ПРИПОВЕДАЊЕ О МУКАМА С БОЖЈИМ ПРОПАГАНДИСТИМА: Људскост, човечност је највећа вредност – кажу грчки мудраци, а Црква их је склонила од нас..

ХУМАНИЗАМ и ренесанса! И данас памтим фасцинацију кад сам то први пут чуо. Не сећам се тачно ко нам је то први рекао.

УЧИЛИШТЕ Сви смо читали приповетку Бранка Ћопића о Николетини Бурсаћу, Фото Документација "Новости"

Српкиња Докићка, ликовњак чијег имена не сећам или професор филозофије мутни Тмушић. Одмах смо схватили да је то нешто важно. Као Римљанима, или свим Италијанима, Црква се попела на врх главе вековима вичући - Бог, Бог, Бог а иза тога је скупљала богатство и ширила моћ. Онда најпрогресивнији међу њима кажу: Доста! Какав Бог! Све смо ми то направили. Ми људи. Humanitas  је испред божјег.

Људскост, човечност је највећа вредност. Уосталом грчки мудраци то кажу. А Црква их је била склонила од нас...

У наше главе су тада ушли писци које никад нисмо смели заборавити. Петрарка, Бокачо, Данте... La Divina се лаким кораком преобратила у Divina Commedia. После је дошло просветитељство... И све тако. Човек је бивао све већи. Учили смо да се лоше ствари не вежу за Човека, сем као грешке у Прогресу које се дешавају... Као инциденти. Светски ратови су били али више их неће бити, било је гладних али се ради на том да их више не буде...

Турци су оптужени што хуманизам није стигао до нас у време оно, те смо ми то сад исправљали - одлучно. Обрачун с Богом је био неупитан. Али нема онога ко није с неком тихом радошћу читао Ћопићево приповедање о мукама Николетине Бурсаћа с Божјим пропагандистима. Иако смо ми „по службеној дужности“, јасно, били уз њега. Колико год нам је приповетка показивала да је то блесаво, да не кажем и глупо. Али кад ти професори кажу шта је Добро...

НИКОЛЕТИНА Бурсаћ, партизански водник, свратио код матере на конак. Сједи уз прозор, добује прстима по столу...

- Мој синко, нек само тебе драги Бог и света недјеља сачувају у животу, а мени је лако за све остало.“

Поред њих седи Италијан заробљеник „који већ поодавно живи и ради ту, код Николине матере.“ Зна језик толико да најрадије изговара „добро, добро“.

„Неће ли драги Бог дати, да се овај рат ускоро заврши? - упитно се огледа стара на Николетину...

Николетина, добродушно намргођен, гледа Талијана и мачку па се окреће матери:

- А овај твој... једе ли он мачке или је то, тек онако - пропаганда?

- Ма, хајде! - зачуђено одмахује стара и смјешка се на Талијана. - Откуд ће крштено чељаде јести мачке, Бог с тобом?

- Добро, добро! - за сваки случај потврди заробљеник и насмија се на њих обоје.

Николетина се опет мршти, ћути, нешто жваће...

- Мајко, - свечано започиње Николетина и удара дланом по столу - отсада да знаш: нема Бога!

Старица се запрепашћено исправља с машицама у руци. Све не вјерује да је добро чула.

- Ма шта ти то рече?

- Нема Бога, јеси ли чула?

- Па откад то, мој синко? Шта ти би?

- Од вечерас, да знаш...

Стара се крсти и уздише:

- Ма од кога си то чуо, јадна ти сам?

- Чуо сам у чети, од комесара. Каз’о нам некидан. Старица нијече главом и цокће језиком као над неком големом невољом.

- Па ко ће нам онда дати драгу кишу, кад Бога нема?

- Неће нико. Шта ће нам киша? - набусито одговара момчина.

- Кад се ослободимо, њиве ће се орати карактером. Неће кише ни требати.

- Шта ти је сад опет карактер, побогу дијете?

- Карактер... то ти је - тако као наприлику једна машина која иде сама од себе и оре брда и долине.

- Е мој синко, мој синко! - вајка се старица и обраћа се Талијану, 

- Чу ли ти ово, дијете?

- Добро, добро! - помало уплашен, смирено потврђује Талијан опажајући да се ту нешто важно расправља.

Николетина се прокашљава као да испробава своје говорно оружје и прелази у напад:

- Какав Бог! Гдје си ти видјела Бога, кад тако у њ вјерујеш?

- А гдје си ти видио тај твој карактер, кад већ њиме ореш брда и долине?

- Прич’о нам комесар. Педесет је људи то чуло.

- А и ја сам чула Бога. Кад он загрми горе на небесима, чују га све државе од Босне до Лике, а не твојих педесет људи. Дедер, ко ти оно горе сијева и грми, кад нема Бога?

Момак се рогуши и неодређено гунђа:

- Хм, грми! Шта ти ту мене испитујеш, није ово школа. Зна се шта грми.

- Дедер, дедер, шта? - наваљује старица осјећајући Николину слабу тачку.

- Ма шта си се ту надовезала к’о Благоје на цицвару? - брунда момчина.

- Кад си баш тако навалила, питаћу ја и то комесара, па ћеш ти онда видјети...

Николетина види да ће га даљи разговор увалити у грдну неприлику, па прибјегава вишој сили:

- Бог с тобом мајко, нијесам ја то измислио, него је тако дошло из Штаба одреда. Кад команда каже да нема Бога, онда га нема и квит!

- Па што тако не кажеш, срамото своја! - помирљиво ће старица и већ се нимало не љути на сина. Она је родом Личанка, граничарка, навикла још од својих старих да поштује војску и њезине наредбе. Нема зато ништа ни против ове о Богу. Кад војска каже да га нема, онда је ред слушати, јер војска зна шта ради.

Помирена са судбином, старица се окреће свом Талијану и слијеже раменима.

- Ето ти, Талијанчићу, јеси ли чуо: нема га. Изалшла таква наредба, па шта му можеш. Буди Бог с нама и с овом кућом.

- Добро, добро! - сложи се Талијан.“  

ТЕШКО је наћи језгровитији опис како је то било.Хумор овде уопште није украсан. Нови свет који се градио методама установљеним 1789. подразумевао је да све буде јасно и гласно. Једино му се овако могло приговарати. Много касније ћемо разумети да је ту најсмешнија наша вера да тамо негде, о томе што нема Бога, баш знају што га нема. И да је хуманизам само Прогрес. Напред у срећу! Светла будућност.

Школа нам је помагала да их убрзано стижемо. Нико то не може тако успешно изводити као - образовни систем.

Мој отац је над таквим питањима ћутао. И њему је секретар основне организације рекао - да нема. Мајка није постављала здраворазумска питања као Николетинина матера, али је чинила све да за Божић, на Ускрс, о нашој слави буде Бога. Поп Никола у дугом црном капуту и са црним шеширом на глави појављивао би се у правилним размацима и гранчицама босиока разбацивао свету водицу по кући и нашим главама. Хуманизма се нисмо могли одрећи, али Бог се однекуд појављивао тајанствен и топао.

Много касније сам почео да се питам: куда иде друштво кад избаци Бога и обоготвори неког од људи. Натчовека, рече Ниче. Рекло би се да нас то онда сврстава у другачије поретке.

Буди у нама друге наше потенцијале. Чији су путеви непознати. Парафраза оног старијег: непознати су путеви Господњи.

УВЕК ме је импресионирала гомила. Та сила која је, кад се покрене хучна и глува, могла да згази све. И увек сам сећао како ми је мајка говорила: „Пази се! Кад они навале. Измакни се мало. Ући ћеш и ти.“

Волео сам гомилу, али да гледам. Да не будем део. Не знам да ли ми је то од оног што су ме учили родитељи, или од тога што су ме таквог родили.

После сам волео да гледам и осећам гомилу на стадионима. Људска маса се скупљала и разливала као тесто, тела су се дизала и повијала, гласови се мешали, мисли летеле као пчеле.

МАЛИ ВОЗ

ГОМИЛА је чекала мали воз што смо га звали „ћиро“ и спремала се да се попне. Док је „ћиро“, црн и обавијен белим облаком паре, улазио у станицу почињало је померање. „Немој се ти у то петљати, пашћеш под точкове, не до бог.“ И тако сам осећао како сила расте... Не знам, као топао талас... И расте, расте... Руке су се хватале за врата вагона, гурали, преплитали су се прсти, сударале ноге и тела... И улазили су. Да, није било места за све да седе. Никад није било места за све, знали смо. А и кад би се некад појавило више места него што нас се гурало испред вагона, гурање се није могло одложити.

 СУТРА: СУДАР БЕСПРЕКОРНОГ РЕДА И МЛАДОГ МРАЧНОГ СВЕТА  

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације