ОСНИВЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ СТРАНКЕ СА СЛОВЕНЦИМА И МУЛИМАНИМА: Генерал Живковић је стекао далеко већу моћ него што је имао пуковник Димитријевић

ДВАДЕСЕТ и првог јуна коначно су се састали Павле, у својству кнеза намесника, и Мачек, као вођа хрватске опозиције.

У нову странку Милана Стојдиновића ушле су многе виђене личности из свих крајева земље, Фото Википедија

Мачек није одустао од првобитног инсистирања на радикалној промени Устава, којом би се Хрватима дало више аутономије. Он је желео да кнез Павле формира привремену чиновничку владу, с генералом Живковићем на челу, која би управљала земљом док политичари раде на постизању споразума. Павле се супротставио промени Устава, иако је и сам схватио да је постојећи Устав недемократски. Он је своју улогу намесника сасвим јасно видео: био је само чувар, чија је обавеза да краљевство преда у оном истом стању у којем га је примио. Могуће је да су га за тај став опредељивали и други чиниоци. Времена су била бурна за земљу, а спољна политика била је занемарена. Пре свега, земљи је требало дати стабилну владу. Промена у Уставу била би крајње непопуларна код Срба и захтевала би веома дуге преговоре - што је заметан и спор посао како је Павле приметио у свом дневнику.

У време састанка са Мачеком, пише у књизи Нила Балфур Кнез Павле Карађорђевић – Једна закаснела биографија, Павле је већ ставио у погон алтернативно решење. Затражио је од Стојадиновића да размотри могућност образовања нове владе. Током јуна 1935. године Милан Стојадиновић је водио разговоре с партијским вођама и најзад успео да предложи стварање једне нове странке - Југословенске радикалне заједнице. Ова странка удруживала је све провладине елементе, а требало је да је води извршни комитет, у који би ушли вође Српске националне радикалне странке, Радикалне партије, Словеначке народне странке и Југословенске муслиманске организације. Павле је прихватио ову концепцију, па је као намесник службено позвао Стојадиновића да формира кабинет који би остварио либералне реформе и ублажио политичку напетост".

Док је, по налогу кнеза Павла, обављао задатке који су му били поверени, Милан Стојадиновић је истовремено радио на оснивању и јачању нове политичке партије Југословенске радикалне заједнице - ЈРЗ, коју је видео као свој будући ослонац и политичку потпору на којој ће темељити своје амбиције у наредним годинама. 

ДРАГИША Цветковић, који ће, као будући председник владе, наследити Милана Стојадиновића, у књизи својих сећања Њим самим записао је детаље  о формирању Југословенске радикалне заједнице.:

„Одмах по доласку на власт, др Стојадиновић приступа, у заједници са радикалима око Главног одбора, др Корошецом и др Спахом, образовању једне нове странке која је названа Југословенска радикална заједница. У ту странку улазе сви радикални прваци: Миша Трифуновић, Анта Радојевић, Крста Милетић, Милош Бобић, Ранко Трифуновић, др Лаза Марковић, а Аца Станојевић јој постаје пред- седник.

Крајем јула 1935. у Стојадиновићеву владу улазе од радикала око бившег Главног одбора Милош Бобић и Мирко Комненовић, који су остали свега неколико месеци. Део радикала око тзв. Главног одбора није био задовољан организацијом нове странке, тражећи од Стојадиновића да поштује искључиво њихове захтеве у формирању локалних партијских одбора. На том питању су се разишли и напустили новообразовану странку, настављајући политички рад под старим именом Главни одбор Народне радикалне странке.

Др Милан Стојадиновић је продужио рад на даљем организовању странке, у коју су ушле многе виђене личности из свих крајева земље. По страни су остали Хрвати, који ни у којој форми нису хтели да учествују у државним пословима". 

ИЗ СВЕГА изнесено може се сагледати колико су се високо позиционирани људи плашили генерала Петра Живковића. Деценије проведене у самом врху власти, постављање својих људи, током тог периода, на високе позиције у војсци и држави, створили су од њега једног од најмоћнијих људи Краљевине Југославије.

Из перспективе 1936. године, готово двадесет година после Солунског процеса, можемо приметити да је генерал Петар Живковић стекао далеко већу моћ него што је имао пуковник Драгутин Димитријевић Апис, а његова злоупотреба те моћи била је чешћа и изразитија него што је то чинио у своје време Апис.

Очигледно је да је генерал Петар Живковић након смрти краља Александра, и помагању кнезу Павлу да дође на власт, подсвесно сматрао да је он најмоћнија фигура у земљи, и да с обзиром на моћ коју је поседовао није довољно цењен.

Поставља се питање, зашто није прихватио понуду кнеза Павла да формира владу 1935. године, и изађе из сенке у великом стилу као председник владе, овај пут без краљ Александра као тутора?

Можда је сматрао да није дошло право време, можда је чекао још један неуспех мандатара, па да се коначно појави као спасилац Краљевине Југославије.

Ако је тако, онда је лоше проценио Милана Стојадиновића и његове политичке способности.

Испоставиће се да је Стојадиновић био један од виспренијих политичара дваедесетог века. Стоја- диновић је успевао да се одржава на површини узбурканих политичких вода, где су најјачи таласи долазили са хрватске стране. Не само да је одолевао интригама генерала Петра Живковића и његових људи, већ је Стојадиновић почео да плете сопствену мрежу интрига уз помоћ страначких сабораца и људи у које се могао уздати.

Све ово је излуђивало генерала Живковића и чинило од њега отвореног непријатеља Стојадиновићевој влади, у којој је и сам био Министар војске и морнарице.

МИЛАН Стојадиновић свестан отвореног непријатељства генерала Живковића о томе пише:
„Што је генерал Живковић био онако мало одушевљен мојим успехом у Народној скупштини, то је било - мени се чини - из разлога просте зависти и љубоморе. Он је очекивао да ће моја влада наићи на тешкоће, да ће се уплести у збрку партијских и политичких интрига и да ће поново доћи његово време. Он је желео да се не само ја, него и цео тај покушај демократизације скрши и тако онемогући сваки други начин управљања земљом сем јаке руке. А то је био уједно и једини систем, за који је он веровао да му је дорастао и позван да га спроводи, после нестанка краља Александра.

Када је видео да моја влада располаже већином у Скупштини и да намеравам да управљам земљом на дуже време, његово стрпљење почело је да га издаје. То је оно што му је одувек недостајало, стрпљење и савлађивање. Као војник, навикнут на послушност без поговора, он је лако експлодирао кад год би се неко супротставио његовом мишљењу или његовим намерама".

Да ли је ово био разлог који ће навести генерала Петра Живковића да организује атентат на Милана Стојадиновића или је по среди била завера од стране Милана Стојадиновића да се са политичке сцене уклони генерал Петар Живковић, не можемо са сигурношћу знати.

Свакако, одједном су Милану Стојадиновићу почела да стижу анонимна упозорења, потписана са пријатељ, у коме га обавештавају да генерал Петар Живковић припрема антентат и да га жели убити.

Недуго после тих писама заиста долази до покушаја атентата на Милана Стојадиновића у Народној скупштини, током изношења експозеа, од стране једног опозиционог посланика.

ПАД ВЛАДЕ

ПАД владе Богољуба Јевтића је изведен тако што је један од министра Хрват, оптужио Влатка Мачека и Хрватску сељачку странку да симпатишу усташки покрет и убице краља Александра. Истог тренутка, три хрватска и два српска министра поднели су оставке. Та двојица Срба били су генерал Петар Живковић и др Милан Стојадиновић. То је био нај једноставнији начин да се изазве криза и недуго после тога Јевтићева влада је пала.

 СУТРА: СРБИ СЕ УМИРИТИ НЕ МОГУ НОВИ ПУЦЊИ У СКУПШТИНИ  

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ЗАКУЛИСАНЕ ИГРЕ ОКО КРАЉЕВОГ ТЕСТАМЕНТА: До данас, после осам деценија, није разрешено је тестамент краља Алексндра био исправан

09. 08. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ОТИМАЊЕ ОКО ВЛАСТИ ПОСЛЕ УБИСТВА КРАЉА АЛЕКСАНРДА: Алексндров тестамент је, у краљевом кабинету , пронашао и први отворио кнез Павле

08. 08. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације