ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДИРИГОВАО АКАДЕМСКОМ ЗАЈЕДНИЦОМ: Критичка реч Велибора Глигорића се нашла у судару са традицојом и признатим величинама...

ВОЂЕН фином логиком, Тимченко у новом раду (из 1997), посвећеном делу Слободана Јовановића, и тумачењу сарадње Богдана Поповића и С. Јовановића, у контексту нашег праћења и оцене критичарског рада Велибора Глигорића, долази, још једном, до закључка веома сличног и блиског закључку Петра Џаџића у његовој споменутој студији.

ОСПОРАВАЊЕ Велибор Глигорић био је у сукобу са ауторитетима прошле епохе, Фото архив САНУ

Управо на овом примеру, Тимченко демонстрира и „тумачи на ширем плану скривене везе између одређених књижевних и културних појава повезаних, како каже, једном унутрашњом логиком” (Бедов, 2018). Како би разјаснио о чему се ради, Тимченко помиње нападе тзв. социјалне групе писаца на Богдана Поповића између два рата, а посебно Велибора Глигорића „коме је, има се утисак, напад на Богдана Поповића, тачније браћу Поповић, била једина преокупација и у неку руку животни циљ”. Драгана Бедов ово тврђење Тимченка поткрепљује управо позивањем на студију Петра Џаџића, коју смо анализирали.

Најзад, као завршни суд о Глигорићу „ангажованог као ауторитативног, типичног представника тадашње критике”, Николај Тимченко ће поводом Глигорићевог текста у „Књижевности“ (1948) о смислу додељивања Нобелове награде А. Жиду као „буржоаском декадентном писцу” доследно заокружити Глигорићев критичарски портрет: „Ово није намерно бирано место да представи суштину „критичарске” интервенције В. Глигорића на рачун одлуке Нобеловог комитета; ова белешка није баш сасвим кратка, у њој има још бисера. Али, најболније је читати данас тај текст као доказ о начину на који су наши критичари испуњавали свој дуг интелектуалца и књижевника.”

ЗАОКРУЖУЈИЋИ сазнања о Велибору Глигорићу као критичару и врховном књижевном арбитру у једном дугом периоду српске књижевности друге половине ХХ века, можемо закључити следеће: кроз тезу П. Џаџића о „идентификацији с агресором”, Велибор Глигорић, предратни правник и новинар, а послератни (хонорарни) професор, а након студије „Српски реалисти“, био је човек који је брзо прескочио све академске лествице у универзитетској каријери (ванредног, редовног професора), стигавши до академика, а потом и председника САНУ, човек са револуционарном биографијом. Владао је академском заједницом, али и савременом књижевном сценом све до седамдесетих година ХХ века, понекад пресудно утичући и на формирање „канона” српске књижевности, чији се (негативни) рецидиви осећају до данас. Доживео је да буде на местима која су некада заузимали Богдан Поповић и Јован Скерлић, усмеравајући често сву своју енергију и јавни ангажман и не пропуштајући прилику да у свему деконструише критичке домете ова два родоначелника модерне српске књижевности ХХ века. Уосталом, у често апологетским текстовима, то признају и његови сарадници, но, са добронамерним призвуком у тим његовим неакадемским „искорацима” и његовом критичарском „доприносу” историји српске књижевности:

„Сукоб са ауторитетима прошле епохе морао је добити полемичан тон и убојиту оштрину. У огњу оспоравања, и мисао и реч били су усмерени онамо где су лежале слабости ауторитета претходне епохе и њихових епигона, тамо где су они оманули или постали запрека даљем ходу напред. Јер они су, померивши нашу културу у својој епохи заиста напред, били застали и почели заостајати за светом, за кораком његове културе, свести, идеја. Глигорић, непритиснут снагом традиције, осетио је тон (...) рађала се у Глигорићу потреба за новом валоризацијом вредности, за таквим хоризонтима културе који би знатно превазилазили претходне, већ превазиђене. Зато су критичка мисао и критичка реч Велибора Глигорића морали да се нађу у неизбежном и бескомпромисном судару са традицојом, са промовисаним вредностима и признатим величинама... Судови Глигорићеви били су негативни, оцене оштре, а задирале су у рањива места једног виђења културних, посебно књижевних вредности и преуско заокругљених граница тог виђења у затворен систем... Но темпераментом, околностима и ставовима у односу на књижевност, он је ту, у Београду, улазио у конфронтације и сударе с ауторитетима, долазио и у личне сукобе и трпео од њихових последица... Тако су предмет његове негативне оцене ПЕН-клуб, друштво „Цвијета Зузорић”, Народно позориште, Универзитет, „Српски књижевни гласник“, САНУ, али и појединци: Слободан Јовановић, Богдан Поповић, Павле Поповић и други...” (Вученов)

ТЕК НАКОН овог сазнања може се уочити колики је био ауторитет Велибора Глигорића током рада на Универзитету и у САНУ, у периоду 1947-1971. Али и дуго након њега, остао је онај „глигорићевски рецидив”, коректив у односу на рад браће Поповић и Скерлића (који се, зачудо, у овом тексту изриком не спомиње). Његова упорно грађена стратегија - да на сваком месту оповргне, омаловажи, минимализује или „обори” Скерлићев ауторитет или опонира вредносним судовима браће Поповић, на срећу, није успео. Данас, више од сто година касније, ови утемељивачи новије српске књижевности се проучавају и цитирају више него икад, утемељени у сва савремена књижевно-научна полазишта. Да ли се ико више сећа и спомиње Глигорића или неко његово дело? Суштински, без истраживачке дубине, са изразитим полемичким темпераментом и новинарским даром за (често идеолошке и друге) памфлете, без способности за уочавање суштине (појава, дела, писаца), формирањем паушалних критичарских оцена које је потом исказивао као праве судске пресуде, његов учинак се, нажалост, у многоме задржао и до данас у оценама појединих писаца - које су често аутоматски преношене, учинивши непроцењиву штету у конституисању српског књижевног канона.

Поново ћемо споменути пажљиве и сјајне Бранимира Ћосића и Николаја Тимченка, који су прозрели „шупљину” Глигорићевих текстова и научне валидности његових књига, а које су често настајале од сабраних новинских чланака и написа („импресија”), у којима читамо, уствари, много безначајних страница, насталих тек са потребом да се попуни један нужни простор и обим. Уз то, са објављеним књигама код тада најугледнијих издавача, све то је требало да буде као привид сталног рада и „бдења” над српском књижевношћу, уз брижљиво одржавану репутацију славног писца „Српских реалиста“. Суштински, ако му одузмемо и то проблематично ауторство, доћи ћемо до поразног закључка - да је то био човек без дела (што му није сметало да својевремено стекне највиши књижевно-критичарски углед и друштвене позиције).

ПОСЛЕРАТНА КАРИЈЕРА

У ПОРАТНИМ годинама Глигорић је постављен 1945. године за директора Драме Народног позоришта; 1946. године преузима, по позиву, у својству ванредног професора дужност наставника на Катедри за југословенску књижевност; 1949. године постављен је за управника Југословенског драмског позоришта. Бави се и уређивањем часописа: 1956. је у редакционом колегијуму „Књижевности“, а 1955. покреће и са Душаном Костићем, уређује „Савременик“. Сарађује у свим нашим листовима и часописима, настављајући да негује позоришну и књижевну критику и све више прелазећи на есејистику...

 Крај  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

КРИТИЧАР КОЈИ ДОВОДИ ЧИТАОЦЕ У НЕДОУМИЦУ: Глигорић је имао времена да мења нијансе из Младеновићевог рукописа да се плагијат не препозна

29. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ПРИЧА О РЕАЛИСТИМА ЗАКАСНИЛА ПОЛА ВЕКА: Живомира Младеновића успео је да разреши важна питања реалистичке поетике српских реалиста ...

28. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ФАВОРИТ ПАРТИЈЕ УЛАЗИ У АКАДЕМИЈУ НА МАЛА ВРАТА: Велибор Глигорић који је после 1948. "по кратком поступку" постао стручњак за реализам

27. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

АКАДЕМИК БЕЗ ЧУЛА ЗА НОВЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ: Тимоченко је уочио да је метод Глигорићевог "критичарског рада" проистекао из "Српских реалиста"

30. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације