ТИТО УПОРНО ОДБИЈА ДА ИЗАЂЕ ИЗ ПЕЋИНЕ: У току десанта Врховни штаб у пећини није имао никакву везу ни информацију шта се напољу дешава

У ДРВАРУ и околини 25.маја 1944. чула се жестока пуцњава, водиле су се жестоке борбе.

УБЕЂИВАЊЕ Арса Јовановић и Тито у Дрвару 1944. године, Фото Историјски музеј Југославије

То је био знак да се Пратећи батаљон Врховног штаба бори са немачким десантним јединицама. Одступница из пећине била је пресечена. Није се имало куд. Чинило нам се као да је све одређено овом изненадно наметнутом ситуацијом. Затечени смо у пећини са једним јединим излазом, а између пећине и града, на пољани уз коју протиче река Унац, налазиле су се непријатељске једрилице и десантне јединице које су већ држале под ватром излаз из пећине.

Пажљиво посматрајући из пећине шта се догађа у граду, веома смо се обрадовали кад смо на улицама Дрвара угледали и препознали партизански тенк. Пећина је оживела. Из свег смо се срца радовали јуначком подвигу наших партизана – тенкиста. Међутим, радост је била краткотрајна. Тенкисти нису имали изгледа да се пробију даље према пећини и тенк је врло брзо нестао са градских улица и попришта борби.

Нешто касније, после Марка, из пећине се спремају да изађу Арсо Јовановић и Сретен Жујовић – Црни, са намером да успоставе везу са њим и да му помогну у организовању одбране. Пре него што ће изаћи, опет су са Титом разговарали о изласку. Нарочито је упоран био Арсо, који је почео да га моли да се одлучи за излазак. У Арсином је гласу истовремено био призвук молбе и упозорења на оно што би се могло догодити уколико би Немци успели да се пробију до пећине. Међутим, Тито је био упоран у томе да остане где јесте.

Арсо Јовановић и Сретен Жујовић – Црни изашли су из пећине око пола девет и кренули према врху брда, ка платоу на коме се већ налазио Ранковић. Арсо се са Марком састао пре него што је наишао немачки авион, који је на њих осуо митраљеску ватру. Заједно су нашли неки несигуран заклон од немачких митраљеза, док је Црни са једним водом тада био негде изнад пећине.

Време нам је споро пролазило, а сваки минут неизвесности отезао се у бескрај. Иако се воде све жешће борбе, наше шансе да се извучемо из пећине нису се побољшавале. Немци, на пољани недалеко од пећине, контролишу цело подручје, прилаз пећини и излаз из ње.

Атмосфера у пећини је напета као и увек у тешкој борби, међутим, панике није било.

Врховни штаб и даље нема никакву везу ни информацију о томе шта се напољу дешава.
ПОЗНАЈЕМ мало кога сем Кардеља и његовог пратиоца, Владе Миклавца – Хенрика. Највише сам са њима. Углавном ћутимо. Ту, у дну пећине, нешто је гласнија Даворјанка Пауновић – Зденка, секретарица Врховног команданта.

Размишљам о себи, о свом тек започетом животу коме већ прети крај. Навиру сећања на неке ратне ситуације такође тешке и узбудљиве.

Наше се могућности у погледу изласка из пећине не мењају. Нико од нас, који се ту налазимо, није почетник у рату. Сви смо имали подужи стаж у партизанима и навикнути смо на многе ратне тешкоће. Према томе, свако од нас може да процени ситуацију у којој се налазимо. Очигледно је да су непријатељске снаге знатно јаче од наших. Свима је, такође, добро познато како је наоружана немачка војска. А овде је, нема сумње, реч о специјалним и искусним јединицама.

Касније смо сазнали да су међу њима били и деградирани официри које је, после успешно завршене акције на Дрвар, требало рехабилитовати. Значи, немачке су јединице тада биле и те како мотивисане да успешно изврше овај задатак.

Време пролази, а наши изгледи за излазак из пећине не померају се са мртве тачке. Једно је сасвим јасно и уобичајено у оваквим ситуацијама: треба се борити до последњег часа, до самог краја, а последњи метак сачувати за себе. Оружје којим смо располагали у пећини није уливало наде, па због тога није из пећине испаљен ни један једини метак на немачке десантне јединице.

Провере ради, подижем руку до груди и пружам прсте да видим колико ми дрхте. На моје велико чуђење рука ми је мирна. Каква разлика у поређењу с пролећем 1942. године, када сам се, такође, нашла у веома тешкој ситуацији, опкољена у градићу Шкопијану у Словенији. Да, сада је 1944. година. Стекла сам искуство, сигурност, и неку врсту постојаности која чак и у оваквим ситуацијама прераста у сталоженост.

ВЛАДО Миклавц – Хенрик, Кардељев пратилац, познати је словеначки партизан, добар и пажљив друг, храбар, способан и веома одан. Дуго већ прати Кардеља. Сналажљив је, увек зна шта треба да уради и сигуран је у себе. У партизанима му је цела породица: отац, мајка, коју су партизани из милоште звали „Миклавчева мами“, и сва три брата: Јунош, Ненад и Винко.

Владо је повремено одлазио до излаза из пећине и осматрао ситуацију у подножју брда.

Осим машинке, имао је и пиштољ „парабелум“, какав сам тада и ја имала. На повратку ми у једном тренутку, прилази, проверава и контролише исправност мог пиштоља, и враћа ми га заједно са шаржером пуним метака које ми поклања. У таквим тренуцима, сваки метак је веома, веома, драгоцен. Владо и ја нисмо се ближе познавали, тек смо се повремено сретали у Словенији – па се таква солидарност може објаснити само великим другарством које је међу партизанима владало у оним временима.

Мало затим, Владо се окренуо и, опет, пошао према излазу. Хтео је да још једном види шта се дешава доле, на пољани... Међутим, није стигао ни поглед да баци на Унац и Дрвар, а више неће ни на родни крај у Словенији. Пресрео га је непријатељски метак и погодио право у чело. Немоћно се занео и тихо пао пред нас. Сви смо се окупили око њега, али било је безнадежно. Владо је лежао у ропцу. Мозак му се распрснуо по пећини, остатак се излио у капу под главом. У њему назиремо само мрвицу живота, који се огледа у повременим, у дубокој коми, несвесним трзајима појединих делова тела. Још тренутак, два наших силних жеља и нада да ће победити његове животне снаге, па схватисмо да се пред нама управо гаси један драгоцени и млад људски живот.

ВЛАДУ су сви волели. Никици Прљи, Титовом пратиоцу, неизмерно тешко и болно пада наређење врховног команданта, истовремено и одзив на неписани партизански закон, завет и обавезу коју друг према другу треба да испуни у апсолутно безнадежном положају, кад нема изгледа за било какво спасење...! Никица се брани: „Не могу... Не могу“! А затим одјекну хитац милосрђа. Све се смири. Престаје трпљење које Владо више није ни осећао.

Међу нама наста незамислив, дубок и као челик тежак тајац.

Тада приђе Тито, клекну једном ногом поред Владине главе, и уз војнички поздрав одаде пошту погинулом саборцу.

Били су то незаборавни и тешки призори тог, 25. маја 1944. године, у Дрвару...

Кардељ се, шетајући по скученом простору пећине, зауставља испред мене, гледа ме и врти главом – и осим „Е, Славка!“ – ништа више не проговара.

Посматрам га и закључујем како су му, сигурно, у мислима његови најближи. Има породицу. Његовом је сину тек четири лета, а већ живи у дубокој илегалности, у жицом опасаној Љубљани, као и многи његови вршњаци, деца истакнутих партизана у Београду и другим градовима. Многи од њих још дуго неће знати чији су и коме припадају – све до ослобођења.

ВЕЛИЧИНА ИДЕАЛА

ВРЕМЕ у пећини као да је стало. Никаквих промена нема. Седим на камену обгрливши рукама колена. Моје мисли као варнице осветљавају стихови словеначког песника Кајуха: „Lepo je, veš mama, lepo je živeti, toda za kar sem umrl, hi hotel še enkrat umreti“...Ови су нас стихови подсећали на значај и величину идеала за које, свакако, вреди живети, али и на време жртава и смрти, на време неисказаног бола и трпљења у ком никада нисмо клонули духом. И оног болног пролећа 1943, године,  у време погибије мог млађег брата Виктора, никад прежаљеног, када сам се клонила успомена на детињство с њим проведено, баш су ми ти стихови били утеха и надахнуће на путу нових искушења.

  СУТРА: РАНКОВИЋ УСПЕВА ДА СПАСЕ ВРХОВНИ ШТАБ  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ПОКРЕТНА БАНКА ВРХОВНОГ ШТАБА НЕСТАЈЕ ИСПОД БУКВЕ: Лола и Митар Бакић су штампарију и новац су закопали негде у реону Доброселице и Драглице

05. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ЗБОГ КОБНЕ ГРЕШКЕ ПАРТИЈА ГУБИ ДРАГОЦЕНОГ ЧОВЕКА: Када је поп Зечевић прешао у партизане његови људи су прикључени обезбеђењу Врховног штаба

04. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

БЕСМИСЛЕНА ЧИСТКА МЕЂУ ПАРТИЗАНИМА НА ЗЛАТИБОРУ: После пада Ужичке републике судбина опште југословенског устанка постала је неизвесна

03. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ДЕСАНТ НА ДРВАР И ПРВИ СУСРЕТ СА ДРУГОМ МАРКОМ: Небо над Дрваром било је застрашујуће прекривено авионима, једрилицама и падобранцима

06. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације