СРПСКИ КОМУНИСТИ У ИМЕ СРБИЈЕ НАПАДАЈУ РАНКОВИЋА: Кавчич и Трипало, у клими за све глупости, пишу збркане чланке о "слому једне политике"

МОЈЕ прво иступање на седници ЦК било је одмах иза Титове уводне речи.

ОБРАЧУН Александар Лека Ранковић у радној соби, Фото Архив породице Ранковић

Припремо сам се раније, у Београду, искључиво на основу покренутих питања о озвучавању и прислушкивању. Међутим, теме су биле проширене и смишљено распоређене дискутантима, изабране су тако да послуже за политичку кампању првенствено против мене. Говорило се тако као да сам годинама био проблем у руководству, у Партији, у друштву, кривац за све што није ваљало у земљи, за све наше тешкоће.

У Титовом излагању постављана је теза о „једној фракцијској групашкој борби, борби за власт“, али је притом речено да се не ради само о појединцима, а „...ти појединци не морају бити ни ти који су ту углавном одговорни“.

Ове речи добиле су, међутим, други смисао, место и тежину тек кад је један дискутант поставио мене на чело фракције, доказујући постојање неке моје политичке платформе, што се, наводно, види из мог првог иступања. Био сам ипак изненађен том новом исконструисаном оптужбом. Нико није реаговао. Сваки Србин или свако други ко је радио и сарађивао са мном добио је одрешене руке и могао је говорити све само ако би то „све“ могло оставити какав-такав негативан утисак о мени и мом раду. Идеја је била – са Марком треба да се обрачунају српски комунисти у име Србије, а остали ће подупирати и давати изјаве да се слажу.

Својим другим, краћим иступањем, одлучно сам одбацио и помисао на постојање било какве политичке платформе и неке моје фракцијске делатности.

После Четврте седнице ЦК све више је постајало јасно куда ствари иду и на чему ће се водити политичка кампања против мене. У вези с тим чињени су разни покушаји да се увери јавност како је мартовска проширена седница ИК ЦК СКЈ, одржана године 1962, ни мање ни више, била уперена искључиво против мене, те како је мене још тада требало политички ликвидирати само да није, „можда било прерано“ и да се „није морало још ићи на компромисе“. Притом се вешто прећуткивало са ким и по којим се то питањима морало ићи у компромисе. Са мном свакако не, јер ни у целини ни у појединостима нисам био на дневном реду те седнице.

Ту затворену седницу је сазвао Тито. У нашој пракси то није било први пут. Заједно с члановима ИК и члановима ЦК, било је присутно 46 другова, а позивање на седницу је вршено на основу списка који је у ЦК дошао од Тита. После консултације у ЦК и Титове сагласности ми смо додали још по неког друга. Након упућених позива срео сам се с Кардељем и на његову молбу нисам могао да кажем која ће питања бити на седници, нити о чему ће Тито говорити у уводној речи. Тито је отворио седницу и одржао опширну уводну реч. Био сам седми по реду дискутант и у потпуности сам подржао Титово излагање.

Кад се та седница данас мистифицирано покреће, и то непосредно после минулог Осмог конгреса СКЈ, зашто се онда јасно не изнесе та истина, зашто се не објави цела дискусија са те седнице, или бар неки цитат из мог излагања, односно из дискусије неког другог. То би било логично и демократски. Без тога се циљ не може постићи нити се ја могу дотући до краја. Уосталом, није случајно што се у овој кампањи заборавило да је после те седнице изашло и априлско писмо ИК, а убрзо уследио и познати Титов говор у Сплиту.

У НЕКИМ чланцима упереним против мене после Брионског пленума упорно се тврди да сам из одређених „својих намера“ и неких посебних потреба „озвучио“ поменуту седницу уз помоћ Удбе, склопивши са њом тајни споразум. Када данас читам ове гадости, не могу а да се не запитам коме су биле потребне све те велике и мале лажи, чему и коме су могле бити од користи.     Стаљинистички и кинески методи политичког обрачунавања остаће забележени као мôра над савестима људи, али и ове наше, домаће методе неће мимоићи одговарајуће место.

Ако би се само мало и покренуле савести људи, чини се да не би било ни тешко ни опасно утврдити да истина стоји на сасвим супротној страни. Наиме, за све поверљиве седнице редовно су били ангажовани стенографи из Титовог кабинета. Уочи те мартовске седнице 1962, међутим, мени су одговорни другови из Организационо-политичког секретаријата ЦК предложили да се дискусија снима, пошто је немогуће обезбедити шест добрих стенографа. О том предлогу сам обавестио Тита и добио његов пристанак, уз напомену да се сви материјали сачувају на безбедном месту. То сам пренео истим друговима напоменувши да све техничке ствари уреде са надлежном службом Удбе која једино располаже таквим техничким могућностима. О томе ништа више нисам знао све док из Удбе нису дошли у ЦК примерци готовог записника скинутог са траке, од чега је, у недостатку другог завереничког материјала, направљен „велики пучистички баук“. Предложио сам опет тим истим друговима из ЦК да се Титу пошаље његова уводна и завршна реч ради евентуалног кориговања, а потом да се комплетиран записник чува у архиви ЦК, с тим што би се омогућило сваком учеснику седнице да, уколико га нешто интересује, погледа записник.

Ако су неки примерци записника, заједно са њеним величанством траком, остали у поверљивој архиви Удбе, примићу лично на себе одговорност за тај неискупљиви грех пред свим боговима. Тврдим да се један или два примерка записника налазе у архиви ЦК којом руководи Жарко Булајић. Тврдим да су и други руководиоци своје поверљиве материјале полагали у поверљиву архиву Удбе све дотле док она није постала лепрозна за њих.

ПРEMA рема томе, ту нема нити је могло бити никакве моје „задње и перфидне намере.“ Јер, ако би та седница и дискусија биле уперене против мене лично, поставља се питање зашто и како бих баш те „чувене“ материјале употребио „против других“ у „датом моменту“, односно у време „преузимања власти насилним путем, путем завере помоћу Службе безбедности“. Иза свих ових прича стоје Стане Кавчич (словеначки политичар) и Мика Трипало (секретар Градског комитета СК Загреба).

Ужасно је када човек данас доживљава овакве изопачености људи са којима је колико до јуче блиско сарађивао на озбиљним задацима. Зашто други ћуте, којим су моралом руковођени, којом то етиком све ове лажи примају и распоређују у својој глави, а праву истину добро знају?

Кавчич и Трипало, користећи постојећу климу и зелено светло за све глупости, пишу збрда-здола састављене чланке о „слому једне политике“. Њих уопште не забрињавају политичке последице свих измишљотина. Изгледа да данас веома лако добијају шансу и долазе до изражаја људи који не пате много од комплекса истине или неистине.

А кад се човек дубље загледа у сва та мудријашка пискарања, тешко се може отети утиску да се ту ради о свесном атаковању на нашу генералну политичку линију, на ставове који су такорећи тек усвојени и који се спроводе у живот. Цела ова замешанција, којој се може сагледати само почетак а крај тек назрети, има један призвук који помало подсећа на народну изреку: „Ћерку кара – а снахи приговара“. Иначе, ја бих могао бити и почашћен овим и сличним написима кад бих био толико нескроман да признам себе за јединог или главног ствараоца и носиоца те политике коју тако врашки изволеше да сломе нови надобудни политичари.

Али, било како било, нападнута политика је заједнички изграђивана и спровођена у живот, она је наша творевина. То је политика Савеза комуниста, иза ње стоји Осми конгрес (1964), за њу се залагао ЦК кроз своје пленуме и свој конкретан рад. До јуче она није доживљавала никакве сломове, па ни одсудније поразе... За ових неколико месеци дивљања многих појединаца посечено је више стабала на којима је ова земља чврсто стајала него што су их ти појединци засадили и однеговали ...

СРЧАНИ УДАР

ИЗМЕЂУ 16. јуна, прве седнице ИК, и Четврте седнице ЦК, одржане 1. јула на Брионима, био сам потпуно заобиђен и искључен из свих активности. У то време интензивно се припремала Четврта седница а одржани су и затворени састанци по групама са свим члановима ЦК. У току дана пред Четврту седницу нико се више, сем три друга, није поздрављао са мном. У ноћи између 30. јуна и 1. јула, у таквим околностима, добио сам срчани удар.

СУТРА: ПРИСЛУШКИВАЊА НИЈЕ БИЛО 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

СРПСКИ СОЦИЈАЛИСТИ НИСУ БИЛИ МАРКСИСТИ: Марксов утицај на Русе и на Србе није осећао, текстови из његовог пера сасвим су слабо читани

17. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

СРПСКИ ЈЕЗИК ДОМИНИРА НА СЕДНИЦАМА ЛЕВИЧАРА: Лист "Јавност" је почела излазити у Крагујевцу 1873. а уредник је био Светозар Марковић

16. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

ВЕЛИКЕ ЛАЖИ ПАРТИЈСКИХ ТИТОВИХ КЛИМОГЛАВАЦА: Сви саслушани из Удбе нису хтели ништа да кажу, а Светислав Стефановић Ћећа био je чак и дрзак

20. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ОПТУЖБЕ ЗАСНОВАНЕ НА АНОНИМНОЈ КОМИСИЈИ: Тито је на седници говорио кратко и не баш одлучно као што обично уме кад је у нешто уверен

19. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације