РАНКОВИЋЕВИ СИНОВИ НИСУ КРИЛИ ЧИЈИ СУ: О Ранковићевом сину за време рата нарочито је бринула једна избегличка породица из Славоније

МИЋКОВА мајка, Анђа Ранковић, рођена је 1909. године у Избишту код Вршца.

ПОВРАТАК Алкесндар Ранковић са комшијама 1945. испред родне куће у Дражевцу , Фото Архивв породице Ранковић

Члан Савеза комунистичке омладине Југославије била је од 1928. године, а члан КПЈ од 1937. Од 1938. године члан је Рејонског комитета у Београду. Због њених активности, нарочито у Синдикалној организацији текстилних радника, била је до рата пет пута хапшена, а три пута протеривана у родно место. После окупације земље учествовала је у припремању диверзантских акција у Београду. Хиљаду деветсто четрдесет прве године одлази из Београда у партизане; 1942. године, када је формирана Друга пролетерска бригада, постављена је за заменика политичког комесара чете. Погинула је, заједно са још педесет бораца, јуна 1942. године, када су четници на једној чистини код села Думићи недалеко од Гацка изненадили четврти батаљон. Друге пролетерске бригаде. За народног хероја проглашена је 6. јула 1953. године.

Окупаторска је војска за време рата често у околини Београда предузимала походе, или такозване локалне офанзиве на села из којих би сељаци бежали у шуме или поља да се сакрију и тако спасу голи живот. Када би се сазнало за неке ратне – казнено-осветничке покрете у правцу Дражевца, Ранковићи би ухватили Мићка за руку и заједно са својим породицама побегли у неки шумарак или поље, притајили би се у кукурузима или било где, и чекали да се непријатељска војска повуче. У таквој би бежанији дете, свесно опасности, упозоравало своје заштитнике „да никако не кажу да је он Лекино дете“. Ранковићи и њихови пријатељи крили су Мићка на разне начине, чак су га слали и у друга села, само да се не открије чије је дете. Да га сачувају – и сачували су га! Али је заиста тужно помислити на то стравично ратно време кад је дете и у најранијем детињству осетило опасност и непрестано страх за живот – чак и пре но што је сазнало шта је заправо живот! Да та голема брига и стрепња нису биле без разлога било је очито после злочина у селу Вранић, који се граничи са Дражевцем. Ноћу, 20. децембра 1943. године, четници су упали у село и поубијали велики број становника. Те су ноћи страдале читаве породице – чак и деца, што је остало забележено и у нашој књижевности.

У СТВАРИ, Мића није ни требало да буде у селу код Лекине мајке, јер је она била сувише добро позната полицији. Лека је због политичког рада често дуже или краће био у затвору а мајка га је посећивала, доносила му веш или храну, и сатима и сатима, чекала да то неко прихвати, или тек да чује неку вест о сину. Тако је упознала многе полицајце, а и полиција је њу добро познавала. То је представљало велико зло, поготово за време рата, када је полиција вребала блиске рођаке партизана, а поготово политичких и партијских функционера, и слала их у затворе и концентрационе логоре. Сав тај свет, који је раније посећивао партијске активисте, полиција је држала као таоце по логорима, у собама смрти, док не заврше на многобројним стратиштима.

Имајући све то у виду, Марко и Анђа су, пре него што ће из Београда отићи у партизане, решили да дете не шаљу код Маркове мајке, у Дражевац, већ да га повере Анђиној сестри Рођи, која је живела у Београду. Дате су јој и тачне инструкције шта би требало да чини у разним ситуацијама, поготово у оним у којима дете није безбедно. Наиме, Мићко је требало да буде код ње све док услови буду сношљиви, али ако постане „вруће“, тј. опасно за дете, предаће га вези београдске партијске организације, која ће га сместити негде на сигурно у илегалу. Међутим, како је Марко говорио, када је постало „вруће“, Рођа га је, страхујући и за дете и за себе, одвела код Маркове мајке, у Дражевац. Јер, десило се баш оно чега су се Мићина мајка Анђа и отац Марко плашили. Наиме, баба Даринка је одведена у затвор, па онда у логор на Бањици, а Мићко је остао сам, и без родитеља и без баке.

ТАДА су дете преузели најближи рођаци и пријатељи породице Ранковић. О њему се нарочито бринула једна избегличка породица из Славоније, која је рат провела у кући Маркове мајке Даринке, што је за дете било посебно важно кад је баба Даринка била ухапшена и одведена у Бањички логор.

У свему се овом јасно огледа душа народа ове земље, где непрекидно јача нит људске солидарности што су људске несреће веће и дубље. Тако је и Мићко дочекао ослобођење а да нико није открио да је он Лекино дете – син опасног партизана и партијског функционера.

Мићино прво јасно сећање почиње сценом када у Дражевац стиже војска и у камион убацује његову бабу Даринку. И више је није било, све до краја рата, до ослобођења Београда, када су Немци, стражари Бањичког логора, напустили српска стратишта бежећи пред ослободиоцима – партизанским јединицама.

Мића и данас памти страшну опомену баба Даринке коју је у честим збеговима и прогонима преносио онима који су га крили и спасавали, и уз велику радост с њим заједно дочекали ослобођење. Али живот је непредвидив и окрутан, и због тога ми се намеће помисао да је Мића, касније у животу, дошао можда до сазнања да се историја, заиста, понавља. Наиме, када се 1966. године, већ као дипломирани инжењер, вратио са одслужења војног рока, неколико месеци после Брионског пленума, почео је да тражи посао у не баш срећним околностима. Запослио се у Унион инжењерингу где и данас ради. Милораду Ракочевићу, директору предузећа, одмах је пребачено што је примио сина Александра Ранковића, али он је одговорио да је запослио и сина народног хероја Анђе Ранковић. Све је то тачно, али и тужно, јер у другим, нормалним околностима, не би морали да заобилазе његовог оца! Али без обзира колико су такве ситуације асоцирале на ратно време, када је пред непријатељима ове земље било веома опасно помињати било какву, поготово не родбинску везу са Александром Ранковићем, његови се синови Миливоје – Мића и Слободан ипак никад, после Брионског пленума, нису устручавали да кажу чији су. Напротив, увек су, без обзира на прилику и да ли је то било потребно или нужно, истицали приврженост свом оцу.

ПО ДОЛАСКУ у Београд, наша група која је радила у апарату ЦК, неколико пута се селила, док, коначно, није смештена у „Мадеру“, где је било и седиште ЦК КПЈ.

Сремски фронт није далеко одмакао па су нас канонаде топова, каћуша и осталог тешког наоружања стално подсећале да рат још траје, да је фронт, ту, надомак нашег града. Вредно обављамо посао ког је из дана у дан све више. Дисциплиновани смо и трудимо се да будемо достојни задатака који су нам поверени.

Марко је опет у великој гужви, заузет разним пословима, као и сви који су радили под његовим руководством. Још од Дрвара сам схватила да су за послове које обављамо потребни озбиљни, радни и одани људи. Марко је својим изузетним ауторитетом – оствареним, пре свега, стабилним моралним особинама, својим карактером и самопрегорним радом – служио свима за углед. Његов пожртвовани рад обухватао је широк круг послова – од организовања државе, партије, политичких организација, укључујући и Армију – до решавања свих кадровских питања. Разумевање за људе и њихове проблеме, праведност и жеља да, саосећајући са својим борцима и руководиоцима, пружи помоћ кад год може, уздигли су га изнад осталих руководилаца народноослободилачког покрета. Сматран је „душом наше Партије“. 

ОШТРА ЛЕКЦИЈА ДРУГУ МАРКУ

КАДА смо нешто радили за Марка, били смо веома пажљиви и обазриви и трудили смо се да све буде без грешака. Па ипак, било је и тога. Сећам се, док смо још били у згради „Призада“, да сам једног дана тражила телефонску централу. Нешто ми је хитно било потребно, а шта па тада није било хитно? Окрећем број, телефон звони и звони, али ми се нико не јавља. Коначно чујем „ало“ и оспем ватру: „Па где си ти тако дуго, што се не јављаш? Требало би да седиш ту и да радиш свој посао“! И све у том стилу... Неко веме потпуна тишина, а затим: „Овде Марко“. Ушепртљам се, не знам шта ћу. На кога се то ја извиках? Од тада сам настојала да што ређе зовем централу, а опрезније сам се кретала и по згради у жељи да бар неко време, док се не заборави тај непријатан догађај не излазим Марку на очи.

  СУТРА: РАСПИРИВАЊЕ ЉУБАВНЕ НАДЕ У РАНКОВИЋЕВОМ КАБИНЕТУ  

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ДЕСАНТ НА ДРВАР И ПРВИ СУСРЕТ СА ДРУГОМ МАРКОМ: Небо над Дрваром било је застрашујуће прекривено авионима, једрилицама и падобранцима

06. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ДУГО ЧЕКАНИ КОРАЦИ ПО СЛОБОДНОЈ ЗЕМЉИ: Ранковић је морао да одложи лет у Крајову, на Титов позив, због погоршаних метериолошких услова

09. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

РАНКОВИЋ УСПЕВА ДА СПАСЕ ВРХОВНИ ШТАБ: Спајањем свилених падобранских ужади Врховни штаб се спустио у подножје пећине где је био излаз

08. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 7

ТИТО УПОРНО ОДБИЈА ДА ИЗАЂЕ ИЗ ПЕЋИНЕ: У току десанта Врховни штаб у пећини није имао никакву везу ни информацију шта се напољу дешава

07. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације