ИЗАЗОВНО ПУТОВАЊЕ ПО БИТОЉСКОМ ВИЛАЈЕТУ: Сексуално насиље над хришћанским женама у Македонији била је важна тема у Надеждиним говорима

КАКО би извршила замишљену мисију, поход српском народу у јужној Старој Србији, Надежда је најпре 18. новембра/1. децембра 1903. затражила петнаестодневно одсуство са посла, да би из Македоније замолила за још десет дана плаћеног одсуства.

vikipedija

Обе молбе су одобрене.  Замишљени пут није био само мисија расподеле материјалне помоћи, већ и чин солидарности, охрабрења и подизања морала страдалом српском народу. Испоставиће се и много више од тога.

Надежда је за Македонију кренула 19. новембра/2. децембра 1903. године, да би сутрадан стигла на границу. Поред финансијске помоћи, са собом је понела и фото–апарат.  На жалост, снимци са овог путовања, осим једног, нису сачувани.  Истог дана, 20. новембра/3. децембра 1903. године, Надежда и Милица Добра стижу у Скопље код српског дипломатског представника Михаила Ристића, који их је упозорио да је пут на који су кренуле опасан. Указао је и на могућност репресалија над Србима, уколико би њихова мисија изазвала подозрење османских власти.  

Са собом су носиле 4.000 динара намењених пострадалима. Због опште несигурности возови ноћу нису саобраћали, па су 21. новембра / 4. децембра из Скопља наставиле пут железницом до Солуна, где их је дочекао српски конзул Ђока Николић. Преноћиле су у „српском пансиону”, али су морале да одложе наставак пута, јер су стигле у петак, у време рамазана, када турска администрација није радила.

Визирање пасоша је због тога померено, те су Надежда и Милица на терен кренуле тек 23. новембра / 6. децембра. Претходног дана су са српским конзулом упутиле писмо Колу српских сестара за додатних 1.000 динара помоћи пострадалим људима у селима у Солунској кази (Криво, Гуменџе, Јениџе Вардар, Грчиште, Дојран, Колско, Бојмица, Оравица, Челпик, Ливаде и Петрово). Доста становника ових села било је затворено у Солуну.  

Пут до Битоља није било лак, у који стижу 23. новембра/6. децембра у седам сати увече. Када су приспеле у варош, одмах су дошле у српски конзулат.  Иначе, Надежда је балканске провинције Османског царства посматрала у оријенталистичком диксурсу, очима Европљанина коме смета источњачка развашареност:

„Напуштајући вароши у којима цароваше живописна прљавштина адских ужаса, колористично шаренило разноврсних фантастичних костима и типова чија је инкарнација обухватала танке Африканце, Арапе, Татаре па до плавокосих и ружичастих образа словенских раса, ми зађосмо по згариштима села и вароши у којима је владала глад, преплашеност, страх, болест.”  Насупрот томе, њени описи раскошне природе у којима су била смештена српска села, страшно пострадала после гушења устанка, били су пуни емоција и подстицали су на идентификацију у патриотском духу. 

НА ПУТУ од Битоља до Пореча отпратио их је секретар велешко–дебарског митрополита Јован Ћирковић, где су их дочекали управитељи школа Лазар Кујунџић и Марко Церић. Током мисије, српске хуманитарке помагале су хришћанском становништву без обзира да ли су били „патријаршисти” или „егзархист”. Ћирковићу су оставиле 3.000 динара, успостављајући при томе одборе за расподелу помоћи у Поречу и Кичеву. Одлазак на терен није био могућ без надзора османских власти. Осим српске пратње, Надежда је путовала са једним турским полицијским комесаром и двојицом Арнаута.  

Пут је био изазован, како због планинског земљишта и годишњег доба, тако и због разорених насеља: „Колима, на коњу, пешке верали смо се по брдима, западале смо у снег по планинама и планинским косама, силазили у речне долине, газили по развалинама, храбрили измучене и гладне жене с децом, старце измождене радом и другим патњама, који су се из збегова враћали на своја погорела огњишта где су почињали живот у ископаним земуницама”.  Треба напоменути да пре доласка Надежде Петровић и Милице Добри, Србија никад није помагала пострадалим селима у овом подручју.  

Фото: Википедија

Надежда је током путовања прикупљала и предмете за своју етнографску збирку: „[...] само оно што је носило карактер народни, чисто српски и које није подлегло ничијем страном утицају“.  Исти поступак примењивала је и касније, јер је увек налазила времена да у селима на саборима окупи око себе девојке и жене у живописној њиховој ношњи: „ […] које су јој код својих кућа као драгој гошћи из шарених сандука износиле сву девојачку и невестинску спрему (убрусе, кошуље, тканице, јелеке, зубуне). [...] Као уметник и естета констатовала је да су костими скопских и косовских жена и девојака више него лепи; да је њихова идеја савршена симболика народних песама, а техничка израда – уметност”. 

Међутим, ситуација у Битољском вилајету крајем 1903. била је превише озбиљна и није дозвољавала опуштање. Надежда се на терену суочила са катастрофалним стањем становништва које је после угушеног устанка претрпело велика страдања. Куће су биле спаљене, цркве оскрнављене, многи мушкарци убијени, девојчице и жене силоване, понекад до смрти, а девојке отете и потурчене. Настала је озбиљна глад, немаштина, па и очај код многих људи, који су са захвалношћу примили помоћ, али уз питање зашто Србија није раније помагала. Новац нису смеле да дају директно, већ су купиле платно и одећу, пошто је постојала опасност да комите, турски војници и разбојници отму паре сељацима.  

СЕКСУАЛНО насиље над хришћанским женама у османским балканским провинцијама била је важна тема у свим Надеждиним јавним говорима, новинским натписима и званичним извештајима. Страшна судбина отетих жена, сведених на ратни плен и сексуални ужитак, била је узнемирујућа. Та тема је добила и истакнуто место у драми „Војвода Мицко Поречанин”, коју је написала на основу утисака које је понела из Македоније. Надежда је том општем месту архаичне ратне суровости дала и црту тешке националне судбине, јер су локални насилници, махом албански феудалци, повремено убијали српске сељаке, отимали им жене и са њима стварали нови пород. Младићи рођени у браку муслимана насилника и Српкиња, жртава отмице, потом би покретали нови круг насиља над српским женама (силовања, отимања, турчења).  

У каснијим освртима на организацију четничког покрета у Поречу, долазак Надежде Петровић и Милице Добри високо је цењен. Новац који су поделиле истицан је као одлучујући моменат у опремању „прве чете” и подизању српске националне свести у овом крају.  Лист „Идеје” Милоша Црњанског је отишао је много даље у хероизацији: „Она је била та, храбра Српкиња која је са Лазаром Кујунџићем опремила првих 40 четника наших да пођу на Југ и да уносе наду и буђење у наш намучени и поробљени елеменат”.  Суштински, она је само донела прикупљени новац.

Надежда се у својим сећањима радо враћала на драматичан моменат састанка са локалним српским првацима, а дијалог који је водила са њима описивала је у национално–романтичарском тону: „Оружја нам сестро, дајте да се бранимо и да бранимо нејач, ви нам дозвољите да од овога новца, који вам нам предадосте, набавимо оружја и муниције и да образујемо комитетске чете које ће наш народ чувати, иначе смо изгубљени нас ће нестати! […] Узмите, браћо, овај новац употребите га на оно што ваше потребе изискују; на место плугова и мотика купујте пушке, а на место семена муницију и њоме засејте прво семе за слободу, па кад дође време и семе уроди плодом и донесе ослобођење, заједнички ћемо прибирати жетву. А ја [Надежда Петровић] вам се заклињем да ћу вас потпомагати, колико год могу, да једног дана наша отаџбина прихвати нашу комитску акцију — а донде нико неће знати да су сестре из Србије у житу и у плугу донеле пушке и муницију!” 

СУТРА: ХУМАНИ И ОБАВЕШТАЈНИ РАД У ЈУЖНИМ ПOКРАЈИНАМА

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ПОХОД СРПСКОМ НАРОДУ У ЈУЖНОЈ СТАРОЈ СРБИЈИ: Надежда Петровић је успоставила лични контакт са краљем Петром I Карађорђевићем

07. 03. 2026. у 18:00

Фељтон

0 2

УМРО СА МИШЉУ КАКО ДА ЗАУСТАВИ СВЕТСКИ РАТ: Теслини посмртни остаци пренети из САД бродом "Србија" тек 1957. године

28. 02. 2026. у 18:00

Фељтон

0 3

СУКОБ НОВЕ ДИНАСТИЈЕ И МЛАДИХ ЗАВЕРЕНИКА: Пре стварање Црне руке избио је сукоб између престолонаследника Александра и мајора Аписа

28. 07. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

СТО ПУТА ПОНОВЉЕНА ЛАЖ ПОСТАЈЕ ИСТИНА: "Кока-кола" је и у време Другог светског рата с нацистичком Немачком живела у полутајној љубави

14. 07. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације