МИЛАН ОБРЕНОВИЋ, ПОТОМАК БАЛШИЋА: Од кнеза до краља Србије, масон праве, потпуне и признате ложе

ЧЛАНСТВО кнеза па краља Милана Обреновића у Слободном зидарству није спорно, мада се његово име, као масона, ретко налази у масонској интерној литератури, или штампи.

Фото - документација "Борбе"

 Али се налази. Савремени портали га у том смислу квалификују како који - потврдно, или одречно. Занимљив је текст којег је 25. септембра 1953. написао Милан Јовановић Стоимировић, под насловом "Да ли је краљ Милан био отац српске масонерије" објављен 12. октобра 2013. на порталу "Истина", у категорији "Глобализам - политички процеси".

Непосредно пред свој коначни егзил из Србије, краљ Милан је тадашњем министру просвете Андри Ђорђевићу, иначе познатом масону "црвене" то јест масонерије која ради на 33 степена, послао писамце у ком је самог себе навео као - "оца Слободног зидарства у Србији"! Та Миланова (само)прокламација била је повод за Стоимировићев аналитички текст из 1953.

Према томе, ови његови редови нису били неки ћор-фишек; у њима је морало лежати и неко зрно истине. По моме уверењу, краљ Милан, ако и није био масон, морао је "кумовати" обнови масонерије на овај или на онај начин, само се питам да ли је он то учинио пре или после своје абдикације. Могуће је једно и друго; овде су хипотезе такве да се могу подржавати. Човек који је написао редове "Ја, као отац слободног зидарства у Србији", извесно није могао бити далеко од масонерије. Колико јој је онда био близак?" - део је текста, чији аутор је Стоимировић.

ДОБРО упућени саговорници у Италији, Хрватској и Србији већином знају те податке. Ово је део њихове истоветне, подударне изјаве.

"Чак ни хронолошки, краљ Милан није никако могао бити 'отац српске масонерије' нити је с правом себе могао тако називати, јер су ложе у Београду, почев од 'Али Коч' која је званично прва 'осветљена' у Београду, до других, основане давно пре његовог ступања у политички живот, на кнежевски и краљевски престо! Могло би се протумачити, да је он масону високог степена Андри Ђорђевићу писмо упутио, желећи себе да представи као покровитеља (финансијског?) Слободног зидарства у Србији, па на тај начин као `оца`?! Тешко да је он то уопште могао бити, будући да су све праве и признате ложе у новчаном смислу биле независне од помоћи са стране, па и владарске."

ПРИПАДНОСТ Милана масонима, за време његовог титуларног својства као кнеза па краља, треба, како смо већ нагласили, истражити не у српској, него његовој вероватној иницијацији у ложи царског Беча и/или у годинама касније, афилијацији у ложи у Лондону. Има и мишљења, да се десило обрнуто. Да је, још као кнез, у масонерију инициран у Лондону, без знања политичке му "заштитнице" Аустрије?! Мада је ова друга теза много мање вероватна.

Истраживачки трагови су наше саговорнике времешне масоне и синове преминулих масона довели до аката, из којих цитирамо део: "Кнез, каснији краљ Србије, Милан Обреновић, крвни сродник неколико генетских грана Балшића, што је била и његова супруга Наталија кнегиња па краљица Србије, био је масон праве, потпуне и признате ложе." Из приватног архива у Дубровнику, они су добили и копију акта писаног ијекавицом и латиницом, као још једну потврду о краљу Милану као масону, чија за ову сврху најважнија реченица гласи: "Милан први краљ нововјековне Србије послије круне Немањића, био је Слободни зидар британске ложе." Само као претпоставку, ови наши саговорници су указали, да се можда ради о ложи национално мешовитог састава "Конкордија".

У МНОГИМ важним архивским документима недвосмислено стоји, да је краљ Милан, пре а надасве током свог егзила из Србије, тајном дипломатијом свих тих година развијао везе са масонима Велике Британије и њеном владом. Само за себе лично, или државнички за Краљевину Србију?! Истраживачки, више можемо веровати првом делу овог питања, док се не докаже супротно.

У свом дугом тексту, Стоимировић је испод међунаслова "Краљ Милан је покушавао да постане масон преко париских ложа, јер га је српска 'бремасонерија' одбила", написао:

Фото - документација "Борбе"

КРАЉ Милан се пребацио када је себе назвао оцем српског слободног зидарства. Ми га зидари нисмо ценили уопште, због његове непостојаности. Он је хтео да уђе у слободне зидаре преко Париза, али му је речено да се париски слободнозидарски другови не желе територијално да мешају у надлежност београдске ложе, те да би требало само преко ње да уђе у зидаре. Он је, међутим, инсистирао и онда је Париз питао нас какав је он човек, а ми смо из Београда потврдили да је непоуздан.

Балкански владаоци уопште не могу да буду постојани, јер је политичко тле веома ровито, социјална средина у сталном превирању, а Балкан ветрометина на којој је тешко бити политички следствен и апсолутно консенквентан. Зато међу балканским владаоцима и није било много `браће`. Од наших владара су масони били кнез Михаило и краљ Александар Карађорђевић - овај последњи преко енглеског двора, са којим је био окумљен. Не знам да ли је краљ Петар I био масон, свакако да јесте, и то преко Француске или Швајцарске, али не кроз нашу ложу. Стари Гарашанин Илија био је масон. Али краљ Милан није био масон, нити је могао бити наш отац!"

ЗОРАН Д. Ненезић, у књизи "Масони у Југославији (1764-1980)" на страни 578, објавио је Попис чланова ложе "Косово" - Скопље" у ком под редним бројем 16. стоји одредница: "Милан Стоимировић-Јовановић пријављен 1933. није примљен." Ни у једном другом доступном попису масона нисмо нашли да је Милан Јовановић Стоимировић инициран у неку српску, или ложу у иностранству. Ипак, располагао је са одређеним, прилично тачним и важним подацима. Од кога?!

Готово на исти начин као кнез Милош у време међусрпске и кризе међу силама због Србије, опасних заплета око Сретењског устава и Милошевог све већег ослањања на Британију, тако се тој велесили све више приклањао и Милан, као кнез а нарочито као краљ Србије. Али, у односу на Милоша, у много строжој тајности, што делимично може да објасни његову ефективну (не почетничку!) припадност масонерији под енглеским атронатом, а не под патронатом ("светлошћу") Аустрије.

Иако је као аустрофил добитник државничких и личних погодности од двора и владе у Бечу, Милан се тајно приклања Британији, али остаје повезан са масонеријом и двором "Црно-жуте монархије у којој ће, након бројних монденских боравака у Лондону, Паризу и редом по Европи, у Бечу умрети 11. фебруара 1901.

СУТРА: Тајне службе жене Милана

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације