БЕЛА И ЦРНА РУКА УНОСЕ РАЗДОР МЕЂУ ОФИЦИРИМА: Живковић је на оснивању Беле руке представио своје следбенике као браниоце српског престола

ПЕТАР Живковић, одмах после сазнања о оснивању тајне организације Уједињење или смрт, почео је да се распитује код мајора Владимира Туцовића о њеном карактру и циљевима.

БЛАГОСЛОВ Бела рука је основана уз дозволу будућег краља Александра, Фото "Википедија"

У то време мајор Туцовић је већ био испунио квоту од петорице чланова које је требало да врбује, а пошто је дух Црне руке већ изашао из боце и ствар је постала ризична - конспиративно организовање је иначе било најстроже забрањено у војсци - он је у разговору са Живковићем спустио лопту и рекао да то и није неки озбиљан покрет.

Са завереницима који су касније постали Белорукци, Јосифом Костићем и Антонијем Антићем,  Петар Живковић позвао Туцовића да се састану у хотелу Москва како би сазнали да ли Црна рука заиста постоји. Туцовић је рекао да не зна, да он припада само патриотској организацији Уједињење и смрт, а потом је у једном тренутку одбрусио:

- Позвао сам вас да се учланите, а ви сте кукавице и не усуђујете се, и сад ме питате да ли постоји.  

Након тога Петар Живковић је пријавио надлежнима да се испита читав случај и установи да ли постоји тајна организација Црна рука која спрема преврат против династије. У својим сећањима Петар Живковић је тај део објаснио, опет, мало другачије:

„Кад смо се растали, Јосиф Костић уради једну индискрецију, јер нас је Туцовић молио, да ником ништа не говоримо. Наиме, он саопшти то коњичком пуковнику Љубивоју Барјактаревићу, помоћнику Команданта Дунавске дивизијске области. Барјактаревић напише рапорт и изложи све, што му је казао Костић. Сада се око тога изради читава афера. Тражен је одговор од Костића. Он изложи у одговору све како је било и позове се на Антонија Антића и мене као сведоке. Тада по наређењу Министра војног Степе Степановића тражен је одговор од Антића и мене. У исто време неки официри из Краљеве гарде који су били врбовани, а нису хтели да приступе у организацију поднели су рапорте и известе о томе. Хоћу да напоменем и то, да др Милан Гавриловић који је тада био мој добар пријатељ и национални радник, у то доба је дошао мени и разговарајући о Црној руци изложи ми своје мишљење, да они хоће да се мешају и у унутрашње питање (Није ми тада казао, да је и он ушао у Црну руку, то сам дознао тек на Солунском процесу). Он ми је одговорио, да је то приметио из разговора са неким из те организације. Као што рекох, велика се афера створила. Министар војни је распитивао и другу страну тј. Димитријевића и Миловановића.

Они су то одбијали категорички и целу ствар пребацивали на комичан терен и измишљотине. Тада се Министар војни решавао, да ту ствар пресече и означи као кривце за све ово нас четворицу (Туцовић, Костић, Антић и мене).“  

ПУКОВНИК Милош Божановић, заповедник града Београда и Мајски завереник, покренуо је истрагу поводом Живковићевих оптужби. У својим мемоарима Божановић је описао своје покушаје да добије поуздане информације о Црној руци. Закључио је да она постоји, али да у њој нема официра, а Живковић и Костић су проглашени клеветницима.

Петар Живковић је оставио сведочанство о реакцији престолонаследника Александра када је сазнао за формирање организације Уједињење и смрт:

„Престолонаследник Александар, кад је све то чуо био је доста љут на Димитријевића и остале, што су ову организацију тајили од њега, ако је она заиста имала чисто национални карактер, пошто су се њему обраћали за материјалну помоћ. Поред тога влада радикала је била врло нерасположена и према писању Пијемонта сматрала је, да је то уперено и против ње, управо да та организација има за циљ, да се меша и у наша унутрашња питања. Преко новина се била развила јака кампања против Црне руке.“

Током те истраге, уз благослов Александра, будућег краља, основана је организација Бела рука. На челу те групе стајао је Петар Живковић, а њену окосницу чинили су истакнути официри као што су Јосиф Костић, Антоније Антић и Драгутин Окановић. Убрзо им се придружило неколико других важних фигура, међу којима и пензионисани официри који су били укључени у догађаје Мајског преврата 1903. године: Милош Васић, Михаило Рашић, као и присталице против завере из тог истог периода, попут Новаковића. Овај нови савез официрских и политичких кругова имао је снажан утицај и био је основа за даље дешавање важних историјских тренутака који ће у великој мери обликовати будућност Србије.

Организација Бела рука је основана на вечерњем састанку у београдском хотелу Париз, како је то записао Дејвид Мекензи у својој књизи Апис - Човек који је изазвао Први светски рат. Том приликом, Петар Живковић је одржао говор у којем је, како и сам назив организације сугерише, представио своје следбенике као браниоце  српског престола и круне од опасности које су пред њима стајале у виду субверзивних делатности и непријатељских напада.

БЕЛА РУКА је постала изузетно разнолика коалиција, која је окупила припаднике различитих политичких и идеолошких оријентација, као и оне који су из различитих разлога били разочарани у своје каријере у војсци или политици. У ову групу ушли су не само некадашњи обреновићевци, већ и Аписови политички и лични противници, све до оних који су се осећали потиснутим у војном и друштвеном животу.

Међутим, није све сјајно кренуло новој организацији. Пошто је пуковник Божановић утврдио да су неки официри обманули престолонаследника Александра, наводећи му да постоји завера против династије, тражено је од краља Петра да се ти официри, који су касније постали чланови Беле руке, прекомандују из Београда. Међутим, уз све напоре престолонаследник Александар није успео да спречи њихов премештај. У неким изворима се наводи да је престолонаследник чак обећао да ће помирити вође организације Уједињење или смрт с Петром Живковићем и Јосифом Костићем. У ту сврху, Александар је позвао Аписа и његове савезнике на разговор, али су они, без оклевања, одбили помирење.

Тврдећи да је упао у „сплеткарску мрежу“ и да су њихови интереси и циљеви много дубље укорењени него што Александар може да разуме, одбацили су сваки покушај помирења.

Пуковник Божановић оптужио је и престолонаследника Александра за дволичност и удвориштво према Црној руци. Божановић је забележио да је престолонаследник, у жељи да привуче на своју страну радикале, обавестио Стојана Протића како су у црнорукци тражили новац, да су превратници и непријатељи радикала. Тиме је желео да „упропасти људе“. Одговорност за аферу око Црне руке Божановић је приписао престолонаследнику и његовим поступцима. Тврдио је да је било других начина да се са њима споразуме.

Окривио га је и за стварање Беле руке. Уместо да ради на томе да се у војсци и међу официрима поврате ред, дисциплина и поверење, јединство, он је, створивши Белу руку, постао главни виновник крвопролића и револуције у земљи.

Такве прилике и расположења, као и настојање да привуче радикалну странку на своју страну, обезбедиле су сталну затегнутост и неповерење између двора и официра, цивила и војника. Потоњи развој догађаја довео је до нових сукоба и неспоразума у земљи.

Тријумфални поход српске војске у балканским ратовима није давао много наде у скоро решавање неспоразума између завереника и престолонаследника.

Петар Живковић прекомандован је у Зајечар на дужност ађутанта тимочке дивизијске области, а пре тога је редовно унапређен у чин мајора. 

МЕСТО ПОД СУНЦЕМ

KРАЉ Петр Karaђорђевић одмах по доласку на власт одлучио је да своје синове, шеснаестогодишњег краљевића и његовог годину дана млађег брата, преда на даље старање двојици учесника Мајског преврата – Ђорђа поручнику Антонију Антићу, а Александра поручнику Петру Живковићу. Поручник  Живковић је од самог почетка стварао добре односе са принцом Александром Карађорђевићем, у том тренутку момком од петнаест година. Очигледно је  Живковић видео своје место под сунцем управо поред Александра.

 СУТРА: ПЕТАР ЖИВКОВИЋ ШИРИ СВОЈУ МРЕЖУ ЗА УТИЦАЈ  

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ЗАВЕРЕНИЦИ МЕЊАЈУ ПЛАН НАПАДА НА ДВОР: Петар Живковић је у атентату имао далеко сложенију улогу од оне која му је касније приписивана

25. 07. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације