РАСПИРИВАЊЕ ЉУБАВНЕ НАДЕ У РАНКОВИЋЕВОМ КАБИНЕТУ: Ђиласа сам једва убедила да нисам била удата и да он није био познати словеначки партизан

НЕГДЕ 1946. године, можда и раније, не знам тачно, из Љубљане стиже депеша у којој Миха Маринко предлаже да се вратим у Словенију.

СТРЕПТЊА Славка Ранковић у портаним годинама, Фото Архивв породице Ранковић

У то су време, иначе, републике тражиле своје људе који су се по завршетку рата затекли у разним крајевима земље – ван својих република. Има две године како нисам у Словенији, већ на раду у апарату ЦК КПЈ, под непосредним Марковим руководством и у његовој непосредној близини.  

Већ одавно нисам равнодушна према њему, али то кријем у себи. Сматрам да то нико не примећује, па ни сам Марко – и не треба нико да примети, бар упорно настојим да буде тако. Марко је, сматрам, недостижан и да у том његовом непрекидном послу и бризи за земљу – до жртвовања – нема места за било шта друго. Чак и да јесте достижан, мислила сам, било је оних које су га дуже познавале, биле смелије од мене, самоувереније и са већим правом на прижељкивања... Осим тога, после ослобођења су се ређала ордења, чинови, стицале функције и ратне почасти, што ме је обесхрабривало. Мислила сам да је сваки његов чин, орден или нешто слично, зид више између мене и Марка. Према мени се увек односио веома пријатељски и другарски, али такав је био и према осталима. Према томе, није било много разлога да се на некој изузетности у односима потхрањују наде. Па ипак, иако је имао свог секретара, односно шефа кабинета, баш је мене звао да урадим понешто за њега.

У таквој атмосфери и друштву чекам да она Михина депеша дефинитивно реши питање мог одласка у Словенију. У сваком случају, имам свој план. Хоћу на студије. За то морам да се изборим без обзира на кадровске распореде. Што се тиче борбености – имам прилично искуство из рата, али овде је више реч о упорности.

Међутим, што се депеше тиче – Марко ћути. Ја такође. Не смем ништа да питам, иако непрестано мислим о томе. Одлука је у Марковим рукама. Помало и стрепим при помисли да ће једног дана, међу листовима и листићима које ми даје да проследим даље, бити и листић на коме би могло стајати нешто као: Славка се шаље на располагање кадровској комисији, могла би да крене тада и тада... Кад год сам, по позиву наравно, и искључиво по службеној дужности, у његовом кабинету, увек очекујем да ми саопшти такву одлуку, али – ништа!

СВИ МИ, који смо радили у апарату ЦК, позивани смо, по потреби, код Марка, на кратке радне договоре између два састанка или између пријема појединих руководилаца...Уђем ја, једном, на редовни позив, мислећи да је у питању одговор Михи Маринку и као и обично, станем на пола пута до његовог радног стола, уз уобичајено: „Звали сте ме, молим?“ Марко стоји са друге стране стола и у рукама држи неки лист папира. Дигне главу и почне: „Знаш, она депеша...“ Али, ту му већ упадам у реч: „Да, она од Михе Маринка!..“ Марко ме погледа, на трен му се, уз једва приметан осмех, на лицу појаве оне две рупице. Мало застаде па, не осврнувши се ни речју на моју упадицу, поче да ми тумачи текст који држи у руци. А ја у земљу да пропаднем због своје упадице, иако сам, на неки начин, погођена тиме што потпуно прећуткује одлуку о томе да ли се враћам у Словенију или остајем где јесам. Као да није била реч о мени, већ о бог зна коме. Пожелех да оставим све и одем било куд, па макар да се одметнем у партизане још једном! Мени је, у ствари, највише стало да  чујем шта ће Марко, баш он и само он, одлучити у вези са мојим одласком. Иначе, не бих ни ишла у Словенију, чак ни да је и било тако одређено, јер сам у вечерњој школи завршила гимназију. Пре него што положим велику матуру нико ме не би могао убедити да кренем на неку другу страну.

Било ми је криво што ме Марко држи у неизвесности због неких, мени недокучивих разлога, мада сам била сасвим сигурна, осећала сам то непогрешиво, да према мени није равнодушан.

Било како било, све док сам радила на том месту, нисам добила одговор на ту депешу или било које објашњење у вези с њом. Чврсто сам решила да се на тим састанцима не истрчавам, да не упадам са неким питањима или било каквим реаговањима. Међутим, човек није робот и понаша се према свом расположењу, својим жељама, осећањима, разуму и темпераменту. 

НИЈЕ много воде протекло Дунавом, а неколико нас опет се скупило код Рашка Јауковића, где нам се придружио и Ђилас. Уз разговор, Ђидо ме упита: да ли сам била удата и ко ми је био муж? Наравно, мислио је на време док сам била у Словенији. Почех да га убеђујем да нисам била удата, питајући га одакле му то уопште. Он рече да свуда прича да је мој муж био познати словеначки партизан. Необично ме је интересовало коме је то испричао и он ми одговори да је то рекао и Марку. Одмах инсистирам да то обавезно демантује и каже истину – као да је то некако страшно важно. Уто дотрча Марков секретар Раде, и рече да одмах идем код Марка. Раде се, трком, враћа у свој кабинет, ја потрчим за њим, а замном Ђидо, који ми довикује да одмах сама објасним ствар. Тако сам из ведрог и расположеног друштва које се окупило да се исприча, нашали и развесели, упала у Марков кабинет у ком се, све то време, решавају и разматрају најважнија државна, партијска, војна и друга питања. Заиста, у том кабинету није било ни места ни времена за шале или ћаскање.

Ушавши, почнем причу о томе шта ми је Ђидо испричао и како то није истина, итд, итд.

Марко, опет са неким папирима у рукама, пажљиво слуша и чека да завршим оно што сам хтела да му кажем. Један једини осмех на његовом лицу и тек две-три рече открише ми да он то већ зна. Схватих како сам се, опет, глупо истрчала. Све поче да ми се врти у глави, и ти папири у његовој руци, и тај сто, и све што се ту налазило. Хтедох да кажем: „Па, не бој се, нећу ја ништа да помислим! – али оћутах. Касније, у сасвим другим околностима, када смо били већ у браку, подсетих га на тај сусрет, који је и он добро памтио, и рекох да сам имала на уму да му добацим – Па не бој се, нећу ја ништа да помислим!... А Марко ће на то:

„Па што ниси, требало је да кажеш, радо бих ти одговорио: грешиш што не мислиш, јер ја – мислим!“

ВEЋ ЈЕ крај марта. Пролеће 1947. године. Једном, реферишући нешто Марку, искористим прилику да му изнесем неке моје проблеме у вези са школовањем и радом. Пошто у јуну треба да полажем велику матуру, затражила сам да ми мај дају за припрему и учење, и да ме после матурирања пошаљу на друго радно место. Цео април ћу радити ту где јесам, с тим да ми у току тог месеца нађу замену. Марко стоји иза стола, гледа ме - видим, није му криво, и то ме помало збуњује. Пита ме зашто сам тако одлучила, зар ми није било лепо овде са њима? Кажем да јесте, али ми је раније био обећао да нећу дуго радити на том радном месту па мислим да је сада време и добра прилика да буде како ја мислим да желим. Марко ме није убеђивао да променим одлуку и обећао је да могу да рачунам на то што тражим. Зато сам отишла код Крсте Попиводе, који је имао важну функцију у кадровској политици, затражила замену и рекла му све што и Марку. Данас би се рекло – дала сам отказ. Крсто Попивода ме саслуша с осмехом и рече само: „Добро; видећемо“.

Обавестим и Бранка Јововића, који је водио финансије и наше платне спискове. Готово никоме у  нашој установи није било јасно зашто одлазим на друго радно место, а изгледа нису ни веровали да ћу стварно и отићи.

ОСЕТНА ТОПЛИНА

РАЗМИШЉАЊА о будућности, између мене и Алекандра Рановића, крили смо једно од другог, дуго – предуго! Све до краја мог рада у установи у којој је Марко био руководилац, а то је месец и по дана пре нашег венчања. Његов је однос према мени био пријатељски, уз осетну топлину, али на одстојању, као и мој према њему. Све је другарски и изузетно коректно. Али, ипак, само себи признајем, негде дубоко у мени тиња жеља да то буде другојачије.

  СУТРА: КОНАЧНО РАНКОВИЋ НАРеЂУЈЕ ПОЛОЖИ МАТУРУ ПА ВЕНЧАЊЕ  

Препоручујемо

Фељтон

0 2

РАНКОВИЋЕВИ СИНОВИ НИСУ КРИЛИ ЧИЈИ СУ: О Ранковићевом сину за време рата нарочито је бринула једна избегличка породица из Славоније

10. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ДУГО ЧЕКАНИ КОРАЦИ ПО СЛОБОДНОЈ ЗЕМЉИ: Ранковић је морао да одложи лет у Крајову, на Титов позив, због погоршаних метериолошких услова

09. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

РАНКОВИЋ УСПЕВА ДА СПАСЕ ВРХОВНИ ШТАБ: Спајањем свилених падобранских ужади Врховни штаб се спустио у подножје пећине где је био излаз

08. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 7

ТИТО УПОРНО ОДБИЈА ДА ИЗАЂЕ ИЗ ПЕЋИНЕ: У току десанта Врховни штаб у пећини није имао никакву везу ни информацију шта се напољу дешава

07. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације