ПОТЕРА ЗА ЗАКОПНИМ ДРАЖИНИМ ЗЛАТОМ: У току турнеје по Африци, са "Галебом", само је Добрица Ћосић остао изван сукоба и домашаја интрига

ИЗМЕЂУ осталих питања која су ових дана директно или индиректно покренута против мене, у загребачкој штампи је добила доста простора акција Државне безбедности у вези са откривањем закопаног злата и дворских драгоцености.

НА ГАЛЕБУ Тито, Ранковић, Веселинов, Коча Поповић, Мате Јерковић , Милан Жезељ, Едо Брајник..., Фото Архив породице Ранковић

С обзиром на изопачено приказивање ове акције, дужан сам да кажем све што је мени познато.То морам учинити колико себе ради, толико и ради Службе о којој се данас сеју фантастичне измишљотине.

Што је најчудније, све се то дешава на очиглед сведока њеног рада који су не једанпут јавно говорили у суперлативима о тој нашој организацији.

Дакле, ево о чему се заправо ради. Према неким подацима, те огромне вредности, које су опљачкане за време старе Југославије, као и драгоцену дворску и другу најповерљивију архиву, закопао је Дража Михаиловић у тренутку када је потучен у Србији. Све је то прогутала земља једне тамне и кишовите ноћи. Том приликом нису поштеђени ни копачи као једини могући сведоци закопавања те државне пљачке. Но, ипак је, наводно, остао неки сведок који је с планом „златног терена“ нашао уточиште у иностранству код нових господара.

Задатак откривања тог терена добила је наша служба још првих дана иза рата. Неки подаци су озбиљно указивали да су ове драгоцености остале скривене дубоко у земљи, у некој јарузи, потоку или некој неугледној обурваној шпиљи. Требало је прво локализовати простор негде у западној Србији, а можда и око границе с Босном. Оскудни подаци чинили су главну и непремостиву тешкоћу за сваки почетак.

Прошле, 1965. године, приликом једног лова, Светислав Стефановић Ћећа је узгред причао како је Служба опет на путу да открије државно злато и Дражину архиву. Иако нови моменти нису били баш безначајни, он је ипак имао пуно резерве у погледу ових трагова.

Наиме, човек који живи у иностранству, нудећи своје услуге уз прихватљив проценат, знао је наводно количину и садржину сваког од четрдесет великих сандука. Сем тога, наводно је знао да се у поверљивој архиви налазе и такви подаци о многима који се данас налазе на високим положајима у новој Југославији. Нисам улазио у детаље плана који су они већ разрадили. Веровао сам у њихово богато искуство и знао да ће вешто искористити сваку прилику за реализацију давно постављеног задатка. Ја сам се увек радовао успесима ове организације, јер су ме подсећали на раније вођене акције у којима су наши кадрови својом упорношћу и смелошћу надмудривали и далеко искусније противнике. Обавестио сам Тита о новим изгледима за проналажење злата и архиве. Из онога што је том приликом рекао видео сам да придаје велики значај откривању овог подземног складишта. Пренео сам Ћећи ово Титово мишљење, јер сам мислио да ће оно подстаћи Службу.

Знам да су касније, услед наглог преокрета код човека из инострантства, настале неке компликације, због чега је првобитни план претрпео битне измене. Међутим, и тај нови план је убрзо осујећен самоубиством једног старца који је једини могао помоћи у локализовању места закопаног злата. Он је нађен обешен на тавану своје сеоске куће, што је дало повода претпоставци да је његову смрт убрзао неко од неоткривених непријатеља.

Тако је нестао и последњи преживели сведок из Дражине екипе копача.

О томе сам такође обавестио Тита. Њему није било неприхватљиво објашњење да иза целе ове ствари стоји нека инострана обавештајна служба, чији је задатак да нас онемогући у проналажењу поменутих драгоцености.

У ПОСЕТИ Тита и наше делегације пријатељским земљама црне Африке (1961), дошло је до драматичних сукоба у самој делегацији. Њеним повратаком у земљу отворени су проблеми неколико другова. Лео Матес је морао одмах да напусти положај генералног секретара у Секретаријату председника Републике. Лазар Колишевски (председник ЦК СК Македоније) је требало партијски да одговара, Вељко Мићуновић такође, с тим да се одмах удаљи из Секретаријата за иностране послове. Једино је Добрица Ћосић остао изван тих сукоба и домашаја интрига.

Као и обично, и овог пута очекивао се наступ по партијској линији. Међутим, нисам могао предузети било какве мере јер нисам имао скоро никаквих елемената за партијску истрагу против чланова ИК и чланова ЦК. Матес је у међувремену већ удаљен, наводно због тога што Тито и Јованка нису били задовољни његовим превођењем и што се на целом том путу није понашао како је требало. На моју срећу, с „операцијом Матес“ нисам имао никакве везе, сем што сам се бавио његовим распоређивањем на нову дужност, што је било отежано и тиме да више није могао да остане у дипломатији. Касније је стављена примедба и због његовог постављења за директора Института за међународну политику и привреду, као и због ангажовања у раду Социјалистичког савеза.

Иначе, слушао сам само одломке о сукобу у делегацији. Нико није хтео да загризе у суштину размирица. Колале су разне приче из којих се могло разабрати час једно час друго. Једног дана, у фази оваквих препричавања, дошао је код мене Гошњак и рекао да Титу није право што су Колишевски и Мићуновић остали ван партијске одговорности. Тито се чуди, каже Гошњак, што није ништа предузето и ставља до знања да неће лако прећи преко тих њихових безобразлука.

Није ми било пријатно јер сам осећао да је Титова љутња упућена мени. Објаснио сам Гошњаку да не могу ништа предузети све док се негде не одлучи о томе, пошто су у питању чланови ИК и члан ЦК. Кад сам видео да не прихвата ово моје објашњење, питао сам шта треба да радим и од кога могу да добијем детаљније податке о држању поменутих другова.

Поменуо је генерала Луку Божовића, који је био у обезбеђењу делегације.

НАКОН овог разговора дошао је генерал Божовић. Из његових излагања произилази да ни у једној ранијој делегацији није била напета ситуација као у овој. Поред тога, Јованка је тврдила да је Матес преиначавао смисао онога што је Тито излагао у службеним разговорима са домаћинима афричких држава. Због свега тога Тито је био толико нерасположен да је скоро прекинуо сваки контакт са осталим члановима делегације, па се међу њима није појављивао ни у слободним часовима. Никад се, кажу, није теже осећао.

Због свих тих разлога Божовић је молио да се следеће делегације састављају од другова који Титу неће правити додатне потешкоће, уз оне које већ има по програму. Саслушао сам Божовића и скренуо му пажњу на савесно вршење дужности и неуплитање у размирице кад оне већ настану. С обзиром на своје задужење у Титовом обезбеђењу, он не би смео ничим споредним да се оптерећује. Што се тиче састава оваквих делегација, и мог утицаја у томе, Божовић је очигледно био у заблуди, јер сам ја већ одавно искључен из сваког увида у њихов избор.

У разговору са Гошњаком чуо сам како је Вељко Мићуновић полемисао са Титом за време службених разговора са председником Египта Насером. Та полемика односила се на Титово излагање и оцене политичке ситуације у свету. Пошто сам ово сматрао неправилним и неукусним, обавио сам разговор са Мићуновићем. Рекао сам му да је могао наћи десетине других начина да изнесе своје примедбе уместо овог најнеприхватљивијег.

Обавестио сам Тита о овом мом разговору, уверавајући га да су отпали разлози за Мићуновићево повлачење из Секретаријата иностраних послова. Па ипак, није лако прошао каснији предлог Мићуновићевог постављања за амбасадора у Вашингтону.

ПОДЕЛА ПОКЛОНА

ЗА ВРЕМЕ Титове посете пријатељским афрочким земљама 1961, на пример, Колишевски је био толико бесан на понашање Јованке Броз да је демонстративно отказивао свој одлазак на службене пријеме. У једном тренутку настала је гужва око поделе дарова па је Тито рекао: „Нека узме ко што хоће!“ Колишевски је замерао Протоколу што обавештава нашу штампу искључиво о почастима које домаћини указују, поред Тита, само Јованки, док се чланови делегације игноришу.

 СУТРА: ВЛАСТ У АРМИЈИ ДРЖАЛА СУ ТРОЈИЦА ГЕНЕРАЛА  

Препоручујемо

Фељтон

0 3

СЛУЧАЈ СТАНКЕ ВЕСЕЛИНОВ ЧАРШИЈСКЕ ПРИЧЕ И АФЕРЕ: Тито и Јованка су сумњичили генерала Милана Жежеља креће у друштву непоузадних људи

23. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ПРИСЛУШКИВАЊА НИЈЕ БИЛО: На посоледњем разговору, у присуству генрала Гошњака, Тито је рекао "Још ћемо ми заједно радити!"

22. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације