ДВОГОДИШЊЕНЕ ПРИПРЕМЕ ЗА УБИСТВО КРАЉА И КРАЉИЦЕ: Млађи официри нису могли да сваре Александрову женидбу

ПОД термином Мајски преврат подразумева се војни пуч који је изведен у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године, приликом којег су свирепо убијени краљ Александар и краљица Драга Обреновић, као и преко стотину људи блиских династији Обреновић.

ТЕМЕЉ ЗАВЕРЕ Ђордје Генчић и Антоније Антић (седе) са блиским рођацима, Фото "Википедија"

Данас је доступно много различитих информација о Мајском преврату, али чињеница да је организација завере трајала нешто мање од две године у граду са нешто више од шездесет хиљада становника, и да је у њу било директно укључено више од стотину људи, а да она није била спречена, заиста је необјашњива.

По свим данас доступним изворима завера је почела још у лето 1901. године:

„Завера је почела у војсци. Све се било стекло да војску одвоји од Александра. Краљ Милан неговао је годинама династијске осећаје у војсци, али официри су изједначили династију са његовом личношћу - и кад се он свадио с Александром, они су само чекали његову наредбу, па да Александра свргну са престола. Он им ту наредбу није издао, али официри, једном побуњени у мислима против Александра, нису се поново уживели у осећаје војничке верности према њему. Официри, нарочито млађи, нису могли да сваре Александрову женидбу. Драга је за њих била и остала блудница, и Александар, кад ју је начинио женом 'врховног команданта војске, пљунуо је на част целом официрском кору",  записао је Слободан Јовановић у својој књизи Влада Александра Обреновића, и можда најдубље проникао у разлоге незадовољства војске усмерене против свог суверена.

СЛИЧНЕ разлоге за незадовољство војске, и сам повод за пуч, видео је и Драгиша Васић:

„После краљеве женидбе стање се у војсци погоршало. О каквом систематском формирању за тешку и велику националну акцију није било ни помена. Живело се из дана у дан и с дана на дан стајало је све горе. Ухођење се вршило у њој, али се оно не тиче млађих официра. Зато су, међу неспособним, врбовани они који нису могли напредовати. Ради њих погазише Закон о устројству војске. По овом закону, мајорски испит морао се полагати. Али кад је у питању какав љубимац или агент, који га и поред протекције није могао положити, превођен је он у грађанску службу, произведен за резервног или почасног мајора, па са истим чином, који иначе никад не би могао добити испитом и редовним путем, враћен у активу... Поред свега тога и без обзира на то, а поводом благословеног стања краљичиног, министар војни издао је поверљиву наредбу о прикупљању прилога за поклон будућем престолонаследнику. Ову наредбу команданти су саопштили официрима усмено, позивајући их да се у погледу избора поклона изјасне. Али су се многи официри уздржавали да у томе учествују, прихватајући са очигледним незадовољством предлоге својих старијих другова.

Због свега тога, осећало се да оно стање не може дуго трајати. Но док је официрски кор, усред оног огорчења и у лицу млађих официра, тако осећао, опозиција се тек мицала.

Разоружана умногом актом краља о помиловању окривљених по делу атентата на његова оца, она је муцала о незадовољству и неповољној страни положаја, али дубоког моралног протеста још није било. И тако је то остало до краја прве половине 1901. године. У то време, јула 1901, три пешадијска официра више школе Војне академије, ступили су на практичан курс у 4. коњички пук краљице Драге. Двојица од њих били су капетани Радомир Аранђеловић и Милан Ф. Петровић, а трећи поручник Драгутин Дулић. У току службовања у коњици, ступили су они у интимно познанство са коњичким поручником Антонијем Антићем, из истог пука. И у свакодневним и другим другарским разговорима, вођеним послом службе, и о мучном стању створеном краљевом женидбом, вајкаху се они један другом што у Србији нема људи који би устали против зла. Једнога дана, крајем августа, седели су као обично у вењаку касарнског круга. И у разговору који се живо развио о последицама срамнога чина, поручник Антић испричао је друговима о својој намери док је служио у краљевој гарди. Пратећи краља до стана веренице му, помишљао је он да их убије, али се бојао да промаши. Да је у то време имао још кога од другова спремних за ово исто, не би се, вели, двоумио. Било је подне и они се спремаху да напусте касарну, кад неко донесе тог јутра приспеле руске новине. На првој страни ових новина угледаше они слику брата краљичина Никодија, наговештеног престолонаследника Србије. Ово их порази, и, узбуђени новом срамотом, они згужваше новине, поцепаше их, па их, дошавши на ручак у Официрски дом, запалише. То је било око подне. Истога дана, око два часа после подне, поручник Антић зачу куцање на вратима своје собе. Онда, исти они официри ступише унутра. И тада, без околишања, чим су сели, изјавише му они разлог своје посете. Они су дошли, рекоше му, да га питају, пристаје ли он да заједно с њима побије краља и краљицу. Антић сместа изјави да пристаје, с тим да о томе извести свога друга, поручника Драгутина Димитријевића, са којим је већ о истој намери разговарао. Кад су се они сагласили, било је утврђено да се што пре састану. Тада Антић саопшти поручнику Димитријевићу о посети својих другова, а Димитријевић предложи да се још то вече, најкасније сутрадан, али на сваки начин још исто вече, скупе па да одлуче шта ће се даље радити“.

ОФИЦИРИ су одлучили да убију краља и краљицу, сада су само одлучивали о времену и месту. Први предлог је био да буду избодени ножевима приликом посете балу на Коларцу.

Организовано је да се искључи струја и да након тога одређени официри приђу и избоду их, по једној тврдњи било је идеје и да из суседне ложе сакривеним карабинима испод мундира отворе ватру на њих. Међутим, краљевски пар се није појавио на балу и планови су пропали. Тек након тога поставило се питање: Шта након убиства Обреновића?

„Шта би било после, о томе се није мислило. Официри су имали само да ослободе земљу од Александра: о њеној даљој судбину нека брину цивили! У овој првој фази, завера је била ограничена на седам људи, и више је личила на спремање атентата него на спремање преврата. Завереници, чији је стожер био поручник Анта Антић, чинили су утисак младих фанатика занетих осећањем дужности према отаџбини, без икаквих династијских и страначких рачуна. Атентат код Коларца био је неостварљив, али мисао о завери клијала је и даље. У току размишљања увидело се да је атентат против Александра у ствари преврат, и да у преврат не треба улазити без договора са политичарима. Први политичар с којим су завереници ступили у везу, био је Ђорђе Генчић, Антићев ујак. Завереници су се састали с њим у Антићевом стану, једног вечера у децембру 1901. Генчић, који је тек пре два-три месеца изашао из пожаревачког затвора, улетео је у заверу одмах. Својим држањем и говором пуним самопоуздања Генчић је учинио јак утисак на заверенике; он је имао оно политичко искуство које је њима недостајало, и они су били готови да га слушају као вођу“. 

НАБУЈАЛО ОГОРЧЕЊЕ

КРАЉ Алекандар, би се подигао ауторитет краљичиној браћи, једном наредбом која је све изненадила и збунила, командантима је било стављено у дужност да им, као правим члановима краљевске куће, излазе на рапорт. Ово ново понижење, поред честих испада старијег краљичиног брата и њеног сестрића, гардијског официра, учинило је да још више набуја огорчење, иначе велико због неуредног примања плата, услед чега су официри падали у руке зеленаша, принуђени да им продају своје неплатне признанице.

 СУТРА: АТЕНТАТ ПЛАНИРАН НА ДАН УБИСТВА КНЕЗА МИХАЈЛА  

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ЗНАЊЕ СА ГУГЛА РАЗАРА СВАКУ ЉУДСКУ ПАЖЊУ: Да ли ступањем на сцену триангла Русија- Кина-Индија прилазимо одлучујућем преокрету човечанства

19. 07. 2025. у 18:00

Фељтон

0 7

ДАНАС ЈЕ ШКОЛА ИЗГУБИЛА СВОЈУ ДРУШТВЕНУ УЛОГУ: Школа губи улогу, а њене потврде о нечијем знању - дипломе - у реалном животу све мање значе

18. 07. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације