ОПТУЖБЕ ЗАСНОВАНЕ НА АНОНИМНОЈ КОМИСИЈИ: Тито је на седници говорио кратко и не баш одлучно као што обично уме кад је у нешто уверен

ТОГ 16. јуна у 17 часова на изненада заказаној седници ИК изнети су подаци о озвучавању и прислушкивању станова и свих радних просторија Тита, Едварда Кардеља и других функционера.

СУМЊА Ранковић није веровао да на његов однос према Титу може пасти сенка, Фото Архив породице Ранковић

Заобиђен у свему што је претходило овој седници, био сам истински запрепашћен тврдњом да је некоме могло пасти на памет да се служи таквим средствима, а посебно кад су у питању Тито и други чланови државног и партијског руководства.

У том тренутку ипак су ме запањиле тврдње да је све то проверавано и наводно реконструисано радом неке техничке комисије коју је формирао лично Тито. Комисија је остала анонимна. Ни данас не знам ко ју је сачињавао, ко је знао за њено формирање, када је почела са радом и како је у строгој тајности обавила тако обимна техничка проверавања.

И то у Ужичкој 15, у Белом двору, у Ужичкој 16, у Ловачкој кући у Карађорђеву, у Старом двору и „сламнатој кући“, па у Титовим просторијама на Брионима, у Кардељевом и Титовом кабинету у СИВ-у, у стану – спаваћој соби Едварда и Пепце Кардељ, у кабинету Милана Мишковића, у стану Светозара Вукмановића Темпа, у стану Јована и Станке Веселинов. Све ове објекте побројао је Тито подносећи извештај Извршном комитету – у име поменуте комисије за „утврђивање“ и прислушкивање.

Седница је одржана у Ужичкој 15 (Титова резиденција). Подносећи свој извештај, Тито је рекао:

– Сигурно су и код вас уграђени овакви апарати!

Напоменуо је да му из ранијег времена нису јасне неке ствари у вези са Светиславом Стефановићем Ћећом, док се већ зна да је Станислав Павлин (шеф одсека у Техничкој служби Савезног СУП-а) имао везе и радио за Гестапо у току рата.

Тито је говорио кратко и не баш одлучно као што обично уме кад је у нешто уверен.

Све то време мени се мутило у глави, а на моменте сам био скоро одсутан. Питао сам се куда нас све ово води. Није више важно да ли ћу ја остати на руководећим функцијама. За себе сам са тим раскрстио тог тренутка.

РАЗМИШЉАЈУЋИ само о томе какви људи могу да буду, до сржи ме је заболело неповерење. Једним потезом је згажено све с чиме сам живео и што ми је било неприкосновено пуне три деценије заједничког револуционарног рада.

Покушавао сам да одредим неки смисао овоме што се дешавало на седници. Нисам успевао да повежем све конце узрока овог наглог заокрета. Јасне су ми биле само последице које су имале да наступе према људима који су са мном радили. Такође, било ми је јасно да се у оваквим околностима морам ослободити било какве улоге у спровођењу одмазде према мојим сарадницима.

Знао сам да сам чист, да мирне савести могу да гледам свима у очи. Али, свеједно, „мој случај“ је инсцениран и представа је отпочела. Савести су олако стављене на пробу. Моја ће, у то сам био сигуран, издржати сваку пробу, до краја.

Проживљавајући тешку драму невиђене бруке и срамоте, размишљао сам о свом протеклом животу. Размишљао сам о људима – какви су, какви могу бити кад остану огољени, без маске.

Ниједног тренутка нисам веровао да на мој искрени однос према Титу, може пасти сенка.

Сада сам се, међутим, сударио баш са његовим сумњама, дубоко уверен да су му оне наметнуте са друге, свеједно које стране. То је на мене поражавајуће деловало. У непремостивој дилеми, мучило ме је једно једино питање: како поступити у околностима у које сам тако грубо и неосновано уплетен, у условима свршеног чина.

САМА чињеница да сам био изолован из целе претходне акције утврђивања изнетих података о прислушкивању и припремања седнице ИК била је довољан знак да се на дневни ред поставља и моје питање. Ти разлози определили су и моје држање. Нисам се колебао шта треба да урадим као човек и комуниста који се налази на највишим руководећим местима у земљи и Партији.

После Титовог извештаја и своје краће дискусије у стилу осталих дискутаната – изјавио сам:

– У нашем колективном раду и одговорностима основна је претпоставка узајамно поверење.

Пошто је оно мени очевидно ускраћено, не остаје ми ништа друго него да ставим на располагање све своје функције и тиме помогнем да се ове тешке сумње што пре расветле.

Тито је ужурбано убацио:

– И на дужност потпредседника Републике.

– Да, одговорио сам.

Притом сам категорично изјавио да лично немам савршено никакве везе са прислушкивањем, а оставку подносим само због осећања моралне одговорности у вези са овим тешким догађајем који је везан за Државну безбедност и њене припаднике. Дакле, само зато што сам том организацијом директно руководио у рату и после рата – до 1952, и што сам у њеном оснивању и изграђивању активно учествовао.

У исто време, истине ради, нагласио сам да последње три године, тј. од престанка моје функције у СИВ-у, немам никаквих радних и других контаката нити са Ћећом и његовим Одбором за унутрашњу политику у СИВ-у, нити са Секретаријатом унутрашњих послова и његовим службама, функционерима и проблемима.

Наиме, после мог избора за потпредседника Републике рекао сам Ћећи да убудуће све политичке и радне проблеме износи Петру Стамболићу, председнику Савезног извршног већа, и да од њега тражи потребну помоћ у њиховом решавању. Сматрао сам то природним у условима промењених функција. Међутим, убрзо потом Стамболић је, замоливши ме да и даље лично помажем Ћећи, рекао да није упућен у те послове и отуда не може да помогне.

Због тога је морао – каже – да обавести Тита о мом предлогу и сада очекује решење. Остао сам чврсто при свом опредељењу објашњавајући га искључиво заузетошћу другим пословима. Сем тога, рекао сам Стамболићу да се ради првенствено о политичкој помоћи, а не о стручним, оперативним, организационим и сличним проблемима. Затим сам му казао да се таквим стварима нисам бавио ни као председник Одбора СИВ-а за унутрашњу политику, јер смо имали стручно способне и искусне кадрове у тим службама.

Ето, то су непобитне чињенице на које ни најбољи мајстори политиканства не могу накалемити оно што се не прима.

НИШТА се у суштини није мењало тиме што на овој брзометној седници у Ужичкој 15 није директно вођена дискусија о мени него само о деформацијама Управе државне безбедности (Удбе), о озвучавању и прислушкивању. Да је то био само тактички потез, видело се из чињенице да о некаквој мојој изолацији није било ни помена.

Подносећи оставку подсетио сам присутне на своја јавна иступања и указивања на могућности разних деформација у овој нашој специфичној служби.

Заокупљале су ме тог поподнева разне мисли. У првом тренутку нисам искључивао и крајње невероватну могућност, да су прислушкивање Тита организовале неке подивљале групе из редова Државне безбедности. Ово ми је падало на памет зато што сам увек сматрао да у тој организацији и међу њеним припадницима нису немогуће разне деформације. Пре свега, све те наше сродне службе по инерцији су задржале доста од преживелих метода како на унутрашњем тако и на спољњем плану. На такве појаве указивао сам јавно и на радним састанцима у ЦК, као и у разговорима са неким друговима, што свакако није тешко утврдити кроз записнике и друге материјале.

Стога сам апеловао да се не затрчавамо, да поједине грешке и пропусте у раду ове Службе не уопштавамо, да не доводимо у сумњу све и сваког, да не отварамо тоталну кризу на једном осетљивом сектору државне управе. То је смисао и садржај онога што сам у таквој атмосфери и психичком стању успео да кажем.

ОДБИЈАЊЕ КРИВИЦЕ

КАТЕГОРИЧНО и са гнушањем одбијао сам сваку везу са озвучавањем и прислушкивањем. Нико ко то није доживео не може имати ни приближну представу о томе колико се човеку мора згадити сама помисао на тако нешто. Увек сам био природан и нормално људско створење, неоптерећен било каквим садистичким склоностима, изопаченим нагонима и пороцима. Такву су ми дијагнозу, уосталом, давали пуних 30 година, и то баш они који ме оптужише да сам им инсталирао прислушкиваче у спаваће собе!

 СУТРА: ВЕЛИКЕ ЛАЖИ ПАРТИЈСКИХ ТИТОВИХ КЛИМОГЛАВАЦА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

СРПСКИ СОЦИЈАЛИСТИ НИСУ БИЛИ МАРКСИСТИ: Марксов утицај на Русе и на Србе није осећао, текстови из његовог пера сасвим су слабо читани

17. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

СРПСКИ ЈЕЗИК ДОМИНИРА НА СЕДНИЦАМА ЛЕВИЧАРА: Лист "Јавност" је почела излазити у Крагујевцу 1873. а уредник је био Светозар Марковић

16. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

СРПСКИ ЛИБЕРАЛИ ЛИЧЕ НА МАТОРЕ КАЋИПЕРКЕ: У октобру 1872. године Михаил Бакуњина је коначно искључен из Прве интернационале

15. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ИНТРИГЕ О БОРБИ ЗА ВЛАСТ И НАВОДНОМ ПРИСЛУШКИВАЊУ: Седница Извршног комитета ЦК СКЈ се одржавала испред бајонета ојачане гардијске јединице

18. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације