КРИТИЧАР КОЈИ ДОВОДИ ЧИТАОЦЕ У НЕДОУМИЦУ: Глигорић је имао времена да мења нијансе из Младеновићевог рукописа да се плагијат не препозна

АНАЛИЗИРАЈУЋИ и врло афирмативно представљајући и остале две целине обимне монографије „Српски реалисти“ Живомира Младеновића, др Милорад Јеврић изналази низ сјајних увида, методолошки заснованих, као и нијанси које ће се тек трасирати у науци.

ЈУБИЛЕЈ Прослава 100. рођендана Младеновића у кругу породице, 5. новембра 2010. Фото архив породице Младеновић- Јурковић

„Студија о Илићевој поезији ипак афирмише обиље њене разноврсности. Капитално вредна је Младеновићева закључна реченица да је Илић „у ствари створио српску модерну поезију.” Њоме као да је предсказао сва она указивања будуће науке о српском реализму...”

Ипак, у закључним напоменама, разматрајући „сложени ниво односа” између Глигорића и Младеновића, Јеврић соломонски закључује: „Обојица су се целога живота бавили писцима српског реализма, и то је била њихова основна и животна и професионално-научна оријентација у којој су достигли завидне резултате”. Управо у квалификацијама за сваког понаособ, да се Младеновић готово „није бавио неким другим писцима” (сем реалиста), али „је темељно проучавао још и књижевно-критичко и историјско дело Јована Скерлића”, а да се поред овог Глигорић бавио „и неким другим књижевно-историјским темама, посебно савременим писцима ондашње Југославије, али су његове амбиције и достигнути резултати на том плану били далеко испод ове његове капиталне књиге, Јеврић у овом тврђењу/закључку не уочава суштинску, а очигледну разлику: Српски реализам јесте био и остао животна тема Живомира Младеновића, којом се он методично и систематично бавио читавог живота, за разлику од Велибора Глигорића (којем је ова књига само помогла да се вине у све степене академске каријере) и који се на ове писце више никада није враћао!

Не стоји ни Јеврићева констатација (присутна код многих савременика) да је Глигорић писао о реалистима и пре рата: да, али то су само три текста, одабрана методом „спорадичног” избора тема (Бора Станковић, јер га је лично упознао, Нушић, где студија проистиче вероватно из доброг познавања позоришног репертоара тог времена, који је редовно пратио пишући позоришну критику за „Политику“, и тек кратак текст о Домановићу), па се може закључити да се Глигорић бавио и реалистима, али за епоху реализма, као синтезу, нити је имао ни дара, ни даха, ни спреме. Штавише, када се упореде његови текстови пре и након „Српских реалиста“ (1954), види се да је управо та методологија излагања, архитектоника, нешто што је управо „усвојио” из рукописа „Српски реалисти“ Ж. Младеновића, коју је потом примењивао као свој методолошки компас и у свим својим каснијим текстовима о писцима других епоха, додуше нешто упрошћеније, но увек избегавајући теоријске уводе и закључке, и увек започињући ендиклопедијским набрајањем чињеница из биографије писца, да би већину рада посветио препричавању њиховог дела (и то одабраних текстова, јер целе опусе многих није ни прочитао), често и свесно сводећи на „фрагменте”, „маргиналије” и то је готово сав његов домет и допринос књижевној критици.

Одричући да је реч о плагијату, Јеврић помирљиво (и помало наивно) даје могућност да је стваран сусрет Глигорића са рукописом Живомира Младеновића 1947. након анонимног конкурса „дао снажну мотивацију за настанак Глигорићевих реалиста, у то нема никакве сумње”, али на који начин? Имајући довољно времена да већ сакупљене чињенице и грађу из основног (Младеновићевог) рукописа у нијансама мења, да се плагијат не препозна (ако би га икада аутор озбиљније напао и објавио своје дело, што се, видели смо - није десило), припремајући „своју” књигу за штампу, која је изашла седам година касније (1954), била је управо дело за избор и у академике.

Научивши из рукописа „Српски реалисти“ методологију излагања, како се уопште пише научни рад, В. Глигорић је касније био свестан својих недостатности: „фрагмената” и „маргиналија”, површности или есејистичких записа о разним писцима предратне и послератне књижевности, истовремено не објављујући више никада ни једно синтетичко дело, нарочито из старије епохе, сем „Српских реалиста“.

У НЕДАВНО објављеним сабраним делима једног неправедно скрајнутог, а великог критичара и интелектуалца, Николаја Тимченка, чија заоставштина на импресиван начин сведочи о пасионираном праћењу као и синтезама о најзначајнијим писцима и питањима у српској књижевности друге половине ХХ века (постајући својеврсна институција која је силно обогатила град његовог живота и рада (Лесковац) ), наилазимо на низ изузетних увида о тадашњој савременој српској књижевној сцени, датој из позиције интелектуалца у провинцији (свакако у раскораку са својим критичким потенцијалом) и управо стога критички независним и непристрасним, а где је често, због супериорне присутности и владања тадашњим (50-те, 60-те и 70-те) јавним књижевним простором и Велибор Глигорић био незаобилазна личност у његовим критичарским разматрањима.

У овој анализи поћи ћемо од критике Николаја Тимченка на тад „најновију” књигу Велибора Глигорића, „У вихору“ (Нолит, 1962) коју је овај објавио у часопису „Дело“. Већ у првој реченици, Н. Тимченко, наводећи да је најновија књига Велибора Глигорића, „критичара од ауторитета” састављена од девет „фрагмената, огледа и студија” објављених у разним часописима („као и његове раније књиге”) у колизији са хоризонтом очекивања читаоца од писца такве репутације, доводећи „читаоца у вишеструку недоумицу”.

„Збуњује, пак, чињеница да постоји чудан несклад између пишчевих претензија и креативних резултата које он остварује у својим радовима. Недоумицу повећава тешкоћа да се читалац снађе у одређивању правог жанра текстова које има пред собом, а које сам аутор назива студијама, огледима и фрагментима. И на крају, не најмањи разлог за недоумицу, биће пишчев стил и фактура његовереченице...”

НАВОДЕЋИ, на пример, да се уместо Глигорићеве расправе о Матошевој естетици у есејима, наилази на „у неколико речи препричани његови чланци”, а уместо оцене Крлежиног „поетског и приповедачког опуса и каквог-таквог закључка” о његовом естетском значењу, добија само пасаж о његовој приповеци „маркантног литерарног значаја”, у којој „доноси истинску снагу и интегралну” (Глигорић, према Тимченку), где је, најзад, и „приказ трагичног” у српској књижевности сачињен од „хронолошког ређања писаца који су стварали почетком ХХ века и чија је вокација света била претежно песимистичка”, Тимченко износи низ прецизних замерки на суштинско непостојање критичарског метода у овој књизи Велибора Глигорића.

За многе примере у овим текстовима, Тимченко с правом проналази да је „испуштена могућност да се једној свежој и захвалној теми приђе синтетички” (Путеви и беспућа), која „открива неке битне особине свог ствараоца: способан да ипак уочи занимљиву и необрађену литерарну појаву, аутор нерасполаже креативним способностима и адекватним методом да је у складу с њеним значајем обради. Уз све то, аутор показује потпуно одсуство и жеље и могућности да уђе у естетску анализу дела које обрађује”  дајући једно кључно образложење, али и оцену критичарских домета Велибора Глигорића:

„Уметничко дело као посебна естетска категорија, као творевина креативног људског духа, као естетски феномен који има сопствену логику настајања и животног деловања - за овог аутора као да не постоји.”

АНАЛИЗЕ БЕЗ ЛИЧНОГ СТАВА

У АНАЛИЗИ Глигорићевог стила (са навођењем реченица које су доиста нонсенс) далеко од изграђености академског и методолошки поткованог научног стила и израза, Тимченко закључује: "Стил је ослобођен теже терминологије (...) заузет је објективистички и незаинтересован, катедарски став према темама које се обрађују - па књига "У вихору", из свих тих разлога, може да послужи као прва  помоћна лектира... Међутим, ако се жели суптилнија анализа и лични став, дакле креативнији захват у теме о којима се расправља (...) овде се то просто неће наћи."

 СУТРА: АКАДЕМИК БЕЗ ЧУЛА ЗА НОВЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 7

НЕЗАУСТАВЉИВ УСПОН НА НАЈВИШЕ ПОЗИЦИЈЕ: Ђилас је писао да су реченице Велибора Глигорића биле слабо склопљене и једва писмене

26. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 6

АКАДЕМИКОВ ВЕЛИКИ ПОКОЉ НАЈЗНАЧАЈНИХ КЊИЖЕВНИКА:Иако правник Велибор Глигорић је постао професор Филозофског факултета и предавао књижевност

25. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ПРИЧА О РЕАЛИСТИМА ЗАКАСНИЛА ПОЛА ВЕКА: Живомира Младеновића успео је да разреши важна питања реалистичке поетике српских реалиста ...

28. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ФАВОРИТ ПАРТИЈЕ УЛАЗИ У АКАДЕМИЈУ НА МАЛА ВРАТА: Велибор Глигорић који је после 1948. "по кратком поступку" постао стручњак за реализам

27. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације