АМЕРИЧКИ АНТИКОМУНИЗАМ ИЗЛЕЋЕ ИЗ ФЛАШЕ КОКА КОЛЕ: Партизана одавно нема, сви су постали четници и националисти, либерали или шта већ не

КAД су деведесетих масе осетиле свој тренутак, гледао сам: људи које сам до јуче знао, променили су се у трену.

МИСЛИЛАЦ Душко Радовић изазивао је, попут грчког филозофа, масовни смешак / Фото Документација "Новости"

Викали су око свега, мислили брзо, налазили свуда непријатеље који су их уједињавали и чинили још јачим. Антикомунизам је изашао из америчке боце (за симболичко представљање најбоље је да то буде флашица кока-коле) и омамљивао дојучерашње „чланове Партије“ а онда су они падали у хистерије - које трају до данас.

Да ли је то што се десило чудо? Да ли је било незамисливо?

Не, то друштво се већ дубоко растројило.

„Плашећи се паметних, борећи се против паметних, ствар смо препустили глупима. Чинило нам се да су они мање опасни. Глупи су учинили оно што су могли. А то је ово, данас и овде“, дијагностицирао је стање у нашем друштву осамдестих Душко Радовић. Јасно, цинично, критички, као грчки филозоф. Изазивао је смешак масовно.

„Домаћа телевизијска серија Партизанска ескадрила није добро педагошки осмишљена.

Познати домаћи каубоји као од шале сатиру фашистичке индијанце. Не смемо дозволити да наша деца и унуци жале што нису живели онда кад је све било лако, једноставно и лепо.

Неистинито приказивање оног времена је најтежа оптужба против времена у коме живимо.“ Још један смешак.

И: „Никад то још није било да читав народ хоће боље да живи. То нити је било нити може бити. Могу само једни живети на рачун других.“ И кад није било ироније реакција је била иста.

То друштво је могло само да пропадне. Али, неозбиљно какво је постало, морало је и пропасти неозбиљно. Једино би то било парадоксално и историјски нелогично - да је пропадало, распадало се озбиљно и мудро. Томе ваља додати и чињеницу да су и друштва око њега већ била неизлечиво болесна - болесна на зло. Па су гомиле отуд вриштале од ужитка што гледају болеснике који су гори од њих.

ЗАПАДНА ападна друштва су била болесно антикомунистичка. И кад су осетила својих пет минута историје - од болесника са Истока су очекивала да буду антикомунистичкија од њих. Што није био проблем, јер гомила са Истока није хтела ни под каквим околностима да поверује да је бољи живот могућ само „на рачун других“. Јер је то било и једино то може бити.

То је било толико изржено да је Адам Михњик, један од најпознатијих антикомуниста из доба оног кад је за то требало страдати, говорио „како су од комуниста једино гори антикомунисти“. Ова мисао је, у ствари, била парафраза једне много раније изречене реченице: „У Италији се фашисти деле на две категорије: фашисти и антифашисти.“ (италијански писац Енио Флаиано) Што ће рећи да је то законит процес у маси, независно од идеологије. И да, што каже немачка пословица, високе заклетве увек указују на ниске лажи.

И тако је то и било. И још није завршено. Оних партизана одавно нема, све је то постало четник и националиста, либерал или шта већ не, а ствари иду све горе и горе. Једно од највећих достигнућа гомиле у транзиционом времену је - бећарска економија. Распродаја свега - и оног што је остало од неспособних-комунистичких генерација и оног што нам је дала природа. А идеологија тог достигнућа и даље лежи на - антикомунизму и мржњи зле природе. Коју ћемо спасити уништавајући је. Гомила нема логичких проблема.

Спремна је да верује да Неко ради за „нашу децу“ чинећи све да им не остави ништа.

Најгоре у свему је што ове тврдње нису ироничне. Већ просте здраворазумске констатације.

ОВАЈ фељтон, који је пред читаоцима „Новости“, је покушај одгонетња: како је ово могуће?

Како је било могуће и како је, што би рекли на смрт болесни прогресисти - могуће у XXI веку? Јер, гомила је живела од обећања да ће будућност решити све проблеме. Не они сами. Него Прогрес.

На једном „фестивалу забавне глазбе“ 1975, Оливер Драгојевић чије су песме прекривале целу јужнословенску земљу, певао је Бајку за одрасле која је пописивала жеље „свак' ће имат' нови стан/а рибе с Марса би'ће сваки дан./ Свак' ће добит' телефон/и има'ћемо стадион/на њему ће играт' свитски шампион./Дви 'иљаде и друге/ све би'ће аутоматик/онда нан неће трибат' радит’./Компјутери ће мислит' за нас/а ми ћемо само/пиват' по цили дан./

Сви су се смешкали и, ипак, веровали да ће XXI век тако некако изгледати. И? Сви смо добили телефон! Бајке су приче за децу. Кад одрасли слушају бајке за њихов узраст нису деца, него гомила која верује да ће однекуд добити оно за шта знају - кад би укључили здрав разум - да се никад ником нигде није давало.

И ево нас пред Великом понудом: Нећете имати ништа а бићете срећни! Долази из светске централе у Давосу. Светски економски форум се зове та фирма - која се спрема да коначно скува гомилу и да јој даде да сама једе себе. „Кување жабе“ има свој крај, јер без тога не би било живота - достојног Човека.

„Живот без побуне је као година без прољећа. Побуна без истине је као прољеће у сухој, неплодној пустињи. Живот, побуна и истина јесу Свето тројство које се не може одвајати ни мијењати.“ (Халил Џурбран, Мирисни плодови душе)

„Ми, Европљани, обавезни смо да понудимо Кини не одбацивање, већ испуњење њеног животног принципа. Непрестани прогрес, као средство служења прецима, неуморно стремљење ка идеалној будућности, као прави пут за васкресење прошлости - истинско је, унутрашње помирење две међусобно толико удаљене културе. Али да бисмо се могли обратити паганству далеког Истока са до- бром вешћу о испуњењу његових заветних жеља, као што су се некад први хришћански проповедници обратили грчко-римском паганству, неопходно је да ми сами будемо верни оној потпуној истини коју нам је открило хришћанство. У супротном Кина ће за нас бити не добитак, већ страшна опасност, исто као што је исламски свет био опасност за средњовековну Европу.“ Овај запис о нашој непосредној будућности на почетку XXI века Владимир Соловјов, чија су знања била пророчка, исписао је 1890. у есеју Кина и Европа.

МОЖДА је пре век и по изгледало да је Европа хришћанска и да се она може обратити далеком Истоку „добром вешћу“, али сада је јасно да она то није. „Хришћански корени“ европског друштва се не помињу ни у Уставу ЕУ. „Друштво у којем више нема хришћанске свести губи правац и веру у будућност, доживљава крај у празнини и пропада“, говорио је папа Бенедикт XVI европским бискупима у Ватикану поводом Берлинске декларације из 2004. својеврсног манифеста о будућности Европе.

Папа је овим само потврђивао оно што је социолог Мирча Елијаде констатовао у познатој студији Свето и профано (1964) - да су „велике културе прошлости имале такође нерелигиозних људи... али тек је у модерним западним друштвима нерелигиозни човек доживео пун процват. Он данас прихвата нову егзистенцијалну ситуацију: признао (је) себе за јединог субјекта и творца Историје, а од- бацио свако позивање на тансценденцију“ (Елијаде, 1980.). Западни човек је ушао у авантуру да себе доживљава као Бога, односно да се клања „једном од нас“, а да се према својим идеологијама односи као према теолошким конструктима.

ОГРОМНИ ЗИДОВИ

НЕМАЈУЋИ обзира, сажаљења ни стида, огромне су зидове изградили свуд око мене.И сад очајан и безнадан живим овде. Само на то мислим: тај ми удес ровари по мозгу: толико сам послова тамо напољу имао да обавим. (Како да будем толико непажљив за време градње!) Али ни најмањи шум тих градитеља није се чуо. Неосетно су ме одвојили од спољног света.

 СУТРА: ЧОВЕК КАД СЕ ОДРЕКНЕ БОГА КЛАЊА СЕ НОВИМ ИДОЛИМА  

Препоручујемо

Фељтон

0 3

СТОТИНУ ХИЉАДА ЉУДИ СКАНДИРА "ЛЕКА ХЕРОЈ": Сахрану Алексндра Ранковића народ је, својом свешћу и својом вољом, учинио величанственом!

28. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

РУКОВОДСТВО ПOКУШАВА ДА ИЗБЕГНЕ ГУЖВУ НА САХРАНИ: Када се сазнало за Лекину смрт, доста се света окупило око куће у којој је живео

27. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације