Фељтон

ИЗБЕГЛИЧКИ КОНЗУЛАТ КОД МИТЕ ПЕТРОВИЋА: Надежда је расла у породици која је баштинила снажне национално-ослободилачке идеје

02. 03. 2026. у 18:01

ПОСЛЕ смрти Хаџи–Максима, Мита и Милева Петровић 1884. долазе у Београд, који је у то време имао око 36.000 становника. Град се убрзано модернизовао, урбанистички, архитектонски и комунално.

ИЗБЕГЛИЧКИ КОНЗУЛАТ КОД МИТЕ ПЕТРОВИЋА: Надежда је расла у породици која је баштинила снажне национално-ослободилачке идеје

По доласку у престоницу Мита напушта просвету и запошљава се у Пореској управи, а његова супруга Милева 1885. одлази у пензију. Исте године добили су и ћерку Љубицу (1885–1979). Мита је брзо напредовао, па је у Министарству финансија од пореског надзорника постао секретар, а касније и председник Пореске управе. Држава га је 1891. одликовала Орденом Таковског крста IV реда, а поред тога био је активан и у политици.

Члан Одбора Београдске општине постаје 1897, а наредне године народни посланик на листи Радикалне странке. Димитрије је 1899. изабран за дисциплинарног судију у Београдској општини, затим и одликован Орденом белог орла V реда. У периоду од 1897. до 1899. године Министарство финансија објавило је три Митине књиге „Финансије и установе обновљене Србије до 1842“, на основу богате архивске збирке коју је годинама сакупљао.

Пресељење у Хаџи–Максимову кућу омогућило је комфорнији живот, одржавање старих и стварање нових друштвених веза. За тадашње Београђане кућа Петровића била је својеврсни „уметнички клуб”, центар окупљања многих стваралаца, а затим и зборно место за многе личности, попут Милорада Павловића Крпе, које су имале активно учешће у српским национално–ослободилачким организацијама. После 1903. дом Мите Петровића често је називан и „избеглички конзулат”.

Петровићи су били имућни, са великом кућом у којој је свако дете имало своју собу. Често су угошћавали и хранили велики број пријатеља и познаника, тако да су држали и послугу („посвојкиње”), а редовно собарицу, куварицу, баштована. Нису били себични и радо су угошћавали многе људе у својој кући:„[...] у њој је било и места и хлеба не само за деветоро деце, браће и сестара Надеждиних, за по коју стару тетку или рођаку, већ и за коју сироту другарицу Надеждину или њених сестара. ”. Надежда је одрасла у имућној кући и није је мучио проблем сиромаштва, као многе уметнике. Осим тога, она је била у прилици да одраста у веома повољним условима када је у питању однос према култури и да несметано развија таленте које је поседовала.

Поред великог броја икона и оријенталних предмета (ћилима, свиле, софа) које је Хаџи–

-Максим донео са хаџилука, кућа је имала и савремена уметничка дела. Доминирали су портрети Хаџи–Максима са фесом на глави и његове жене Марте у либадама (рад Димитрија Посниковића). Касније су ту биле и Надеждине слике, вајарски радови Мештровића, браће Росандић и других уметника, богата библиотека, збирка докумената и најразличитијих предмета. Били су ту клавир и други музички инструменти, јер су Митина и Милевина деца била талентована на много начина. Све је нестало у немачком бомбардовању Београда 1941. године.

ПОЛИТИЧКИ УТИЦАЈИ

ЛИЧНОСТ Светозара Милетића (ујака њене мајке), оставила је снажан утисак на Надежду. Политичка ангажованост њене породице огледала се кроз деловање њеног оца, који је до краја живота био члан Радикалне странке. Ова партија је од 1903. до 1914. године имала доминантну улогу у политичком животу Србије, што је додатно обликовало политичку свест Надежде Петровић.

НАДЕЖДА на јесен 1884. постаје ученица Више женске школе у коју је ишла и њена мајка Милева. Била је то последња генерација која је похађала пет разреда. Надежда је била врло добар ученик, али из непознатих разлога понављала једну годину. Поједине наставнице ове школе биле су веома активне у друштву.

Надежда је у младости била посвећена и књижевности. Одрастала је читајући стихове Гетеа, Петефија, Виктора Игоа и Војислава Илића, као и дела Његоша и Толстоја, које је знала напамет. Неговала је снажан национални дух, али и интелектуалну радозналост. Њену склоност ка цртању рано је уочио ујак Светозар Зорић, као и отац Мита, који је уписује у школу код сликара Ђорђа Крстића. Надежда се у овој школи упознала са новим тенденцијама у сликарству, као и са Крстићевим радовима посвећеним многим темама из Србије (насеља, цркве, пејзажи, призори из живота са етнографским детаљима). Крстићева ликовна дела за њу су била прилика да се први пут упозна са правим сликарством, које је истовремено било надахнуто националним темама. Вероватно је управо тада први пут и присуствовала ликовним изложбама.(...)

На Надежду су посебан утицај имали цртежи оца Мите, док су уверења ујака Светозара Зорића обликовала однос према уметности, посебно народном стваралаштву и орнаментима, улози интелектуалца у друштву, као и љубав према путовањима. Њен сликарски развој брзо је напредовао, па је 1888. године добила свој први штафелај. Од 1890. године, у Вишој школи, цртање јој је предавао сликар Петар Раносовић, што је додатно утицало на њено уметничко усавршавање.

Мита и Милева су и после доласка у Београд добијали децу. Сина Николаја (1886 – пре 1898), потом ћерке Љубицу (1885–1979) и Ангелину – Анђу (1888 – 1914). Исте године Мити Петровићу умире и мајка Марта. Затим добијају сина Славка (1890–1898), ћерку Драгицу–Драгу (1895–1914) и сина Светозара (1896–1896). године. Последње дете био је син Растко (1898–1949). (...)

Надежда Петровић је од раног детињства расла у породици која баштинила снажне национално–ослободилачке идеје и политички активизам, што је у великој мери утицало на њено интелектуално и идеолошко формирање.

МАТУРИРАЛА је Надежда 1891. у Вишој женској школи и положила учитељски испит, а затим је кратко време била учитељица основне школе у унутрашњости Србије. Следеће 1892. полаже и стручни испит за предавача „слободоручног цртања”. За „учитељку цртања” у Вишој женској школи у Београду постављена је 1. септембра 1893. године. Као нова наставница првих година предаје у нижим, првом и другом разреду. Касније је предавала и у вишим разредима.

Током 1895. Надежда је усавршавала вештину цртања и обилазила разне пределе Србије, укључујући и Западно Поморавље и Жупу. Том приликом настали су и цртежи српских средњовековних историјских споменика (утврђење „Јеринин град” – Козник). Из Београда је путовала возом до Сталаћа, а затим је користила друга превозна средства. Већ следеће 1896. Надежда је поред обавезе предавача у школи, уписала приватну школу код сликара Кирила Кутлика (1869–1900), као једина жена у групи. Поред усавршавања сликања, Надежди је Кутиликова школа била важна и за наставак школовања у иностранству.

Одлука да раскине веридбу са једним судским официром, иако га је искрено волела, била је једна од најзначајнијих у њеном животу. Повод је била потражња веома високог мираза, на коме је инсистирала несуђена будућа свекрва. Наиме, у питању је био уобичајени поступак за официре и законски обавезан. Међутим, Мита Петровић никад није штедео новац, већ је све трошио на удобан живот и гошћење пријатеља, тако да за ћерку Надежду није спремио мираз.

Касније, када је Надежда отишла у Минхен, писала је својој мајци да се није покајала због раскидања веридбе. Суштински, Надежда је редовно испољавала снажан индивидуализам, интелектуалну независност и дубоку посвећеност уметности. Одбацивала је традиционалне друштвене улоге жене као супруге и мајке, сматрајући их ограничењем које би је спречило да оствари свој највиши идеал – сликарство. На неки начин, била је разочарана у љубав, те је индивидуални живот прихватила као свесно уверење, усаглашено са вредностима модерног, образованог Запада. Иако је критиковала патријархална очекивања усмерена према жени, Надежда је истовремено испољавала снажан осећај дужности према себи, родитељима и уметности, као алтернативни начин да „одужи своје дугове”.

СУТРА: СПОЗНАЈА СНАГЕ ЈАВНОГ И ПОЛИТИЧКОГ ДЕЛОВАЊА