. За разлику од њега, примећује, „Младеновић бар почиње све своје студије о српским реалистима неком општом констатацијом о писцу и његовом делу, неком назнаком епохе којој припадају, па тек онда прелази на биографију писца и детаље везане за настанак појединих дела”, с опрезом примећујући да је овакав метод „нешто прихватиљивији и разноврснији од оног Глигорићевог”. Он се ипак задржава на такође опрезној констатацији да ове чињенице „не дају нам довољно материјала да кажемо како је Глигорић копирао Младеновићев рукопис”.

Сматрајући да ће анализа на једном микро-узорку представљати и corpus delicti овог тврђења, Јеврић  доноси упоредни одломак из поглавља о Лази Лазаревићу из књиге Живомира Младеновића и Велибора Глигорића, што баш ништа не доказује. Сувише би било неинтелигентно да се нешто тако очигледно, као што су биографске чињенице, наводи истим редоследом и реченицом, што би се очекивало код класичног плагијата. Наравно да су у питању различити текстови, али у нијансама - суштински метод и садржај излагања је потпуно истоветан. Управо у том смислу Јеврић наводи кроз анализу оба текста „бројне разлике” како „у стилу тако и у структури” и склопу саме реченице, као и „другачије квалификације и констатације”. Па закључује:

„У питању су два различита текста о истој теми где се готово ниједна синтагма не подудара, тако да је врло тешко, или готово немогуће, говорити о неком угледању Глигорића на Младеновићев рукопис. Овде не улазимо у анализу текстова у вредносном смислу, чији је текст бољи, информативнији, већ само текстолошки” .

ДА НЕ БИ остао само на овом микро-узорку (Лаза Лазаревић), Јеврић наводи и „доказе” за остале студије о писцима које је упоређивао, па закључује да су разлике између књига „прилично велике”, да се негде нешто може „подударити као податак, слична формулација”, јер они „говоре о истој материји, па су неке подударности неминовне” али њих је „веома мало”, са сумарним закључком, „да о некаквом копирању или плагирању не може бити говора, јер недостају озбиљни аргументи за такву оријентацију”.

Да би се „искупио” за овакав опрезан, али сумаран закључак, суштински „соломонско решење” у којем би сви били задовољни - у наставку расправе Јеврић се обраћа на друго питање: зашто је Глигорић „кочио” Ж. Младеновића у „научном развитку” и спречавао га у „напредовању”, очигледно не доводећи у везу његову нечисту савест око овог рукописа, у односу на свој незамисливо стреловит успон у научној каријери, након објављивања „Српских реалиста“, поставивши (и с правом) питање: зашто се Младеновић за живота Глигорићева због те неправде „није оглашавао”, већ је проговорио о свему „знатно касније” (што је Младеновић објаснио у овим мемоарима).

Други део рада Јеврић посвећује управо књизи „Српски реалисти“ (2007) Живомира Младеновића, у којем афирмативно и суперлативно говори о дометима ове књиге (која се састоји из три засебне, али коегзистентне целине, од којих прва, она из 1947, представља први део књиге и спорни рукопис), а свакако чини и сада по њему импозантан доринос изучавању ове епохе српске књижевности. Управо лишеност „поређења” са „Српским реалистима“ В. Глигорића, чини да изничу у први план квалитети Ж. Младеновића као методолошки изванредно поткованог научника, а Јеврић каже: „њихова уклопљеност у једну већу целину је врло функционална и хармонично изведена. Дела најважнијих српских реалиста анализирана су веома детаљно, прегледно и продубљено... Овде је на једном месту сабрано све оно најзначајније што је произашло из пера Живомира Младеновића о српским реалистима (...) успео је да сагледа и реши нека важна питања реалистичке поетике“  уз констатацију да је све то „дошло са закашњењем од пола века”.

ВЕЛИКИ ГУБИТАК

У ДРУГОМ делу своје студије "Велибор Глигорић и Живомир Младеновић – анатомија оспоравања" др Милорад Јеврић, као "утеху", темељно анализира научни рад Живомира Младеновића, признајући да је његова "радна биографија проведена углавном изван Универзитета", и да појава његових "Српских реалиста" не може надокнадити онај учинак који је могла имати и за самог аутора, и за укупну научну јавност да је на време објављена.

 СУТРА: КРИТИЧАР КОЈИ ДОВОДИ ЧИТАОЦЕ У НЕДОУМИЦУ  

Препоручујемо

Фељтон

0 6

НЕЗАУСТАВЉИВ УСПОН НА НАЈВИШЕ ПОЗИЦИЈЕ: Ђилас је писао да су реченице Велибора Глигорића биле слабо склопљене и једва писмене

26. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 6

АКАДЕМИКОВ ВЕЛИКИ ПОКОЉ НАЈЗНАЧАЈНИХ КЊИЖЕВНИКА:Иако правник Велибор Глигорић је постао професор Филозофског факултета и предавао књижевност

25. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ОБРАЧУН СА ОСНИВАЧИМА МОДЕРНЕ КЊИЖЕВНОСТИ: Велобор Глигорић је острашћено и бахато оцењивао дела у послератној српској књижевности

24. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ФАВОРИТ ПАРТИЈЕ УЛАЗИ У АКАДЕМИЈУ НА МАЛА ВРАТА: Велибор Глигорић који је после 1948. "по кратком поступку" постао стручњак за реализам

27. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације