ВЕЛИКЕ ЛАЖИ ПАРТИЈСКИХ ТИТОВИХ КЛИМОГЛАВАЦА: Сви саслушани из Удбе нису хтели ништа да кажу, а Светислав Стефановић Ћећа био je чак и дрзак

СЕДНИЦА седница Извршног комитета 16. јуна је одржавана у атмосфери појачаног обезбеђења. Оно је следећих дана расло до невиђених размера – покренута је била војска.

KAMПAЊА Александар Ранковић са Цаном Бабовић и Јованом Веселиновим, Фото Архив породице Ранковић

Сви осетљивији пунктови покривани су људима из Хрватске, Словеније, из ЈНА. Кадрови из Србије и београдски кадрови били су проскрибовани као крајње неповерљиви. На овој седници ИК, која је трајала нешто више од једног сата, Тито је формирао и тзв. партијску комисију за испитивање рада Службе државне безбедности и утврђивање чињеница око прислушкивања. За председника Комисије ИК одредио је Крсту Црвенковског, а за чланове Комисије Франце Попита (Словенија), Мику Трипала (Хрватска), Ђуру Пуцара (Босна и Херцеговина), Блажа Јовановића (Црна Гора) и Добривоја Радосављевића (Србија).

Све је то сада иза мене, ти несретни дани и људи у њима, али је бол у мени остао и данас.

Тешко је пронаћи праве речи којима бих се могао макар и приближно изразити.

Употребљени су сви могући притисци против људи за које сам био везан свим својим бићем у времену илегалног партијског рада, револуције и послератне изградње земље. Требало је мобилисати и последњи атом сопствене снаге да се издржи такав притисак.

После седнице Извршног комитета од 16. јуна чињени су силни покушаји да се моје држање на тој седници ИК прикаже у сасвим другом светлу. Разни климоглавци, користећи створену коњуктуру за лична препоручивања, говорили су около како сам био тако „стављен уза зид“ да ми није остало ништа друго него да све признам. Ова прича је у недостатку аргумената потекла из самог ИК. Такве приче су, разуме се, диктирале одређене потребе политичке кампање, а сви су добро знали о чему се ради, утолико пре што сам ја стављен у центар испланиране акције. Зато су после те седнице букнула и процветала сваковрсна лешинарења на мој рачун. Она су била не само допуштена него и подстицана. Све те лажи, удешене лажи, отпочеле су одмах и интензивно се настављају у следећим месецима.

НA СЛЕДЕЋОЈ седници Извршног комитета, одржаној 21. јуна 1966, комисија ИК, формирана 16. јуна, поднела је краћи извештај о свом раду. Наглашено је да комисија није имала могућности да сама обави стручно-техничка проверавња података о озвучавању и прислушкивању, па је предложено да се образује одговарајућа државна комисија. Тај мали недостатак, међутим, није сметао да се иде даље и тако убрза Четврта седница ЦК СКЈ и пресуда која ће ми тада бити изречена.

На овој седници ИК у дискусијама Бориса Крајгера, Петра Стамболића, Светозара Вукмановића, Мијалка Тодоровића извршен је директан напад на мене. Притом су се обилато користиле пароле о завери и пучу, о мојој тобожњој борби за наследство, а те приче су прво, бапско-трачерски лансирале супруге неких званичника затечене у неком имагинарном страху за судбину својих мужева. Крајгер је, на пример, ударајући на отворена врата, тражио моју оставку на све функције. Он је свакако хтео да се то још једанпут потврди. Није веровао да се неко може тако лако одрећи функција, па зато није згорег осигурати се дупло!

Стамболић је, пак, драматично као на митингу, загрцнувши се, изјавио да га ја лично нисам примио у Партију па га, отуда, нисам ничим задужио да би сада имао неког обзира према мени. Јадни Пера, ваљда је у изговарању те несувисле реченице моментално помислио на нешто незгодније, па се мало збунио. Можда је негде у неком прикрајку његове савести заискрило сећање да сам му био у партијској комисији после познатог јавног скандала на Шестом конгресу КП Југославије (када је генерал Љубодраг Ђурић, шеф Титовог војног кабинета, објавио да Стамболић одржава везе са његовом супругом). Повод за рад те комисије били су Перини раскалашни несташлуци са више жена у исто време. Неке од њих и неки њихови мужеви су претили да ће му „заврнути шију“ – жене што их вара са другим женама, мужеви што им напада жене. Због тога је Удба била посебно задужена за његово обезбеђење. Приликом рада те комисије Цана Бабовић и Слободан Пенезић Крцун (обоје чланови ЦК СКЈ) су ми приговорили да вечито вучем и извлачим из блата једног лукавог сељака који је у стању да гази преко других да би се одржао и пробијао даље у стварању каријере. То су тачно биле њихове речи. У ствари, њих двоје се нису слагали са мојим предлогом за мању партијску казну коју су Стамболићу коначно и усвојили виши форуми.

Тако је почела и на том нивоу је даље текла дискусија на овој седници. И баш зато нисам покретао ни једну од ствари таквог карактера. Такви аргументи ми нису били потребни, између осталог, и због тога што у том моменту нисам ни помишљао да ће се просути оволико море лажи о мени и мом раду. Сада и то овде с разлогом записујем управо да се зна и не заборави.

Што се тиче осталих дискутаната – чланова Извршног комитета, једни су ћутали, а други су уопштено дискутовали. „Мој случај“ је за све њих очевидно већ био решен. Било је обилато заступљено макијавелистичко начело да циљ оправдава средства. Жртва је нађена, озвучавајуће-прислушкивачки је препариран кривац за све недаће у земљи, за свеопште заједничке политичке грешке, за грешке сваког понаособ. Па зашто не искористити ту богом дану прилику.

Ево шта се каже у оном делу извештаја комисије ИК који се директно односи на мене: „...

Комисија посебно истиче да стање, организација, методи рада, циљеви и задаци Државне безбедности нису нигде претресани ни на једном државном представничком или партијском форуму у читавом послератном периоду. Државна безбедност је постала, мање или више, монопол појединаца. Они су њом руководили као личности или, како неки кажу, као њени организатори и оснивачи, без обзира на то какве су јавне функције имали. Отуда се и створила атмосфера да су се, како поједини функционери тако и део особља Државне безбедности, везивали за поједине личности, које су поистовећиване са државним руководством и ЦК СКЈ. Из изјава се види да је друг Александар Ранковић (Марко) поистовећен са ЦК... Ти функционери су, користећи своје позиције, злоупотребљавали органе државне безбедности с тендецнијом да успоставе контролу у читавом друштву, од предузећа до највиших врхова. Они су себи присвојили и право да држе под контролом и одговорне државне и политичке функционере – путем прислушкивања, праћења и добијања извештаја од техничког особља које је ангажовано у раду око функционера. На бази оваквих извештаја врло често су даване оцене о појединим људима и такве оцене су биле, не тако ретко, одлучујуће за одлуке кадровске политике. Наиме, друг Ранковић се, као секретар ЦК задужен за кадровску политику и организациону изградњу СКЈ, често ослањао на материјале безбедности при одлучивању о размештају кадрова.“

Потом се наглашава одговорност ЦК СКЈ и његовог ИК и каже: „... Тим више што се на челу Државне безбедности у читавом одређеном периоду директно или индиректно налазио један од његових секретара, друг Ранковић!“

Закључак је гласио: „Да се прихвати оставка коју је друг А. Ранковић поднео на своје функције на седници ИК. Комисија сматра да је његова политичка одговорност за рад органа Државне безбедности таква да он више не може остати на овим функцијама“.
У извештају је речено да су се сви саслушани из Удбе држали несамокритично, да нису хтели ништа да кажу, а да је Светислав Стефановић Ћећа био чак и веома дрзак.

Суочен са маневрима

ТОКОМ кратког рада комисије ИК која је испитивала рад СДБ, мој случај је добијао чудноват политички карактер. Нагло сам стављен у центар догађаја. На тај начин сам се још једанпут суочио са маневрима који су били уочљиви из материјала који је ИК усвојио и решио да изнесе на Четвртој седници ЦК. Упркос упорног тражења, материјале за ту седницу сам добио 30. јула, тек око поноћи, неколико сати пред почетак Четврте седнице ЦК. Док су их сви други имали и читали, ја сам могао само да гледам кроз хотелски прозор. За мене "нису били готови".

 СУТРА: СРПСКИ КОМУНИСТИ У ИМЕ СРБИЈЕ НАПАДЈУ РАНКОВИЋА 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ИНТРИГЕ О БОРБИ ЗА ВЛАСТ И НАВОДНОМ ПРИСЛУШКИВАЊУ: Седница Извршног комитета ЦК СКЈ се одржавала испред бајонета ојачане гардијске јединице

18. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

СРПСКИ СОЦИЈАЛИСТИ НИСУ БИЛИ МАРКСИСТИ: Марксов утицај на Русе и на Србе није осећао, текстови из његовог пера сасвим су слабо читани

17. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

СРПСКИ ЈЕЗИК ДОМИНИРА НА СЕДНИЦАМА ЛЕВИЧАРА: Лист "Јавност" је почела излазити у Крагујевцу 1873. а уредник је био Светозар Марковић

16. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ОПТУЖБЕ ЗАСНОВАНЕ НА АНОНИМНОЈ КОМИСИЈИ: Тито је на седници говорио кратко и не баш одлучно као што обично уме кад је у нешто уверен

19. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације